Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Ἡ παρθενίαν ὁμολογήσασα καὶ ἐκπεσοῦσα τῆς ἐπαγγελίας, τὸν χρόνον τοῦ ἐπὶ τῆς μοιχείας ἁμαρτήματος ἐν τῇ οἰκονομίᾳ τῆς καθ' ἑαυτὴν ζωῆς πληρώσει. Τὸ αὐτὸ καὶ ἐπὶ βίον μοναζόντων ἐπαγγειλαμένων καὶ ἐκπιπτόντων.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 19: За неке завете (ὁμολογίας = обећањâ) мушкараца не знамо, осим кад су се неки убројали у ред монахâ, који се прећутно показују да примају безбрачност. Али и за њих сматрам да их треба претходно испитати, и добити од њих јасно заветовање (τὴν ὁμολογίαν = обећање), тако да, ако се (после) преокрену на телољубив и страсни живот, подвргнути их епитимији за блуднике.
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Зонара: Вот и здесь сей святый отец строже во много раз наказывает обещавшую пребыть а девстве и не исполнившую своего обета. Ибо тогда как 19-е правило анкирского собора буквально так говорит: «давшие обет девства и нарушившие обет да исполнят епитимию двоебрачных», - Василий Великий говорит: « да исполнит время наказания, положенное за грех прелюбодеяния». Но епитимия двоебрачных состоит в отлучении от причащения на год, а епитимия за прелюбодеяние – на пятнадцать лет. Смотри 18-е правило.
Аристен: Ясно
Валсамон: Много раз мы говорили, что женщины девы посвящали себя церкви в мирском одеянии и были содержимы епископами, как давшие обет девствовать и пребывать в церквах. Деву, давшую такое обещание, если она падет, то есть учинит блуд, святый определяет устроять, то есть подвергать епитимии на ряду с прелюбодейцами, и не только их, но подобным же образом врачевать, после обращения, и монахинь и монахов. Но не сочти противоречащим тебе 19-е правило анкирского собора, в котором определяется, что падшие девы подлежат епитимии двоебрачных, ибо оно отменено настоящим правилом, которое много позднее того. Прочти также 18-е правило сего святаго отца; и заметь, что на основании настоящего правила монахи, которые любодействуют и не извергаются, как не имеющие печати чтеца от игумена, или епископского рукоположения, при принятии их после удаления от греха, наказываются подобно прелюбодеям; точно также и подвижницы и монахини.