1. Једно од онога што доприноси Светом Празнику (Пасхе) јесте и то да схватимо закониту и канонску икономију (=распоређење, снисхођење) о сагрешившима, како би се излечила свака болест душевна, која настаје неким грехом. Јер овај свеопшти (Васкршњи) Празник стварања (τῆς κτίσεως = творевине), који се, према устаљеноме кретању годишњег круга, испуњује сваке године по свему свету, и свршава због васкрсења палога (човека), - а пад пак јесте грех, а васкрсење је усправљање из греховног пада, - добро ће бити да се у овај дан приведу Богу не само они који су благодаћу Бање Благодати (=Крштења) препорођењем преобраЖени (ἐκ παλιγγενεσίας μεταστοιχειουμένους), него и они који се покајањвм и обраћењем од мртвих дела (Јевр 9, 14) поново враћају на живи пут (τὴν ζῶσαν ὁδὸν), да и они буду руковођени ка спасоносној нади (τὴν σῴζουσαν ἐλπίδα), од које су се због греха удаљили. А није мало дело изекономисати (=распоредити) правим и провереним судом речи (λόγους = разлоге) о овоме, сходно преднајави Пророка, који заповеда: да треба економисати (=распоређивати) речи на суду, да, као што реч (Пророчка) каже, „не поколеба се до века, и буде на вечан спомен праведник“ (Пс 111, 5. 6). Јер, као што при лечењу тела, један је циљ лекарске вештине: да болесник оздрави, а начин старања (=лечења) је различит. Јер према разлици болести примењује се лекарски метод за сваку болест; тако и у душевној болести, будући да је многа разлика страсти (=духовних болести), нужно ће бити разноврсна и терапевтичка (=лечебна) вештина, која према разлогу болести дејствује лечење. А како да бива тај технички (=вешти) метод о предстојећем проблему, тако ћемо и распоредити (нашу даљу) реч. Три су (моћи = силе = особине = својства) која се сагледавају у души нашој, сходно првом дељењу: разумност, жељност и срчаност (τό τε λογικὸν, καὶ τὸ ἐπιθυμητικόν, καὶ τὸ θυμοειδές = словесна, желатељна и гневна способност). У њима се налазе и подвизи оних који живе врлински, и падови оних који су пороку наклоњени. Зато треба онај који ће да болесноме делу душе пружи одговарајући лек, најпре да размотри у чему се састоји страст (τό πάθος = страдање), затим да тако пружи одговарајући (страсти = страдању) лек, да се не деси, због неискуства терапевтичке вештине, да је други део који страда, а други који прима лечење. Као што заиста видимо да то бива код многих лекара, да, стога што не познају право болесно место (на телу), оним чиме лече само погоршавају болест. Јер често болест бива због појачане ватре, па онима који су оболели од прехладе помаже топлота, и оснажује их, кад им се она разборито прилаже; а ово исто, нерасудно употребљавајући, учиниће теже излечивом онима који су у великој ватри. Као што, дакле, за лекаре најнеопходнијим се сматра познавање својства елемената (тела), да могу свакоме делу, налазећи се у добром или злом стању, поправити онај (део = орган) који се налази у неприродном стању, тако и нама, враћајући се овој подели душевних моћи (= делова, способности), учинићемо опште созерцање (= сагледавање) као почетак и темељ за одговарајуће лечење страсти. Пошто, дакле, као што рекосмо, бива трострука подела својства душевних покрета: на разумност, жељност и срчаност (=гњевност), (онда) разумног дела (душе) подвиг јесте: благочастиво схватање о Богу (тј. правилно = православно веровање), и расуђујуће познање добра и зла, и јасно и непомућено мишљење (δόξαν) о природи предмета пред нама: шта је у постојећим стварима пријемљиво (αἱρετόν = врлинско), а шта гнусно и одбациво (= лоше и порочно). И опет, свакако ће се у томе (истом) делу (душе) порок по супротности посматрати: кад буде нечестивост (ἀσέβεια = безбожност) о Богу, нерасудност о истинском добру (ἀκρισία περὶ τὸ ὄντως καλόν = погрешно суђење о правом /суштинском/ добру), изврнуто и погрешно схватање о природи ствари, тако да (у том случају) „ставља се светлост као мрак, а мрак као светлости“, као што вели (Свето) Писмо (Ис 5, 20). А односно дела жељности (= емоција душе), врлински покрет (=подвиг) јесте да се управља жеља (τὸν πόθον = емоција, чежња) ка суштински жељеноме и истински доброме, и када се сва љубавна сила и наклоност (ἐρωτικὴ δύναμίς τε καὶ διάθεσις = еротска способност и расположење) што је у нама, употреби на уверење да ништа друго по својој природи није жељено осим врлине и природе која извире врлину. Преступ пак и грех овога дела (душе) јесте: кад неко пренесе жељност (=емоције) на празну сујету (τὴν ἀνυπόστατον κενοδοξίαν = непостојећу /умишљену/ славу), или на извањску лепотност тела, од чега бива среброљубље и славољубље и сластољубље и све томе слично, што потиче од ове врсте порока. И опет срчаном (θυμώδους = гњевном, афективном) расположењу (дела душе) подвиг је одвратност према злу (=пороку), и борба против страсти, и учвршћење душе у јуначности (ἀνδρείαν = храбрости, издржљивости), да се не плаши онога што многи сматрају страшним, него да се до крви бори са грехом (Јевр 12, 4), и да презире смртну претњу и болне муке, и да се раздвоји од сласти (=уживања), и уопште да буде над свим оним чиме се многи, због навике или предубеђења, страсно држе, и да се бори (само) за веру и врлину. А падови (ἀποπτώματα = склизнућа) овог дела (душе) свима су јавни: завист, мржња, љутина, клевете, завере, свадљива и осветољубива расположења, која за дуго продужују злопамћење, и многе доводе до убиства и крви. Јер кад неваспитани разум (ἀπαίδευτος λογισμός) не налази где да најкорисније употреби оружје, тад оштрину жељеза окреће на себе, те постаје, дано нам од Бога одбрамбено оружје, пагубно за онога који га зло употребљава.
