Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Сеоски презвитери не могу издавати каноничке листове, него могу слати оближњим епископима само просте листове; беспријекорни пак хорепископи могу издавати листове мира.
Μηδὲ πρεσβυτέρους τοὺς ἐν ταῖς χώραις κανονικὰς ἐπιστολὰς διδόναι, ἢ πρὸς μόνους τοὺς γείτονας ἐπισκόπους ἐπιστολὰς ἐκπέμπειν· τοὺς δὲ ἀνεπιλήπτους χωρεπισκόπους διδόναι εἰρηνικάς.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ап. 13: Ако ли је (већ) био одлучен, нека му се продужи одлучење (ἀφορισμός), као ономе који је слагао и обмануо (ἀπατήσαντι = преварио) Цркву Божију.
Ап. 33: Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
IV Вас. 11: Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Анк. 13: Хороепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а такође ни презвитере за град, ако им (то) писмено не допусти (надлежни) епископ.
Антиох. 10: Свети Сабор одлучи (ἔδοξε = изволи, нађе за добро – ДАп. 15, 28) да они (предстојници) у селима или мањим местима, или такозвани хороепископи, ако су и добили хиротонију епископа, треба да знају своје мере и управљају (само) подручним им Црквама, и задовољавају се старањем и управом истих, да постављају чтеце и ипођаконе и заклињаче, и задовољавају се њиховим произвођењем; а да се не усуђују рукополагати ни презвитера ни ђакона без епископа града коме је потчињен и он (= хороепископ) и његово место. Ако ли се неки усуди преступити ову одредбу, да се лиши и оне части коју ужива. Хороепископа пак постављаће епископ града, којему је потчињен.
Лаод. 42: Да свештена лица, или клирици, не треба да путују без канонских писама.
Лаод. 57: Да не треба у селима и малим местима постављати епископе, него периодевте (= путујуће свештенослужитеље). Они пак који су (тамо) већ постављени, не могу ништа чинити без сагласности епископа који је у граду; исто тако и презвитери не могу ништа чинити без сагласности епископа.
Картаг. 32: Такође би угодно (одредити): да епископи, презвитери, ђакони, или било који клирици, који ништа немају, ако, узнапредовавши за време свога епископства, или припадништва клиру, купе на своје име њиве, или било какво имање, такви нека се окривљују као да су присвојили добра Господња, осим ако, после опомене, уступе их Цркви. Али, ако заиста пређе у њихову својину услед нечијег поклона (φιλoτιμίᾳ = liberalitate =легата), или по наследству од сродства, нека тиме располажу како им је воља. Ако ли, и после обећања (Цркви), повуку се назад (тј. предомисле), нека се сматрају недостојнима Црквене части, као неваљани.
Картаг. 106: Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.
Зонара: Каноническими посланиями правило называет представительныя и мирныя послания. А какия послания мирныя и какия представительныя, об этом уже сказано. Таковыя послания дают предстоятели церквей, а не пресвитеры, даже и в селах, где епископ не часто бывает. А хорепископы, если они беспорочны, то есть безвинны, когда нет никакого против них обвинения, которое могло бы класть пятно на доброе о них мнение, могут давать мирныя послания; поелику хорепископам даны и другия преимущества. А сельским пресвитерам дано право посылать мирныя послания к одним соседним епископам, а не к дальнейшим.
Аристен: Сельский пресвитер не должен давать канонических посланий, разве только к одному соседнему епископу. Одним епископам и беспорочным хорепископам предоставлено право давать каноническия послания клирикам, желающим отлучиться из своей епархии на дальнее расстояние; а пресвитерам даже и первенствующим в селах это преимущество не принадлежит. Но писать к соседнему епископу о таких клириках и свидетельствовать о рукоположении их, и о вере и о мнении касательно их дозволено и им.
Валсамон: Ты знаешь, какия мирныя, или отпустительныя послания, и какия представительныя, называемыя и каноническими. А поелику некоторые усиливались доказать, что и сельские пресвитеры, именно протопопы могут давать мирныя послания, хотя к соседним епископам, не потому чтобы они имели на сие какое-нибудь право, но ради благочестия и христианского общения; то отцы определили, что и право посылать таковыя послания подлежит одной епископской власти. Но хорепископам беспорочным, то есть таким, которые не подвергались обвинению, кладущему пятно на доброе о них мнение, дозволено давать мирныя послания, потому что им предоставлены и другия преимущества.