За оне који су под (простом) претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву (идолима), и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дошли, — (Сабор) одреди: да буду до Великога Дана (Пасхе) примљени да слушају (Св. Писмо), а после Великога Дана, да три године припадају (са покајницима), и затим друге две године да буду у општењу (молитава верних), али без Причешћа, и тако да дођу до Савршеног (= Причешћа), те (тим начином) испуне сву шестогодишњицу (кајања). А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестогодишњица (кајања). Ако ли им се деси опасност и близина смрти, услед болести, или неког другог разлога, нека се приме под условом.
Који су на саму пријетњу да ће бити мучени, или да ће им имања отети, или да ће бити прогнани, уступили и жртву идолима принијели, пак се за то нијесу покајали, нити се обратили, а сада у вријеме сабора дођоше, те одлучише да се обрате, за такве установљује се, да буду до великога дана примљени у ред оних, који слушају, а послије великога дана, да за три године припадају, за тијем двије године нека буду у опћењу, али без причешћа, и тада да им се допусти потпуно опћење, како би се тијем начином све вријеме од шест година испунило. А ако су који примљени на кајање прије овога сабора, нека им се од онога доба рачуна почетак шестогодишњега кајања. Наступи ли им пак каква опасност, и близу су смрти или услијед болести или услијед другог ког догађаја, нека се тада приме по прописаној односној наредби.
Περὶ τῶν ἀπειλὴ εἰξάντων κολάσεων καὶ ἀφαιρέσεως ὑπαρχόντων ἢ μετοικίας καὶ θυσάντων, καὶ μέχρι τοῦ παρόντος καιροῦ μὴ μετανοησάντων, μηδὲ ἐπιστρεψάντων, νῦν δὲ παρὰ τὸν καιρὸν τῆς συνόδου προσελθόντων καὶ εἰς διάνοιαν τῆς ἐπιστροφῆς γενομένων, ἔδοξε μέχρι τῆς μεγάλης ἡμέρας εἰς ἀκρόασιν δεχθῆναι, καὶ μετὰ τὴν μεγάλην ἡμέραν ὑποπεσεῖν τρία ἔτη καὶ μετὰ ἄλλα δύο ἔτη κοινωνῆσαι, χωρὶς προσφορᾶς, καὶ οὕτως ἐλθεῖν ἐπὶ τὸ τέλειον, ὥστε τὴν πᾶσαν ἑξαετίαν πληρῶσαι. Εἰ δέ τινες πρὸ τῆς συνόδου ταύτης ἐδέχθησαν εἰς μετάνοιαν, ἀπ' ἐκείνου τοῦ χρόνου λελογίσθαι αὐτοῖς τὴν ἀρχὴν τῆς ἑξαετίας. Εἰ μὲν τοι κίνδυνος καὶ θανάτου προσδοκία ἐκ νόσου ἢ ἄλλης τινὸς προφάσεως συμβαίη, τούτους ἐπὶ ὅρῳ δεχθῆναι.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
I Вас. 13: За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
Анк. 4: За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Анк. 7: За оне који су учествовали у гозби на незнабожачки празник, на месту одређеном за незнабошце, али су своја јела донели и јели, – (Сабор) одреди: да буду примљени, пошто две године буду припадали (с покајницима); а да ли (примити) и са Причешћем свакога, то је на епископима да провере, и да испитају и остали живот свакога (од њих).
Анк. 8: Који су са принудом два и три пута принели жртву (идолима), такви нека четири године припадају (с покајницима), а две године нека су у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, и седме године нека се савршено приме (за Причешће).
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Неокес. 2: Жена, ако се уда за два брата, да се искључи (из заједничке молитве) до смрти; али ако, при смрти (тј. тешко болесна) каже да ће, кад оздрави, раскинути брак, нека због човекољубља добије (поступак) кајања. А ако умре жена у таквом браку, или муж, ономе (брачнику) који преостане, тешко ће бити покајање.
Картаг. 7: Аврелије епископ рече: Ако се неко нађе у (смртној) опасности и замоли да буде помирен Светом Жртвенику (= Олтару Цркве), а епископ је одсутан, презвитер је дужан да уобичајено запита епископа, и тако ће, по његовој поруци (= наредби), измирити онога у опасности. Ову пак ствар дужни смо спасоносним саветом потврдити. Сви епископи рекоше: Угодно је што је ваша Светиња изволела да нам неопходно помогне.
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: О тех, которые не дошли и до испытания мучений, но уступили угрозам и убоялись отнятия денег, или переселения, то есть ссылки, и принесли жертвы идолам и после этого не раскаялись, и не обратились, а ныне, говорят отцы, во время сего собора пришли и пожелали покаяться, рассуждено, чтобы таковые были приняты в число слушающих писания до великого дня. А великим днем назвали святую Пасху, то есть воскресение Господа. И после пасхи таковые три лета должны быть в числе припадающих, то есть стоять месте с оглашенными и выходить с ними; и другие два лета быть в общении, кроме приношения, то есть стоять вместе с верными, не причащаясь, и таким образом приходить в совершенное общение, то есть к причащению святых Таин, так чтобы на всех местах епитимий исполнилось шестилетие. А если некоторые, говорят отцы, пришли прежде сего собора и были приняты на покаяние; то с того времени считать, то есть распределять им время шестилетия. Если же некоторые из состоящих под епитимиями неприобщения будут находиться в болезни, или каким-нибудь другим образом явится вероятная опасность смерти, таковых должно принимать в общение святых даров, но с условием, то есть с замечанием, что, если случится им не умереть, а выздороветь, они опять не должны приобщаться доколе не пройдет определенное время шестилетия.
Аристен: Муж, уступивший только угрозе и принесший жертвы идолам, потом покаявшийся, да подвергнется пятилетней епитимии. Не претерпевшие мучений, но от одной угрозы падшие и принесшие жертвы идолам и некоторое время пребывшие в этом заблуждении, потом покаявшиеся и обратившиеся, в течение года должны быть в числе слушающих, в течение трех лет находиться с припадающими, в течение двух лет должны стоять вместе с верными и иметь общение только в молитвах; и по исполнении целого шестилетия, могут придти в совершенное общение и сподобиться божественного причастия.
Валсамон: Святые отцы, сказав, что должно быть с идоложертвовавшими по причине нестерпимых мучений, теперь рассуждают о тех, которые принесли жертвы идолам вследствие одной угрозы наказаниями, или по причине отнятия у них имущества, или ссылки, и до времени собора не принесли покаяния. Итак, они определяют, что, поелику ныне они обращаются к церкви, то должны быть подвергнуты епитимии, и прежде всего должны слушать божественные писания в притворе до великого дня, то есть до Пасхи и после этого находиться в числе припадающих в продолжение трех лет, и с того времени в течение двух лет присутствовать в собрании с верными, и таким образом достигнуть приобщения святых Таин, когда уже исполнится шестилетие. А поелику, говорят отцы, некоторые из них приняты в покаяние, то шестилетие должно исчислять им с того времени, когда они обратились к покаянию. Впрочем те из них, которые находятся в опасности скончаться от болезни, или от другой какой причины, должны быть удостаиваемы божественных Таин; только если случится, что они не умрут, то опять не должны приобщаться как не исполнившие епитимии, доколе не пройдет определенное шестилетие; ибо это значит выражение с условием, то есть, что таковые должны быть допущены к причащению божественных Таин с замечанием. Таким образом заметь, что те, которые не потерпели мучений и принесли жертвы идолам, наказываются более, нежели те, которые были мучены и принесли жертвы.