Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији (= Јерусалиму) поштује (особитом) чашћу, нека он има оно што припада тој части (τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς = послѣдованіе чьсти), уз очување митрополији (у Кесарији) њеног достојанства.
Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се одликује особитом чашћу епископ, који је у Елији, то нека он и ужива што је скопчано са том чашћу, али уз очување достојанства, које спада митрополији.
Ἐπειδὴ συνήθεια κεκράτηκε, καὶ παράδοσις ἀρχαία, ὥστε τὸν ἐν Αἰλίᾳ ἐπίσκοπον τιμᾶσθαι, ἐχέτω τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς· τῇ μητροπόλει σῳζομένου τοῦ οἰκείου ἀξιώματος.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
II Вас. 2: Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
IV Вас. 12: Дознали смо да неки, противно Црквеним правилима (θεσμούς = установама), обративши се властодржцима (= царевима), писменим наредбама (њиховим) разделише једну област на две, тако да од тога бивају два митрополита у једној истој области. Зато одређује Свети Сабор: да се убудуће (ниједан) епископ не дрзне на нешто тако, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови пак који су царским граматама одликовани именом метрополе, нека уживају само част, као и епископ који управља Црквом тога града, тако да се правој митрополији очувавају њена права.
Трул. 36: Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (З81. г.), и од шесто тридесет (Отаца) сакупљених у Халкидону (451. г.), одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице (τῶν ἴσων πρεσβείων = равнъıѧ чьсти = једнака првенства) престолу Старога Рима, и да се у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега“; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
Зонара: Как предшествующее правило епископам александрийскому и антиохийскому предоставило преимущества в их областях, так настоящее правило присудило епископу Элии иметь честь в собственной области, и определило, чтобы городу Иерусалиму, который называется Элиею, сохранено было собственное его достоинство, как первенствующему над городами Палестины, Аравии, и Финикии. Ибо и в древности и ныне вся эта страна называлась и называется Палестиною. А город в древнейшее время назывался Салим и Иевус, а в последствии назван Иерусалимом. После того, как он взят был римлянами и разрушен до основания, римский император Адриан, восстановив город, назвал его Элиею по своему имени; ибо он назывался Элий Адриан; так и наименовал его. Некоторые говорят, что правило митрополиею назвало Кесарию, и именно Кесарию Палестинскую, которая в древности называлась Стратоновою.
Аристен: Епископ Элии да имеет честь с сохранением за митрополиею ея достоинства. Сто двадцать третья новелла, находящаяся в первом титуле первой книги, епископа Иерусалима, который называется Элиею, именует патриархом. Итак, по настоящему правилу, епископу Элии должно воздавать честь патриарха. А как Кесария есть первая митрополия Палестины и святой город; то и патриарх сей должен иметь свою честь, и Кесарии, митрополии (которой он был подчинен прежде) должно быть сохранено собственное ея достоинство. Ищи еще 12-е правило халкидонского собора.
Валсамон: Настоящее правило изъяснено в толковании на предшествующее шестое правило.