Пошто дознасмо да у неким Црквама ђакони, имајући Црквене службене положаје (ὀφφίκια = достојанства), те због тога неки од њих, користећи (своју) дрскост и својезаконост (αὐτονομίᾳ = своѥзаконьство), седе испред презвитера, (стога) одређујемо да ђакон, макар био у достојанству, то јест у било каквој званичној Црквеној служби, не може такав седети пре презвитера, осим када, замењујући лично свога Патријарха или Митрополита, дође у други град због неког важног посла; јер тада ће, као испуњујући место онога, бити почаствован. А ако неки, користећи самосилничку дрскост, усуди се то учинити, такав нека се збаци са свога степена, и буде последњи између свих у томе чину којем припада у својој Цркви. Јер Господ наш саветује да не треба тражити прва места, по ономе што се код Светог Јеванђелиста Луке налази као учење Самога Господа нашег и Бога (Лк. 20, 46). Јер говораше позванима (на гозбу) причу, опазивши како избираху прва места: „Кад те ко позове на свадбу, не седај у прочеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе, и да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме; и онда ћеш поћи са стидом да седнеш на последње место. Него када будеш позван, седи на последње место, да ти рече кад дође онај који те је позвао: Пријатељу, помакни се навише; тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом (за трпезом). Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се“ (Лк. 14,8–11). А ово исто нека се држи и у осталим свештеним чиновима. Јер знамо да су узвишенија духовна од светских достојанстава.
Пошто смо дознали, да у неким црквама ђакони заузимљу црквене службе, и због тога неки између њих, проникнути продржљивошћу и самовлашћем, сједе прије презвитера, наређујемо, да ђакон, ако је и у достојанству, то јест, у каквој црквеној служби, нема опет да сједи прије презвитера; осим случаја, кад замјењујући особу свога патријарха, или митрополита, дође у други град због каквога посла, јер тада, као намјеснику патријархову или митрополитову мора му бити одана част. А ако који, заведен самосилничком дрзовитошћу, усуди се ово учинити, такав, пошто се збаци са свога степена, нека буде ношљедњи између свију у ономе чину, коме припада у својој цркви; јер Господ наш заповиједа, да се нема чезнути за зачељима, но ономе учењу, које је изложено у светог јеванђелиста Луке од самога Господа нашега и Бога (20, 46). Јер онима, који су били на гозбу позвани, Он је казао слиједећу причу: Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље да не буде међу позванима ко старији од тебе; и да не би дошао онај, који је позвао тебе и њега, и рекао ти: подај мјесто овоме: и онда ћеш са стидом сјести на ниже мјесто. Него кад те ко позове, сједи на пошљедње мјесто, да ти рече кад дође онај, који те је позвао: пријатељу, помакни се више; тада ће ти бити част пред онима, који сједе с тобом за трпезом. Јер сваки, који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се (Лк 14, 8–11). И ово исто нека се обдржава и у осталим свештеним чиновима; јер треба знати, да су духовна достојанства много узвишенија од свјетских.
