То јест да треба проглашавати у Цркви ослобођења робова; ако се види да то чине наши саслужитељи (συνιερεῖς = consacerdotes = саепископи) по Италији, и наше ће уверење јасно следити њиховом реду, кад буде јавно дата дозвола нашем посланом местобљуститељу (= заступнику) да може извршити све што је достојно вере, а (корисно) за Црквено стање (= поредак) и спасења душа; и ми ћемо то прихватити са похвалом пред Господом. Ако је све ово угодно вашој Светости, кажите, да вам покажем како је и мој предлог сигуран, и да, оно што је нашом општом сагласношћу одређено, ваша Искреност са задовољством прима. Сви епископи рекоше: Свима је угодно ово предложено, те треба извршити што је твоја Светост изложила.
Περὶ ἐλευθεριῶν δηλαδὴ ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ κηρυκτέων, ἐὰν τοῦτο οἱ ἡμέτεροι συνιερεῖς φαίνωνται ποιοῦντες ἀνὰ τὴν ᾽Ιταλίαν, καὶ ἡ ἡμετέρα δῆλον πεποίθησις τῇ τούτων τάξει ἔπηται, δοθείσης φανερῶς ἀδείας πεμπομένου τοποτηρητοῦ, ἵνα οἱαδήποτε ἄξια πίστεως ὑπὲρ τῆς ἐκκλησιαστικῆς καταστάσεως καὶ τῆς τῶν ψυχῶν σωτηρίας ἐκτελέσαι δυνηθείη, καὶ ἡμεῖς ἐπαινετῶς ἐνώπιον τοῦ Κυρίου ὑποδεξώμεθα. Ταῦτα πάντα, ἐὰν τῇ ὑμετέρᾳ ἁγιωσύνῃ ἀρέσκῃ, ἐξείπατε, ἵνα καὶ τὴν ἐμὴν ἀναφορὰν βεβαίαν οὖσαν ὑμῖν ἐπιδείξω, καὶ τὰ παρὰ τῆς πάντων ἡμῶν συναινέσεως ἡ αὐτῶν εἰλικρινότης ἡδέως προσδέξηται. Ἀπὸ πάντων τῶν ἐπισκόπων ἐλέχθη· Πᾶσιν ἀρέσκει τὰ προτεθέντα, καὶ συνεπῶς ἀπὸ τῆς σῆς ἁγιωσύνης ἐξηγηθέντα ὀφείλει ἐκτελεσθῆναι.
Ап. 82: Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара (својих), на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (ср. 1Кор. 7, 21; Еф. 6, 5-8; Тит. 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен (свештенства), као што се и наш Онисим показао (Филим. 10-19), и господари дају приволу и ослободе га и из куће отпусте, нека буде (рукоположен).
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 85: Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
Гангр. 3: Ако ко под изговором побожности, учи роба да презире свога господара, и да напушта службу, и не служи своме господару са пажњом и сваким поштовањем (1Тим.3,1–2; Тит. 2, 9–10), нека је анатема.
Картаг. 82: Такође би угодно (одредити): да, односно ослобађања робова која бивају у Цркви, треба се обратити молбом цару.