Осија епископ рече: И о овоме мудрост ваша нека просуди, да, пошто је одлучено да не би потпадао неки од епископа под осуду због одлажења свога у царски логор, зато да, ако неки од њих има онакве молбе, какве смо напред споменули, нека их шаље по своме ђакону. Јер лице служитеља неће завидети и лакше ће моћи донети оно што ће бити дато. Одговорише сви: Нека се и ово одреди.
Озије епископ рече: Мудрост ваша нека и о овоме просуди: пошто је установљено, да се мора сачувати сваки епископ од осуде, због одлазења свога у војнички табор, зато, ако који од њих има онаквих прошња, о којима смо прије споменули, нека их шаље по своме ђакону. Јер службена особа није завидним оком гледана, и лакше ће моћи донијети оно, што јој је поручено. Одговорише сви: Нека се и ово установи.
Ὅσιος ἐπίσκοπος εἶπε· Καὶ τοῦτο ἡ ἀγχίνοια ἡμῶν κρινάτω, ἳν' ἐπειδὴ ἔδοξε, διὰ τὸ μὴ πίπτειν ὑπὸ καταγνωσίν τινα τῶν ἐπισκόπων ἀφικνούμενον εἰς τὸ στρατόπεδον, εἴ τινες αὐτῶν τοιαύτας ἔχοιεν δεήσεις, οἵων ἐπάνω ἐπεμνήσθη μεν, διὰ ἰδίου διακόνου ἀποστέλλοιεν. Τοῦ γὰρ ὑπηρέτου τὸ πρόσωπον οὐκ ἐπίφθονον τυγχάνει, καὶ τὰ παρασχεθησόμενα θᾶττον διακοσμηθῆναι δυνήσεται. Ἀπεκρίναντο πάντες· Καὶ τοῦτο ὁριζέσθω.
Антиох. 11: Ако неки епископ или презвитер, или уопште неко из (свештеничког) канона (тј. клира), усуди се да оде цару без сагласности и писама од епископâ дотичне области, а нарочито од епископа митрополије (тј. митрополита), такав да буде избачен и лишен не само општења, него и достојанства које ужива, јер се усудио, мимо Црквеног правила, досађивати нашем богољубивом цару. А ако нека неопходна потреба позове (некога) да пође цару, нека то чини са мишљењем и сагласношћу епископа митрополијске области (тј. митрополита), и осталих у њој (епископа), и да се снабде за пут њиховим писмима.
Сард. 7: Осија епископ рече: Неумесност (ἀκαιρία) наша и много досађивање и неправедне молбе учинише нас да немамо толике благодати и смелости колико треба да имамо. Јер многи од епископâ не престају долазити у царев логор, а нарочито Африканци (= епископи из Африке), који, као што дознадосмо од љубљеног нам брата и саепископа Грата (Картагенског), не прихватају спасоносне савете, него их презиру тако што један човек доноси у царски логор многе и различне молбе, које не могу користити Цркви, и не настоји, као што треба и као што је умесно, да помогне и заштити сиромахе и лаике (= вернике), или удовице, него смишља световна достојанства и ствари за неке (појединце). Таква, дакле, преварљивост, не без неке саблазни и срамоте, узрокује нама штету. Сматрам да је много приличније да епископ своју помоћ пружа ономе коме неко чини насиље, или ако је некој удовици учињена неправда, или, опет, ако је неко сироче лишено онога што му припада, па и тада ако та имена (= случајеви) имају оправдани захтев (= потребу). Ако, дакле, љубљена браћо, сви ово сматрате (умесним), одлучите: да ниједан епископ не треба да одлази у царски логор (или двор), осим оних које најблагочестивији цар наш својим писмом позове. Али, пошто често бива да неки (људи), тражећи самилости, прибегавају Цркви због својих грехова, осуђени на прогонство или на (усамљено) острво, или су опет подвргнути било којој осуди, таквима не треба одрећи помоћ, него, без оклевања и без колебања, треба за такве тражити (од цара) опроштај. Ако је, дакле, и ово угодно, сви сложно изгласајте. Одговорише сви: Нека се одреди и ово.
Сард. 9: Осија епископ рече: И ово мислим да је сходно (= потребно): ако у било којој области епископи пошаљу молбе своме брату и саепископу, који је у већем граду, то јест у метрополи, тада нека овај (= митрополит) пошаље свога ђакона са молбама (цару), дајући му и препоручно писмо, пишући, наиме, у наставку и сабраћи и саепископима нашим, који у то време бораве у местима или градовима у којима најблагочестивији цар (тада) сређује државне послове. Ако ли неки од епископа има пријатеља у двору (царевом), и хоће да тражи нешто што је најприличније, нека му не буде забрањено да кроз свога ђакона тражи и препоручи (ту ствар) онима за које сматра да ће му хтети пружити добру помоћ у (том) тражењу. А који у Рим долазе, као што напред рекох, треба да дају нашем љубљеном брату и саепископу Јулију молбе, које имају да поднесу, да их он најпре размотри, да нису неки од њих дрски (у тражењу), и тако, пружајући своју препоруку и старање, пошаље их у царев логор (или двор). Сви епископи одговорише: Да им се свиђа и да је најприличнији овај савет.
Сард. 20: Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ово што је спасоносно и доследно одређено, и прилично нашој свештеничкој части, и Богу и људима угодно, неће моћи своју силу и снагу имати ако не буду донете одлуке праћене и страхом (тј. епитимије = санкције). Јер и сами знамо да врло често, због бестидности појединих, подвргавало се презрењу Божанствено и најпоштованије име свештенства. Ако се, дакле, неко усуди да, мимо установљенога од свих, тежећи већма да угоди надмености и разметљивости неголи Богу, учини друкчије (од одређенога), нека зна да је већ сада себе подвргао кривици (судске) одбране и губљењу части и достојанства епископства. Сви одговорише: Умесно и угодно нам је ово мишљење.
Сард. 21: И ово ће се најбоље отуда познати и извршити: ако сваки од нас, који смо постављени за епископе на пролазним или водним путевима, кад види епископа, упита га за узрок путовања и куда иде. Па ако дозна да он одлази у царев логор (στρατόπεδον =стань царевь), нека распита о условима који су напред изложени, те ако иде позван (од цара), нека му нема никакве сметње за одлазак. Ако ли жури у царев логор ради показа (επιδείξεως χάριν = ради своје промоције), као што је рекла ваша Љубав, или због каквих потражњи, не треба му ни писма потписивати, нити с таквим општити. Сви рекоше: Нека се и ово одреди.
Картаг. 104: Би угодно (одредити): да било ко затражи од цара решење (од) световних судова, да (такав) буде лишен своје части (= Црквеног чина). Ако ли затражи од цара епископски суд, нека му ништа (то) не спречава.
Картаг. 106: Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.