Ἐπειδὴ μεμαθήκαμεν ἔν τισι τῶν ἐκκλησιῶν διακόνους τυγχάνειν, ὀφφίκια ἐκκλησιαστικὰ ἔχοντας, ἐντεῦθέν τέ τινας αὐτῶν αὐθαδείᾳ καὶ αὐτονομίᾳ κεχρημένους πρὸ τῶν πρεσβυτέρων καθέζεσθαι, ὁρίζομεν, ὥστε τὸν διάκονον, κἂν ἐν ἀξιώματι, τουτέστιν ἐν ὀφφικίῳ τῷ οἱῳδήποτε ἐκκλησιαστικῷ τυγχάνῃ, τὸν τοιοῦτον μὴ πρὸ τοῦ πρεσβυτέρου καθέζεσθαι· ἐκτός, εἰ μὴ τὸ πρόσωπον ἐπέχων τοῦ οἰκείου πατριάρχου, ἢ μητροπολίτου, ἐν ἑτέρᾳ πόλει παραγένηται ἐπί τινι κεφαλαίῳ· τότε γάρ, ὡς τὸν ἐκείνου τόπον ἀναπληρῶν, τιμηθήσεται. Εἰ δέ τις τοιοῦτο τολμήσοι, τυραννικῷ χρώμενος θράσει, διαπράξασθαι, ὁ τοιοῦτος, ἐκ τοῦ οἰκείου καταβιβασθείς βαθμοῦ, ἔσχατος πάντων γινέσθω τοῦ, ἐν ᾧ περ καταλέγεται, τάγματος ἐν τῇ κατ᾿ αὐτὸν ἐκκλησίᾳ, τοῦ Κυρίου ἡμῶν παραινοῦντος, μὴ χαίρειν ταῖς πρωτοκλισίαις, κατὰ τὴν ἐν τῷ ἁγίῳ εὐαγγελιστῇ Λουκᾷ, ὡς ἐξ αὐτοῦ τοῦ Κυρίου ἡμῶν καὶ Θεοῦ κειμένην διδασκαλίαν. Ἔλεγε γὰρ πρὸς τοὺς κεκλημένους παραβολὴν τοιάνδε· Ὅταν κληθῇς ὑπὸ τίνος εἰς γάμους, μὴ κατακλιθεὶς εἰς τὴν πρωτοκλισίαν, μήποτε ἐντιμότερός σου ᾗ κεκλημένος ὑπ᾿ αὐτοῦ, καὶ ἐλθὼν ὁ σὲ καὶ αὐτὸν καλέσας, ἐρεῖ σοι· Δὸς τούτῳ τόπον· καὶ τότε ἄρξῃ μετ᾿ αἰσχύνης τὸν ἔσχατον τόπον κατέχειν. Ἀλλ᾿ ὅταν κληθῇς, ἀνάπεσε εἰς τὸν ἔσχατον τόπον· ἵνα, ὅταν ἔλθῃ ὁ κεκληκὼς, εἴπῃ σοι· Φίλε, προσανάβηθι ἀνώτερον· τότε ἔσται σοι δόξα ἐνώπιον τῶν συνανακειμένων σοι· ὅτι πᾶς ὁ ὑψῶν ἑαυτὸν ταπεινωθήσεται, ὁ δὲ ταπεινῶν ἑαυτὸν ὑψωθήσεται. Τὸ αὐτὸ δὲ φυλαχθήσεται καὶ ἐπὶ τῶν λοιπῶν ἱερῶν ταγμάτων· ἐπειδὴ τῶν κατὰ κόσμον ἀξιωμάτων κρείττονα τὰ πνευματικὰ ἐπιστάμεθα.
I Вас. 18: Дође (вест) до Светог и Великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони раздају презвитерима Евхаристију, што није предано ни правилом нити обичајем: да они који немају власт да приносе (Евхаристију), раздају Тело Христово онима који (га) приносе! Па и то се дознало да се неки ђакони већ дотичу Евхаристије и пре епископа. Све ово, дакле, нека престане, и ђакони нека остају у својим границама, знајући да су они служитељи епископу и нижи су од презвитерâ (в. Јевр. 7, 7). Нека зато примају Евхаристију по реду после презвитера, било да им (је) даје епископ или презвитер. Али и нека не седе ђакони међу презвитерима, јер и то бива противу канона и реда. Ако који неће ни после ових одредби да се потчини, нека престане од ђаконства.
Трул. 16: Пошто књига Дела Апостолских предаје да су седам ђакона од Апостола постављени, а Оци Неокесаријскога Сабора у од њих изложеним канонима (канон 15) овако исказаше, да „ђакона, по канону, треба бити седам, макар град био врло велики, а уверићеш се (о томе) из књиге Дела (Апостолских)“, – ми, применивши смисао Отаца на апостолску реч, нађосмо да у њих није било речи о људима који служе (Светим) Тајнама, него о служењу при потребама трпезâ. Јер у књизи Дела (Апостолских) стоји овако: „У ове дане, кад се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И ова реч би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњена вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. И ове поставише пред Апостоле“ (ДАп. 6,1–6). Тумачећи ово учитељ Цркве Јован Златоуст, овако говори: „Дивљења је достојно како се мноштво (народа) није поцепало при избору људи, и како они нису Апостоле осудили. Потребно је, пак, дознати какво су они (= ђакони) достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Да ли ђаконско? Али тога (још) није било у Црквама. Или је (то) служба (ἡ οἰκονομία) презвитерâ? Ипак, још није било ниједног епископа, него сами Апостоли. Отуда мислим да (тада још) није било познато и јавно име ни ђакона ни презвитера“. (Омилија 14, 3 на ДАп.). Сходно овоме, дакле, и ми исказујемо: да напред споменутих седам ђакона не треба узимати као служитеље (Светим) Тајнама, сходно претходно изложеном учењу, него су то били они којима је поверено старање (τὴν οἰκονομίαν) о општој потреби тада окупљаних, који су нама и у овоме образац (= пример) човекољубља и старања о потребитима (= сиромашнима).
