Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
Који су једном ступили у клир, или су се калуђерству посветили, наређујемо, да не могу већ ступати ни у војнику ни у свјетску службу; а који се на ово усуде, и не поврате се, покајавши се, к ономе, што су ради Бога изабрали, нека буду анатема.
Τοὺς ἅπαξ ἐν κλήρῳ τεταγμένους, ἢ καὶ μοναστάς, ὡρίσαμεν μήτε ἐπὶ στρατείαν, μήτε ἐπὶ ἀξίαν κοσμικὴν ἔρχεσθαι· ἤ, τοῦτο τολμῶντας, καὶ μὴ μεταμελομένους, ὥστε ἐπιστρέψαι ἐπὶ τοῦτο, ὅ διὰ Θεὸν πρότερον εἵλοντο, ἀναθεματίζεσθαι.
Ап. 6: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут.
Ап. 20: Клирик који (из користи, за новац) даје јемство за некога, нека буде свргнут.
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Ап. 83: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт (ἀρχήν) и свештеничку управу (διοίκησιν), нека буде свргнут. Јер, „што је царево — Цару, а што је Божије — Богу“ (Мт. 22, 21).
IV Вас. 3: Дознао је Свети Сабор да неки чланови клира, због срамне добити, узнајмљују туђа имања и подухватају се световних послова, и занемарујући службу божију (τῆς τοῦ Θεοῦ λειτουργίας), обилазе куће световњакâ и из среброљубља прихватају се управљања (њиховим) имањима. Зато одређује Свети и Велики Сабор: да надаље нико, ни епископ, ни клирик, ни монах, не узима под најам имања или ствари (= послове), нити узима да води световне управе, осим ако је законом позван на неопходно старање о малолетнима, или му епископ града наложи старање о Црквеним пословима, или о незбринутим сиротама, или удовицама, или о лицима која нарочито потребују Црквену помоћ, страха ради Божијега. А ако неко убудуће покуша преступити ову одредбу, нека подлегне Црквеним епитимијама.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 21: Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Прводруги 11: Презвитере или ђаконе, који узимају на себе световне власти (= положаје) или послове, или такозвана старатељства (κουρατωρείας = curationes) у кућама (светских) началникâ, Божанствени и Свети Канони подвргавају свргнућу. То и ми потврђујући, и за остале уврштене у клир одређујемо: да, ако неко од њих преузима световне службе (власти), или прима такозвана старатељства у кућама или предграђима (световних) началника, такав да буде искључен из свога клира. Јер, по најистинитијој и од Самога Христа, Истинитога Бога нашег, исказаној речи, „нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Зонара: Восемьдесят третье правило святых Апостолов излагает постановление о тех, которые, оставаясь в одежде клириков, упражняются в воинском деле и принимают на себя мирские начальства, и повелевает извергать таковых. Там истолковано и то, что значит упражняться в воинских делах. А настоящее правило рассуждает о тех клириках и монахах, которые сняли с себя священное одеяние и облеклись в воинскую одежду, как будто сами были воинами, или в светскую одежду, как будто желали светского достоинства. Таковых правило определило подвергать анафеме, если они не раскаются, не обратятся к той жизни, которую прежде избрали, и не примут опять одежды свойственной этой жизни. Ибо уже не признано было нужным подвергать их извержению, как наказанию, потому что сами они сложили с себя священническое достоинство; почему и признаны достойными большего наказания.
Аристен: Если причтенный к клиру, или монашествовавший будет упорно оставаться в воинской службе, или в светском достоинстве; то он подлежит проклятию. Если монашествующие, или однажды причисленные к клиру, оставив монашескую жизнь или жизнь в клире и переменив одежду, поступят в воинскую службу, или займут мирскую должность, и не раскаются и не возвратятся к тому образу жизни, который прежде избрали ради Бога, должны быть преданы анафеме. Итак, с настоящим правилом согласна и осмая новелла императора господина Льва Философа, которая не дозволяет монашествующим опять одеваться в одежду мирского человека; хотя одиннадцатое постановление, содержащееся в 62-й главе первого титула четвертой книги Василик, противоречит и настоящему правилу, и этой новелле.
Валсамон: Не думай, что противоречишь 83-му правилу святых Апостолов, в котором говорится, что пресвитеры, или диаконы, упражняющиеся в воинском деле, подвергаются только извержению; но скажи, что там посвященный занимался воинскою службою в священнической одежде; а здесь он сложил священную одежду и воинствовал из желания мирского достоинства; и поэтому-то там и после увещания не обращающийся извергается, а здесь не раскаивающийся предается анафеме. Ибо к извержению он сам себя приговорил, прежде осуждения сложив с себя священную одежду и сделавшись мирянином. А как при изъяснении 83-го Апостольского правила мы сказали, что не тотчас извергается отправляющий мирскую службу, но после увещания; то иной может спросить: должно ли тоже быть соблюдено и в отношении к тому, кто сложил с себя священную одежду и воинствовал, или и прежде увещания он тотчас должен быть подвергнут анафеме? Думаю, что и таковый должен быть предан анафеме, если после увещания не обратится. Так говорить заставляют меня следующие слова правила: «предавать анафеме дерзнувших на сие злое дело и не возвращающихся с раскаянием к тому, что прежде избрали для Бога». И указанное 83-е Апостольское правило истолковано так потому, что прямо говорит: «извергати упражняющегося в воинском деле и хотящего удержати обое, то есть римское начальство и священническую должность». При сем знай, что 7-я и 8-я новеллы царя господина Льва Философа определяют, чтобы клирики и монахи, которые переменили одежду и сделались мирянами, были облекаемы в прежнюю одежду и против воли их. А как при этом они предаются и анафеме, то по необходимости они уже не должны считаться клириками, или монахами, но на всю жизнь заключаются в монастыри. Я впрочем думаю, что из переменивших таким образом свою одежду, те должны быть подвергнуты наказанию по настоящему правилу, которые вступили в воинскую службу, а не вступившие в воинскую службу – должны быть подвергнуты какому нибудь другому более умеренному наказанию, но и таковые не должны совершать что нибудь священническое. Прочти еще 62-е правило святых Апостолов и толкование на него.