Без назначења (ἀπολελυμένως = нераспоређено) не треба рукополагати никога, ни презвитера, ни ђакона, нити уопште кога у Црквеном реду, него рукополагани да је посебно назначен за Цркву градску или сеоску, или за Мученички храм, или за Манастир. За оне пак који бивају рукоположени без назначења, одређује Свети Сабор: да такво полагање руку буде ништавно, и да уопште не могу дејствовати (ἐνεργεῆν =вршити службу), на срамоту онога ко (их) је рукоположио.
Без назначења не треба рукополагати никога, ни презвитера, ни ђакона, нити икаквога другога из црквенога реда, него рукоположени мора бити тачно одређен или за једну цркву градску, или сеоску, или за мученички храм, или за манастир. У погледу оних, који бивају рукоположени без назначења, наређује свети сабор, да постављење њихово буде ништаво и да никакве службе не могу вршити, на срамоту онога, који је рукоположење обавио.
Μηδένα ἀπολελυμένως χειροτονεῖσθαι, μήτε πρεσβύτερον, μήτε διάκονον, μήτε ὅλως τινὰ τῶν ἐν τῷ ἐκκλησιαστικῷ τάγματι· εἰ μὴ εἰδικῶς ἐν ἐκκλησίᾳ πόλεως, ἢ κώμης, ἢ μαρτυρίῳ, ἢ μοναστηρίῳ, ὁ χειροτονούμενος ἐπικηρύττοιτο. Τοὺς δὲ ἀπολύτως χειροτονουμένους, ὥρισεν ἡ ἁγία σύνοδος, ἄκυρον ἔχειν τὴν τοιαύτην χειροθεσίαν, καὶ μηδαμοῦ δύνασθαι ἐνεργεῖν, ἐφ᾿ ὕβρει τοῦ χειροτονήσαντος.
Ап. 15: Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
Неокес. 13: Сеоски презвитери не могу приносити (Литургију) у градској Цркви (ἐν τῷ Κυριακῷ = у Господњем /Храму/), кад је присутан епископ или градски презвитери, нити давати Хлеб и Путир (= Причешће) у време молитве. А ако су они одсутни, па је дотични позван (у град) ради молитве, нека даје (Причешће).
Зонара: Сей собор постановил, чтобы ни священники, ни диаконы и никто из причисленных к клиру не был рукополагаем отрешенно (то есть без назначения), так чтобы мог уходить куда хочет и священнодействовать, или совершать какое либо священническое действие; но чтобы каждый рукоположенный был наименован к определенной именно церкви городской или сельской, или к определенному храму, устроенному во имя какого либо мученика, или к монастырю. И как ныне, при рукоположении каждого архиерея рукополагающий говорит, что он производится во епископа такого-то именно города, так в древности и каждый рукополагаемый прямо наименовываем был священником, или диаконом, или клириком именно определенной церкви, хотя ныне это совсем оставлено. О рукоположенных таким образом (то есть вопреки правилу) святый собор определил, что они не получают пользы от рукоположения; ибо он отнял у них действование, так чтобы они не действовали ни одним священническим правом; и это к стыду рукоположившего. Ибо действительно для него стыд, когда у рукоположенного им отнято предоставленное ему от рукоположившего архиерея право действовать, и он считается как нерукоположенный.
Аристен: Рукополагай в мученические, или монастырские храмы, а не отрешенно; иначе рукоположенный будет, как нерукоположенный. Имеющий быть пресвитером, или диаконом, или вообще быть причисленным к церковному чину, не иначе должен быть допущен до рукоположения, как если окажется, что он прежде состоял в какой либо церковной степени в церкви городской или сельской, или в монастыре, и служил в ней. Если же кто, не будучи причислен, и не состоя в церкви ни на какой степени, будет рукоположен во пресвитера, или в диакона, то не будет для него от того пользы, а бывшее над ним рукоположение будет не действительно.
Валсамон: Как архиереи рукополагаются в такую-то, или такую-то церковь, так предписывает правило и клириков рукополагать именно в такой-то храм, или в такой-то монастырь, а не отрешенно; рукоположение же не так совершенное – недействительно, и тот, кто совершал действие в другом месте, без ведома рукоположившего к посрамлению его, нигде не может действовать. Заметь, что и рукоположенные монахи называются клириками, и подчинены местному епископу и без представительной и увольнительной грамоты епископа не должны священнодействовать в другой области. Прочти также 8-е правило настоящего собора. А как некоторые говорят, что настоящее правило относится только к пресвитерам, диаконам и иподиаконам, а не к чтецам, потому что они не имеют рукоположения, а следовательно и могут переходить из города в город и без епископской представительной и увольнительной грамоты; то мы отвечаем, что и чтецы суть клирики, и имеют руковозложение архиерея, то есть печать чрез посредство руки архиерея; - следовательно правило непременно должно иметь силу и по отношению к ним.