Крађа светиње сматрана је у старом (Св.) Писму (ИсНав 7, 1) ништа мање подношљива (=снисходљива) од убиства, јер се подједнако подвргавао каменовању, и онај који је ухваћен у убиству, као и онај који би отео оно што је Богу заветовано (=приложено). У обичају пак Црквеном, не знам како, настала је нека попустљивост и снисхођење, тако да се сматра за очишћење од овакве болести (нешто) сношљивије, јер је предање Отаца одредило краће време епитимије него за прељубу. А при свакој врсти греха треба пре свега гледати (=сагледавати) на то: какво је расположење леченога, а не сматрати време довољним за лечење. Јер какво лечење бива од времена? Него гледати на добру вољу (τὴν προαίρεσιν = расположење) онога који кајањем себе лечи? Ово ти, човече Божији, сабравши са великом марљивошћу из приручнога (што нађох), зато што треба одазвати се заповести браће, усрдно шаљемо. А ти немој престати приносити уобичајене молитве Богу за нас, јер си дужан, као благодарни син, твојим молитвама неговати старца (τὴν γηροκομίαν) који те је по Богу родио, сходно заповести која наређује: поштовати родитеље (своје), „да ти добро буде и будеш дуговечан на земљи“ (2Мојс 20, 12). Јасно је пак да ћеш примити ово писмо, као свештеничко знамење (σύμβολον), и нећеш презрети овај гостопримни дар (τὸ ξένιον), макар и био мањи од твоје великоумности (μεγαλοφυίας = великодушности).
Ἡ δὲ ἱεροσυλία παρὰ μὲν τῇ ἀρχαίᾳ Γραφῇ οὐδὲν ἐνομίσθη τῆς φονικῆς κατακρίσεως ἀνεκτοτέρα, ὁμοίως γὰρ ὅτε ἐπὶ φόνῳ ἁλοὺς καὶ ὁ τὰ ἀνατεθέντα τῷ Θεῷ ὑφελόμενος τὴν διὰ τῶν λίθων τιμωρίαν ὑπέσχον. Ἐπὶ δὲ τῆς ἐκκλησιαστικῆς συνηθείας, οὐκ οἶδ' ὅπως συγκατάβασίς τις ἐγένετο καὶ συμπεριφορά, ὥστε ἀνεκτότερον νομισθῆναι τὸ τῆς τοιαύτης νόσου καθάρσιον, ἐν ἐλάττονι γὰρ χρόνῳ παρὰ τὴν μοιχείαν τοῖς τοιούτοις τὸ ἐπιτίμιον διετάξατο ἡ τῶν Πατέρων παράδοσις. Πανταχοῦ δὲ ἐν πλημμελήματος εἴδει καθορᾶν τοῦτο προσήκει πρὸ πάντων, οἷα ἐστὶν ἡ τοῦ θεραπευομένου διάθεσις, καὶ μὴ τὸν χρόνον οἴεσθαι πρὸς θεραπείαν ἀρκεῖν, τίς γὰρ ἂν ἐκ τοῦ χρόνου ἴασις γένοιτο; ἀλλὰ τὴν προαίρεσιν τοῦ ἐαυτὸν δι' ἐπιστροφῆς θεραπεύοντος. Ταῦτά σοι, ὦ ἄνθρωπε τοῦ Θεοῦ, κατὰ πολλὴν σπουδὴν ἐκ τῶν προχείρων συνθέντες, διὰ τὸ δεῖν τοῖς τῶν ἀδελφῶν ἐπιτάγμασι πείθεσθαι, κατὰ σπουδὴν ἀπεστείλαμεν. Σὺ δὲ τὰς συνήθεις ὑπὲρ ἡμῶν εὐχὰς τῷ Θεῷ προσάγων μὴ διαλείπῃς, χρεωστεῖς γάρ, ὡς εὐγνώμων υἱός, τῷ κατὰ Θεόν σε γεννήσαντι τὴν διὰ τῶν προσευχῶν γηροκομίαν, κατὰ τὴν ἐντολὴν τὴν κελεύουσαν· τιμᾷν τοὺς γονέας, ἵνα εὖ σοι γένηται καὶ ἔσῃ μακροχρόνιος ἐπὶ τῆς γῆς. Δῆλον δέ, ὅτι ὡς σύμβολον ἱερατικὸν δέξῃ τὸ γράμμα, καὶ οὐκ ἀτιμάσεις τὸ ξένιον, κἄν τι μικρότερον τῆς σῆς μεγαλοφυΐας ᾖ.
Ап. 72: Ако неки клирик, или лаик (= верник), однесе из Свете Цркве восак или уље, нека буде одлучен, и да (враћајући) дода петину уз то што је узео.