[Ап. 52, Трул. 102]
Детаљније о канону »
2. Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
[Ап. 62, I Вас. 10, 11, 12, 14, Трул. 102, Анк. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 21, Лаод. 2, 19, Картаг. 43, Григ. Неок. 2, 11, Петр. Алек. 2, 3, Вас. Вел. 3, 73, 74, 75, 81, 84, Григ. Ниски 3]
Детаљније о канону »
3. Они пак који одлазе код врачарâ или бајачâ (γόητας ἤ μάντεις), или онима који обећавају да ће кроз демоне учинити нека очишћења или одгоњења (зала), такви нека се тачно испитују и саслушавају: да ли (ни)су, остајући у вери у Христа, неком принудом били наведени на такав грех, што их је можда на то присилила нека несрећа или нека тешка штета, или су сасвим презрели поверено им од нас Сведочанство (τοῦ... μαρτυρίου = Христову веру), те приступили сарадњи са демонима. Јер ако су то учинили због одбацивања вере и да више не верују да има Бога, Коме се хришћани клањају, јасно је да ће подлећи осуди одступника (од вере). А ако их је на то навела нека неподношљива невоља, надвладавши малодушност њихову, те били заведени неком лажном надом, нека се и на њима покаже човекољубље слично као према онима који у време исповедања (вере) нису могли одолети мучењима.
[Трул. 61, 65, Анк. 24, Лаод. 36, Вас. Вел. 7, 65, 72, 81, 83, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
4. Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
[Ап. 48, 61, Трул. 87, 93, 98, Анк. 20, Неокес. 1, 8, Картаг. 102, Вас. Вел. 3, 7, 8, 9, 18, 21, 31, 37, 38, 39, 58, 59, 60, 62, 63, 77]
Детаљније о канону »
5. Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
[Ап. 65, Трул. 91, Анк. 21, 22, 23, Вас. Вел. 8, 11, 56, 57]
Детаљније о канону »
6. Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).
[Ап. 25, 72, Картаг. 5, Григ. Неок. 2, 3, 4, 5, Вас. Вел. 61]
Детаљније о канону »
7. А пљачкање гробова, и оно се дели на опростиво и неопростиво. Јер, ако неко, поштеђујући част мртвих и остављајући нетакнутим сахрањено тело, тако да се не покаже сунцу срамота природе, а само неко камење стављено на гроб употреби за неко зидање, ни ово, свакако, није похвално, али је то обичај учинио опростивим, када се материјал употреби за нешто боље и корисније. Претраживати пак прах тела (покојника у гробу), претворенога у земљу, и преметати кости у нади да се стекне неки (скупоцени) украс заједно (с њим) закопан, то је осуђено истим судом као и просто блудочинство, као што је раздељено у претходној речи (=тексту), то јест да распоредитељ (τοῦ οἰκονόμου = управитељ = свештенослужитељ) према животу леченога види и просуди о (одговарајућем) леку, тако да скраћује установљени канонима рок епитимије.
[Вас. Вел. 66]
Детаљније о канону »
8. Крађа светиње сматрана је у старом (Св.) Писму (ИсНав 7, 1) ништа мање подношљива (=снисходљива) од убиства, јер се подједнако подвргавао каменовању, и онај који је ухваћен у убиству, као и онај који би отео оно што је Богу заветовано (=приложено). У обичају пак Црквеном, не знам како, настала је нека попустљивост и снисхођење, тако да се сматра за очишћење од овакве болести (нешто) сношљивије, јер је предање Отаца одредило краће време епитимије него за прељубу. А при свакој врсти греха треба пре свега гледати (=сагледавати) на то: какво је расположење леченога, а не сматрати време довољним за лечење. Јер какво лечење бива од времена? Него гледати на добру вољу (τὴν προαίρεσιν = расположење) онога који кајањем себе лечи? Ово ти, човече Божији, сабравши са великом марљивошћу из приручнога (што нађох), зато што треба одазвати се заповести браће, усрдно шаљемо. А ти немој престати приносити уобичајене молитве Богу за нас, јер си дужан, као благодарни син, твојим молитвама неговати старца (τὴν γηροκομίαν) који те је по Богу родио, сходно заповести која наређује: поштовати родитеље (своје), „да ти добро буде и будеш дуговечан на земљи“ (2Мојс 20, 12). Јасно је пак да ћеш примити ово писмо, као свештеничко знамење (σύμβολον), и нећеш презрети овај гостопримни дар (τὸ ξένιον), макар и био мањи од твоје великоумности (μεγαλοφυίας = великодушности).