Ако се неки клирик затече да пости у Дан Господњи (= Недељу), или у Суботу, осим једне једине (= велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је свјетовњак, нека се одлучи.
Εἴ τις κληρικὸς εὑρεθῇ τὴν Κυριακὴν ἡμέραν νηστεύων, ἢ τὸ Σάββατον, (πλὴν τοῦ ἑνὸς μόνου), καθαιρείσθω· εἰ δὲ λαϊκὸς, ἀφοριζέσθω.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 55: Пошто смо дознали да они у граду Римљана у светим постовима Четрдесетнице посте у Суботе њене, – против преданога Црквеног поретка, – Свети Сабор одлучи: да се и у Цркви Римљана држи неповређен канон (Апостолски 66), који каже: „Ако се неки клирик затече да пости у Свети Дан Господњи, или у Суботу, осим једне једине (= Велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен“.
Анк. 14: За презвитере или ђаконе који су у клиру, а уздржавају се од меса, (Сабор) одлучи: да га окусе, па тада, ако хоће, нека се уздржавају (од истога); ако ли не хтедну, те не једу ни зелен која се с месом спрема, и не послушају овај канон, нека буду свргнути из (свештеног) чина.
Гангр. 18: Ако неко, ради тобожње аскезе, пости у Недељу, нека је анатема.
Гангр. 21: „А ово пишемо не одсецајући оне који у Цркви Божијој хоће да се по (Светим) Писмима подвизавају (тј. праве монахе), него (одбацујући) оне који ствар подвижништва (=монаштва) узимају за гордост против простије живећих (хришћана), и надимају се, и мимо (Светих) Писама и Црквених канона уводе новачења (καινισμούς). Ми, пак, дивимо се и девичанству са смиреноумљем, и прихватамо уздржљивост (ἐγκράτειαν = въздьржаниѥ) која бива са скромношћу и Богопоштовањем, и похваљујемо удаљавање са смиреноумљем од светских ствари, и поштујемо чисто брачно саживљење, и не ниподаштавамо богатство са правичношћу и доброчинством, и похваљујемо простоту и једноставност одевања само ради ненамештеног старања о телу, а не прихватамо стремљење за раскалашним и луксузним одевањем; и Домове (= храмове) Божје поштујемо, и прихватамо Литургијска Сабрања (τὰς συνόδους) у њима као света и корисна, не затварајући Благочешће (τὴν ευσέβειαν = побожност) у домове, него свако место подигнуто у Име Божје чествујемо, и уважавамо [заједничко] окупљање (верних на агапе) у самој Цркви, на корист Заједнице, и блаженим називамо изобилна доброчинства браће, која по предањима бивају, кроз Цркву, сиромашнима. И да сажето кажемо: све што је предано од Божанских Писама и Апостолских Предања – молитвено желимо да то бива у [Светој] Цркви“.
Лаод. 29: Да хришћани не треба да јудејствују (= следе јудејске обичаје) и Суботом да почивају, него да и у тај дан раде; Недељу пак да особито поштују и, ако могу, уздржати се од посла као хришћани. Ако ли се нађу (неки хришћани) јудаисти (= који држе јудејске обичаје), да буду анатема (= одлучени) од Христа.
Лаод. 49: Да не треба у (Светој) Четрдесетници Хлеб (= Св. Евхаристију) приносити, осим само Суботом и Недељом.
Лаод. 51: Да не треба у (Свету) Четрдесетницу свршавати рођендане Мученика, него треба спомене Светих Мученика вршити у суботе и недеље.
Зонара: Господь для всех дает заповедь бьющему в правую щеку обращать и левую, а не отмщать взаимно. Посему клирик, ударивший кого - либо в сваре, если получивший удар умрет, хотя бы от одного удара, извергается, как безрассудный; а мирянин, сделавший это, отлучается. Сварою же должно почитать ссору, а не войну.
Аристен: Клирик - убийца извергается; мирянин отлучается.
Валсамон: Служителям божественной святыни повелено обуздывать гнев, как это ясно и из 27-го Апостольского правила. Здесь правило определяет извергать клирика, который, будучи побежден гневом, ударом убил кого нибудь во время ссоры. А если бы кто сказал: не должно извергать такового, если подвергшийся биению скончался от одного ударения, потому что это убийство, может быть, было невольное; то правило присовокупляет, что должно извергать и того, кто убил и одним ударением. Различные правила Святого Василия извергают клирика, убившего, каким бы то ни было образом. Читай еще Василик книга 60-я, титул 39-й, главу 1-ю, страница 3-я и главу 5-ю страница 2-я, а также 26-ю главу 9-го титула настоящего собрания: ибо там приведены указанные законы. Читай также Святого Василия правила 8-е, 11-е, 43-е, 54-е, 55-е, 56-е, 57-е, - и в них обрати внимание особенно на то, что касается души; ибо душевные раны имеют нужду более в церковном врачевании, чем в гражданском.