Ап. 73: Посвећени сасуд златни или сребрни, или тканину (из Цркве), нека нико не узима за сопствену употребу, јер је то безаконо. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Прводруги 10: Који себе предадоше страстима, не само што се не боје казне од Свештених Канона, него се дрзнуше и да их изигравају. Јер их изврћу, и према својој острашћеној вољи кваре (= фалсификују), тако да ревновањем страсти (τῇ φιλοτιμίᾳ τῆς ἐμπαθείας = острашћеном амбицијом), по речима Григорија Богослова (Беседа 22, 7), не само да им зло бива без одговорности, него се сматра и божанственим. Јер Апостолски канон (73) говори: „Посвећени сасуд златни или сребрни, освећени, или тканину, нека нико не узима за своју (домаћу) употребу, јер је то безаконито; а који се у томе затече, нека се казни одлучењем“. Наводећи ово за оправдање својих безакоња, кажу да не треба сматрати достојним свргнућа оне који часни покривач Свете Трпезе прекрајају у свој хитон (= огртач), или неку другу одежду (= одећу), па чак ни оне који Свети Путир - о безбожности! - или Часни Дискос, или томе слично, узимају за своју потребу, или злоупотребљавају; јер, веле, канон наређује да они, који у томе погреше, имају подлећи одлучењу, а не свргнућу. Али, ко ће поднети тако велику злоупотребу и безбожност?! Јер канон подвргава одлучењу оне који и само узму на употребу посвећену ствар, а не који их у потпуну отмицу присвоје, а ови ослобађају свргнућа, и оне који грабе и светогрдно краду Светиње над Светињама, и оне који Часне Дискосе употребљавају за служење при јелу, или Свете Путире оскврњују, по сопственом суду сматрају несвргнутима. Мада је то јавно оскврњење, и очито је да они који то чине потпадају не само под свргнуће, него тим преступом падају у највећу безбожност. Зато Свети Сабор одреди: да они који, ради своје користи, приграбе, или преокрену на несвету употребу, Свети Путир, или Дискос, или кашичицу (за Причешће), или часни Прекривач (Св. Престола), или такозвани Воздух, или просто било шта од свештених и светих Сасуда или Одежда у Олтару (= Жртвенику), буду подвргнути потпуном свргнућу (= рашчињењу). Јер, једно је оскврнити, а друго покрасти Светиње. Оне, пак, који узимају себи или другима ради несвете употребе неке Сасуде или Одежде, које су ван Олтара (= Жртвеника), њих и канон одлучује, а ми с њиме (заједно) одлучујемо; а оне који сасвим приграбљују, подвргавамо осуди крадљиваца Светиње.
Зонара: Сказав о татьбе и гробокопательстве, святый говорит теперь о святотатстве, именно – что древнее Писание одинаково наказывает как убийцу, так и похитившего посвященное Богу, повелев побивать их камнями, что случилось с Ахаром, скрывшим из Иерихонской добычи золото и одежду. Церковь же не одинаково наказывает убийцу и святотатца, но относится к святотатцу снисходительнее. Следующая часть правила понятна. Но у меня рождается недоумение: каким образом сей святый сказал, что страсть любостяжания оставлена отцами без уврачевания, между тем как святый Григорий Чудотворец в третьем своем правиле говорит следующее: «но тяжкое дело есть лихоимание, и невозможно в едином послании предложити Божественные Писания, в которых не токмо грабительство, но и вообще любостяжание и присвоение чужого, ради гнусного прибытка, оглашается, яко дело отвратительное и страшное, и всяк виновный в оном подлежит отчуждению от церкви Божией». Итак, каким образом оставлено без уврачевания то, что признано заслуживающим отлучения от церкви Божией? А что это правило Чудотворца действовало, видно из послания к епископу Мине Феофила, александрийского архиепископа, который писал, что «законное дело сделали те, которые отлучили от собрания церковного жену, причинявшую обиды и не хотевшую прекратити неправду» (Феофила правило 14).
Валсамон: Сказав о татьбе и гробокопательстве, святый учит теперь и о святотатстве, и говорит, что древнее Писание наказывает наравне с убийцею и того, кто похитит посвященное Богу, повелев побивать их камнями, что случилось с Ахаром, скрывшим из Иерихонской добычи, которая вся была посвящена Богу, золото и одежду; он погиб со всем родом, будучи побит камнями. А церковь неодинаково наказывает убийцу и святотатца; но относится к святотатцу снисходительнее – не ведаю како то есть не знаю, на каком основании, ибо, говорит, отцами предано, что епитимия за святотатство должна быть определена на меньшее время, чем за прелюбодеяние. Во всяком же грехе прежде всего должно смотреть на расположение кающегося и врачуемого, и не все возлагать на время епитимии, как бы достаточное для очищения; ибо время, сколько бы ни прошло его, не принесет никакой пользы для исцеления; но должно рассматривать произволение кающегося и рачительность в покаянии, так что если он показывает должное и соответствующее греху покаяние – сокращать время епитимии; если же живет распущенно и показывает великую небрежность, то и прилагать к времени епитимии. А у меня рождается недоумение: каким образом этот святый сказал, что страсть любостяжания оставлена отцами без уврачевания, между тем как святый Григорий Чудотворец в 3-м из своих правил говорит следующее: «но тяжкое дело есть лихоимание, и невозможно в едином послании предложити Божественные Писания, в которых не токмо грабительство, но и вообще любостяжание и присвоение чужого, ради мерзкого прибытка, оглашается, яко дело отвратительное и страшное, и всяк виновный в оном подлежит отчуждению от церкви Божией». Итак, каким образом оставлено без внимания то, что признано заслуживающим отлучения от церкви Божией? А что это правило Чудотворца действовало, видно из послания к епископу Мине Феофила александрийского архиепископа, который писал, что «законное дело сделали те, которые отлучили от собрания церковного жену, причинявшую обиды и не хотевшую прекратити неправду».