Овај исти образац (=правило) држати и за оне који две сестре узимају за брак, макар и у различна времена.
Ὁ αὐτὸς κρατείτω τύπος καὶ ἐπὶ τῶν δύο ἀδελφὰς λαμβανόντων εἰς συνοικέσιον, εἰ καὶ κατὰ διαφόρους χρόνους.
Ап. 19: Који је узео две сестре (једну после друге), или (узео) братаницу (или сестричину), не може бити клирик.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Трул. 54: Пошто нас Божанствено Писмо јасно учи овако: „Не приступај никоме твоме сроднику по телу, да откријеш срамоту његову“ (3Мојс. 18, 6), Богоносни Василије је у својим канонима (канони 75–79 и 87) набројао неке забрањене бракове, а многе је прећутао, и на оба начина корист нам је донео. Јер избегавајући мноштво срамних назива, да речима не оскврни говор, општим именима је обухватио нечистоте којима нам је обухватно показао незаконите бракове. Но пошто се таквим ћутањем, и неразабирањем забране недозвољених бракова, сама природа смућивала, одлучисмо да ово јасније изложимо, одређујући да од сада: који ступи у општење брака са својом (прво)братаницом (или сестричином), или отац и син са мајком и ћерком, или отац и син са двема девојкама сестрама, или мати и кћер са два брата, или два брата са двема сестрама, – (сви ови) подлежу канону о седмогодишњем (кајању), очигледно пошто одступе од незаконитог саживљења.
Неокес. 2: Жена, ако се уда за два брата, да се искључи (из заједничке молитве) до смрти; али ако, при смрти (тј. тешко болесна) каже да ће, кад оздрави, раскинути брак, нека због човекољубља добије (поступак) кајања. А ако умре жена у таквом браку, или муж, ономе (брачнику) који преостане, тешко ће бити покајање.
Вас. Вел. 23: За оне који се ожене (=сукцесивно) са две сестре, или (женске) које се удају (=сукцесивно) за два брата, ми смо већ издали краћу посланицу, чији препис смо послали твоме благочешћу. Који пак узме жену брата свога, неће бити примљен (у општење) док не одступи од ње.
Вас. Вел. 87: Дошла су до нас писма са натписом Диодорово, али оно надаље (тј. садржај) приличи више неком другом неголи Диодору. Јер ми се чини да је неки од вештих (у фалсификовању) људи, који је узео (на себе) твоје лице, тако хтео да себе учини достоверним пред слушаоцима. Он, дакле, запитан од некога: да ли може довести себи за брак, кад му је жена умрла, сестру њену, није се згрозио од (самог) питања, него је то мирно саслушао, и већма силно и одважно потпомогао ту разуздану похотљивост. Да је код мене то писмо, послао бих (ти) га, и ти би био довољан да одбраниш себе и истину. Али, пошто је показивач (писма) опет га узео (себи), и проносио га (около) као знак победе против нас, који смо то (тј. такав брак) још од почетка забранили, говорећи да он има писмену власт (за такав брак), ево ти сада пишем да двојном руком оповргнемо то измишљено писмо, и никакву снагу му не оставимо, како не би олако шкодило читаоцима. [Канон 87.] - Против оних који две сестре, или два брата, узму (сукцесивно) у брак Прво што је највеће у оваквим стварима јесте обичај (τὸ ἔθος) код нас, који ми истичемо као имајући снагу закона, јер су нам те одредбе предане од Светих људи. А тај је (обичај) овакав: Ако неко буде некад савладан страшћу нечистоте и падне у безаконито општење са двема сестрама, ово не треба браком сматрати, нити уопште треба (такве) у пуноћу Цркве примати пре но што се међусобно раздвоје. Тако да, кад не би имали ништа друго рећи, довољан је обичај (τὸ ἔθος) да се од (тог) зла сачува. Но пошто је писац писма покушао да лажним аргументом толико зло уведе у живот, потребно је да ни ми не бежимо од помоћи расуђивања, мада је и у толико јасним предметима предубеђење појединца јаче од сваког расуђивања. Написано је, вели, у Књизи Левитској (18, 18): „Немој узети жену која ће бити ревњива на сестру своју, да откријеш пред оном голотињу ове за живота оне“. Јасно се, вели (тај), види из овога, да је после смрти (прве сестре) допуштено узети (сестру њену). На то ћу ја најпре ово казати: да оно што (Старозаветни) Закон говори, говори (то) онима који су у Закону (Рм 3, 19), јер би тако ми подлегали и обрезању, и Суботи, и уздржавању од (неких) јела. Јер нећемо, ваљда, ако нађемо нешто што задовољава наше насладе, потчинити себе јарму ропства (Старозаветног) Закона, а ако се у Закону покаже нешто тешко, тада ћемо прибећи слободи у Христу. Питали су нас: да ли је написано да се узме жена при сестри (њеној)? И рекли смо, што је за нас поуздано и истинито, да није написано. Али извадити из односних навода оно што је прећутано, то може законодавац, а не онај који закон цитира. Јер би тако било могуће ономе ко хоће, усудити се и узети још за живе жене сестру (њену). Такав софизам управо приличи томе. Јер, вели, написано је: „Немој узети суревњиву“, као да не спречава узети ону несуревњиву. Онај који брани страст одредиће да је нарав сестара несуревњива. Када, дакле, нема узрока због кога се забрањује живљење