Лаод. 20: Не треба ђакон да седи пред презвитером, него ће сести пошто му презвитер заповеди. Тако исто ће и ђакони имати част од прислужника (= ипођакона) и свих (осталих) клирикâ.
Зонара: Осмнадцатое правило первого никейского собора повелевает, чтобы диаконы не сидели среди пресвитеров, а не повинующиеся должны прекращать свое диаконство. А настоящее правило тем, которые дерзновенно и бесстыдно садятся выше пресвитеров, в наказание за их дерзость полагает на лишение диаконства, а понижение в собственной их степени. Ибо если, например, оказавший подобное бесстыдство и занявший место выше пресвитеров состоял в высшей степени между остальными диаконами; то должен быть низведен на последнее место и быть ниже всех. Но если диакон будет послан своим патриархом, или митрополитом в какой либо город с тем, чтобы занял его место, в таком случае он должен быть признаваем и почитаем, как сам пославший его. Итак, каким же образом первое из сих правил наказывает строже того, кто сел среди пресвитеров, так как оставляет его от диаконства, а это назначает более легкое наказание тому, кто сел выше пресвитера, и только низводит его на последнее место в собственной его степени? Говорят, что правило первого собора говорит о тех, которые садятся среди пресвитеров в алтаре во время священнодействия, когда они в особенности обязаны исполнять обязанности диаконов и служить священникам и предстоять пред ними; а правило этого собора говорит о тех, которые вне алтаря, на каком-нибудь седалище займут место выше пресвитеров; ибо хотя и повсюду диаконы обязаны воздавать честь священникам, но особенно при священнослужении. А церковными должностями правило называет начальственные должности. Правило хочет, чтобы тоже самое имело силу и по отношению к прочим священным чинам, так чтобы никто, надмеваясь мирским достоинством, или должностью, не поступал бесстыдно против других и не был дерзким пред высшими его по степени, иподиакон, например, пред диаконом, или чтец пред иподиаконом; ибо, говорит, духовные достоинства превосходнее мирских, то есть говорит почти следующее: если в мирских достоинствах не позволяется имеющему низшее достоинство сидеть выше, или честию преимуществовать пред тем, кто почтен высшим достоинством; то гораздо более не позволяется делать сего тем, которые почтены церковными достоинствами, названными в правиле и духовными, так как оне должны раздаваться не по человеческой милости, но по божественной благодати призыванием божественного Духа.
Аристен: И имеющий должность диакон, если садится выше пресвитеров, кроме того случая, когда он бывает местоблюстителем патриарха, или епископа, должен быть последнейшим из всех. Изгоняя из церкви мирскую надменность и первовозлежания, божественные отцы постановляют, чтобы никто из диаконов, хотя бы занимал какую бы то ни было церковную должность, не сидел выше пресвитеров, разве только когда он, в качестве местоблюстителя, представляет лице своего патриарха, или митрополита, будучи послан в другой город по каноническим или церковным делам; ибо тогда ему должна быть оказана честь как занимающему место того. А если кроме этого обстоятельства осмелится какой из диаконов, с дерзостью свойственною властелинам, занять место выше пресвитеров, то должен быть понижен в собственной степени и быть последним из всех диаконов.
Валсамон: Осмнадцатое правило первого никейского собора говорит, что извергаются те диаконы, которые сидят среди пресвитеров. А настоящее правило повелевает, чтобы делающие так были понижаемы в своей степени. Ибо если, например, оказавший таковое бесстыдство и севший выше пресвитеров был выше других диаконов; то он должен быть низведен на последнее место и быть ниже всех, не взирая на то, что он может быть имеет церковную должность или достоинство. Если же будет послан от своего патриарха, или митрополита в какой-нибудь город с тем, чтобы занимал его место, тогда он должен быть признаваем и почитаем, как сам пославший его. Итак, каким же образом 18-е правило никейского собора говорит, что диакон, который займет место среди пресвитеров, извергается, а это наказывает его легче, то есть понижением?