Ако који клирик удари (Апостолски 27) некога у свађи, и једним га ударцем убије, нека буде свргнут због своје напрасности (προπέτειαν = наглости); а ако је лаик (=верник), нека буде одлучен.
Ако који клирик удари кога у свађи и једним га ударцем убије, нека буде свргнут због своје нагловитости; а ако је свјетовњак, нека се одлучи
Εἴ τις κληρικός, ἐν μάχῃ τινὰ κρούσας, καὶ ἀπὸ τοῦ ἑνὸς κρούσματος ἀποκτείνῃ, καθαιρείσθω διὰ τὴν προπέτειαν αὐτοῦ· ἐὰν δὲ λαϊκὸς ᾖ, ἀφοριζέσθω.
Ап. 27: Епископ, или презвитер, или ђакон, који бије верне када сагреше, или неверне када чине неправду, и кроз то хоће да (их) застраши, заповедамо да се свргне. Јер нас није нигде Господ томе научио (Мт. 5, 39-49). Напротив, када су Њега били, није узвраћао бијењем; када су Га ружили, није узвраћао ружењем; Када је страдао, није претио (1.Петр. 2, 23; Св. Иринеј, „Против јереси“ 3, 16).
Анк. 22: За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Анк. 23: За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
Прводруги 9: Пошто Апостолски и Божанствени канон (27. Апостолски) подвргава свргнућу (= рашчињењу) свештенике који покушавају да бију верне када сагреше, или неверне кад учине неправду, неки, смишљајући како би задовољили свој гњев, изврћу Апостолске наредбе схватајући (их) да се односе (само) на оне који својом руком бију, мада канон ништа тако не означава, нити здрав разум дозвољава тако схватати. Јер би заиста било узалудно, и врло погрешно, свргавати (= рашчињавати) онога што је три или четири пута својеручно ударио, а остављати некажњеним онога који дозвољава бијење по наредби, и увећава казну свирепо и до смрти. Зато, пошто тај канон кажњава уопште бијење, зато и ми исто потврђујемо. Јер свештеник Божији треба да васпитава (παιδαγωγεῖν) неуреднога поукама и саветима, а понекад и Црквеним епитимијама, а не да бичевима и ударцима насрће на тела људска. Ако ли пак неки буду сасвим непослушни и не следују уразумљењу (Црквених) епитимија, нико не спречава да се они уразумљују (σωφρονίζεσθαι) призивом месних началника. Јер је и пети канон Антиохиојског Сабора одредио да се изазивачи нереда и побунâ у Цркви поврате (у ред) спољном руком (власти).
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 11: Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио суд (τὴν δίκην = епитимију кајања) током једанаест година. Јер је јасно да, односно рањених, запазићемо оно Мојсијево (из Закона/Мојс 21, 12. 18-19/): нећемо сматрати да је убијен онај ко је легао у постељу од добијених рана, па је опет ходао са штапом својим (=као сакат); а ако после рана није устао (него умро), те онај ко га је ударио, није жељом да га убије постао убица, него нехотични по намери.
Вас. Вел. 43: Ко нанесе смртни ударац ближњему, убица је, било да је започео ударац, било да се бранио.
Вас. Вел. 54: О разлици ненамерних убистава знам да сам пре извесног времена писао твоме Богочашћу (= канон 8), колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према посебности околности, повећа или смањи епитимије.
Вас. Вел. 55: Који се сукобе с разбојницима (и убију), ако су изван (службе, тј. лаици), одлучују се од заједништва у Добру (= од Причешћа); а ако су клирици, свргавају се са (свога) степена. „Јер сваки, казано је, који се маши за нож, од ножа ће погинути“ (Мт 26, 52).
Вас. Вел. 56: Који је намерно убио и после тога се покајао, нека буде двадесет година без причешћа Светињама, а тих двадесет година распоредиће му се овако: четири године треба да плаче, стојећи изван врата молитвеног Дома (=Храма), и молећи улазеће верне да чине молитву за њега, исповедајући своје безакоње; после четири године примиће се међу слушаоце (Св. Писма у Храму, тј. оглашене), и пет година нека с њима излази (из Храма); седам (следећих) година, молећи се с припадајућима, излази (с њима из Храма); и четири (године) нека само стоји са вернима, а не узима удела у Приносу (Св. Евхаристије); и кад се (све) ово испуни, причестиће се Светињама.
Вас. Вел. 57: Који је ненамерно убио, нека десет година буде без причешћа Светињама; а (тих) десет година распоредиће му се овако: две године да плаче, а три године да проведе међу слушајућима (Св. Писмо, тј. оглашенима), четири године да припада, а годину да само стоји (са вернима), и следеће године примиће се у Светиње (=у Причешће).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Правило почитает великим грехом, если христианин для молитвы входит в синагогу иудейскую или еретическую. Ибо, по слову великого Апостола, кое согласие Христови с велиаром? Или кая часть верну с неверным (Кор. 6, 15)? Синагога иудеев и их самих не удовлетворяет по отношению к жертве, ибо им запрещено приносить жертву вне Иерусалима. Если же они, входя в свои синагоги, преступают закон, тем паче христианин, молящийся вместе с убийцами Христа, должен быть признан законопреступником. - Что касается собрания еретиков, проповедующих противное православным; то и сему собранию православные не должны оказывать чести, а скорее отвергать оное. - Некоторые говорят, что входящих в таковые синагоги для молитвы, как тяжко согрешающих, это правило подвергает двоякому наказанию, то есть извержению и отлучению. А другие говорят, что правило разделяет сии наказания между клириками и мирянами, и посвященным присуждается извержение, а мирянам отлучение. И Иоанн Златоуст в словах против иудеев сильно нападает на антиохийцев за то, что они празднуют вместе с иудеями. А 11-е правило трулльского собора всем запрещает есть опресноки у иудеев и вступать в содружество с ними, или призывать их в болезнях, и принимать от них врачевства, или мыться вместе с ними; посвященных, не соблюдающих сего, правило подвергает извержению, а мирян подвергает отлучению.
Аристен: Молящийся с иудеями отлучается. Входящий в синагогу иудеев или еретиков и молящийся вместе с ними клирик извергается, как мыслящий согласно с иудеями; а мирянин отлучается. А если с еретиками и в доме только вместе молился епископ, или пресвитер, или диакон, отлучается по 45-му правилу.
Валсамон: В 45-м Апостольском правиле мы истолковали, как должно понимать слова: "молиться вместе с еретиками". Здесь правило определяет, что молящийся в синагоге иудейской, или еретической, клирик извергается, а мирянин отлучается. Так должно разделить определенное наказание, потому что невозможно извергнуть мирянина. А если скажешь, что клирика так поступающего должно и извергнуть и отлучить, не погрешишь против надлежащего. Прочти и 11-е правило трулльского собора, определяющее, чтобы все носящие имя христиан, то есть посвященные и миряне удалялись от иудеев и не сообщались с ними даже для врачевания, или другой какой причины; в противном же случае - одни были подвергаемы извержению, а другие - отлучению.