с обема, шта тада спречава узети (две) сестре? Али то није написано, кажемо ми. Али није ни оно одређено. Смисао пак контекста једнако даје право обадвома. Али, требало се мало вратити на (околности) пре установљења тог закона, те се (тако) ослободити проблема. Јер, видело би се да законодавац не обухвата сваку врсту грехова, него нарочито забрањује грехе Египћана, одакле је изишао Израиљ, и оне Хананејаца, којима се доселио. Јер је овако речено: „Немојте чинити по поступцима Египта, у коме сте живели; и по поступцима земље Хананске, у коју ћу вас увести, немојте чинити, и по њиховим законима немојте ходити“ (3Мојс 18, 4). Тако изгледа да ова врста (споменутог) греха није била практикована код (тих) незнабожаца, зато ни законодавац није требао предупређивати од истога, него је био довољан ненаучени обичај да се одбаци (та) гнусност. Како си, дакле, забранио веће, а прећутао мање? (Законодавац је то учинио), јер је мислио да многим телољупцима (τῶν φιλοσάρκων = плътолюбьца), за саживљење са (двема) живим сестрама, може штетити пример Патријарха (Јакова). Ми пак шта треба да чинимо? Говорити што је написано, или радознало испитивати што је прећутано? Тако, опет, у тим законима није написано да не могу отац и син једну (исту) иночу имати, а код Пророка је то подвргнуто највећој осуди: „Јер син, вели, и отац одлажаху ка једној истој девојци“ (Амос 2,7). А све друге врсте нечистих страсти измислила је демонска школа, док је Божанствено Писмо прећутало, не подносећи да честитост своју упрља спомињањем гнусних назива, него је општим именима осудило нечистоте, као што и Апостол Павле каже: „А блуд и свака нечистота нека се и не спомиње међу вама, као што се пристоји светима“ (Еф 5, 4), обухватајући именом нечистоте све непомениве срамоте мушкога и женскога пола. Тако, ћутање свакако не даје дозволу сластољупцима. А ја кажем да није ни прећутано о овој ствари, него да је она законодавцем веома строго забрањена. Јер оно: „Немој приступати ниједној рођаци твојој по телу, да откријеш голотињу њихову“ (3Мојс 18, 6), укључује у себе и ову врсту сродства. Јер, шта човеку може бити блискије од његове жене, боље рећи од самог њеног тела? Јер они нису више двоје, него једно тело (Мт 19, 5). Тако кроз жену, сестра њена долази у сродство са мужем. Јер, као што се не може узети матер женина, или кћи женина, као ни своја матер, ни своја кћи, тако нити сестра женина, јер (не може) ни сестра своја. И обратно овоме: не може ни жена ступити у брак са сродницима мужа, јер су обојима права (τὰ δίκαια) сродства заједничка. Ја пак свакоме ко ме пита за савет о браку сведочим: да „пролази обличје овога света, и време је скраћено, да ће и они који имају жене бити као и они који немају“ (1Кор 7, 29. 31). А ако ми неко прочита оно: „Рађајте се и множите се“ (1Мојс 1, 18; 9, 1), смејем му се што не разликује времена законодавстава. Други је брак само лек (παραμυθία = утеха) од блуда, а не подршка раскалашности. „Ако ли се не уздрже, вели се, нека се жене“ (1Кор 7, 9), а не (каже): женећи се, нека преступају закон. А они који ни природу не гледају, који штету души (својој) наносе страшћу безчашћа (=безакоња), нека разаберу какве је из старине дала (природа) називе сродства. Јер, по каквом ће сродству назвати оне који се роде (у таквом браку)? Хоће ли их назвати браћом, или сестрићима? Јер им се, услед мешања, могу применити оба (назива сродства). Немој, човече, да од тетке учиниш маћеху деци, нити ону која би их требала неговати уместо матере, њу оружати немилосрдним завиђењима. Јер само мржња маћеха кадра је да непријатељство распростре и после смрти. Боље рећи, и иначе непријатељи помириће се са покојнима, а маћехе почињу мржњу после смрти. Главно од (свега) казанога је: ако стреми браку по закону, отворена му је сва васељена; а ако му је стремљење страсно, нека зато буде још већма спречен. „Да се научи свој сасуд (=тело) у светињи држати, а не у страсти пожуде“ (1Сол 4, 4). Хотећи да више о овоме говорим спречава ме мера посланице. Желим пак или да се ова моја поука покаже јача од страсти, или да ова прљавштина (=срамота) не дође код нас, него нека остане у местима где се и дрзнула.
Теоф. Алек. 5: О Пануфу, постављеном за ђакона у Лику (=Ликопољу), треба испитати: па ако се нађе да је он, будући још оглашени, узео у општење брака братичину (или: сестричину), а после Крштења узведен у клир, (онда) нека остане у клиру, ако је она умрла, и после Крштења није имао општења са њом. Ако ли је, будући верник (= крштени хришћанин), узео у општење брака братичину (или: сестричину), нека буде удаљен из клира; јер ово не наноси осуду епископу Аполону, ако га је из незнања поставио.
Зонара: А 2-е правило собора, бывшего в Неокесарии, говорит: «если не разрушит брака, да будет отлучен от церкви до смерти».
Аристен: Тот же устав да соблюдается и о взявших двух сестер, хотя бы то было и в разные времена.