Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
Најбогољубазнији саепископ Ригин и другови му, најбогољубазнији епископи кипарске епархије, Зинон и Евагрије, пријавили су нови чин, који се уводи противу црквених установа и противу правила светих апостола, и који поврјеђује опћу слободу. Обзиром на то, и пошто опће зло потребује јаки лијек, да још веће шкоде не нанесе, а особито, кад ни старога обичаја није било, да антиохијски епископ рукополаже у Кипру, као што нам то и писмено и усмено доказаше најпобожнији људи, који на свети сабор дођоше, то, нека предстојници светих цркава кипарских имају потпуну и неоспориву власт, сходно правилима светих отаца и староме обичају, сами по себи постављати најпобожније епископе. А ово исто нека важи и за друге области, и за све епархије, да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самога почетка под његовом или његових предшасника руком; а ако је који заузео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вријеђају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост свјетске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи. Према томе, овај свети и васељенски сабор установљује, да свакој појединој епархији очувана буду чиста и неповријеђена права, која од самога почетка и одавна ужива, сходно обичају од старине утврђеноме. Ради свога обезбјеђења пак сваки митрополит има право узети пријепис овога, што је закључено. А ако ко предложи какву установу, која војује против овога, што је одређено, сав свети и васељенски сабор наређује, да такова установа без сваке ваљаности буде.
Πρᾶγμα παρὰ τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς θεσμοὺς καὶ τοὺς κανόνας τῶν ἁγίων Ἀποστόλων καινοτομούμενον, καὶ τῆς πάντων ἐλευθερίας ἁπτόμενον, προσήγγειλεν ὁ θεοφιλέστατος συνεπίσκοπος Ῥηγῖνος, καὶ οἱ σῦν αὐτῷ θεοφιλέστατοι ἐπίσκοποι τῆς Κυπρίων ἐπαρχίας, Ζήνων καὶ Εὐάγριος. Ὅθεν, ἐπειδὴ τὰ κοινὰ πάθη μείζονος δεῖται τῆς θεραπείας, ὡς καὶ μείζονα τὴν βλάβην φέροντα, καὶ μάλιστα εἰ μηδὲ ἔθος ἀρχαῖον παρηκολούθησεν, ὥστε τὸν ἐπίσκοπον τῆς Ἀντιοχέων πόλεως τὰς ἐν Κύπρῳ ποιεῖσθαι χειροτονίας, καθὰ διὰ τῶν λιβέλλων καὶ τῶν οἰκείων φωνῶν ἐδίδαξαν οἱ εὐλαβέστατοι ἄνδρες, οἱ τὴν πρόσοδον τῇ ἁγίᾳ συνόδῳ ποιησάμενοι, ἔξουσι τὸ ἀνεπηρέαστον καὶ ἀβίαστον οἱ τῶν ἁγίων ἐκκλησιῶν, τῶν κατὰ τὴν Κύπρον, προεστῶτες, κατὰ τοὺς κανόνας τῶν ὁσίων Πατέρων, καὶ τὴν ἀρχαίαν συνήθειαν, δι᾿ ἑαυτῶν τάς χειροτονίας τῶν εὐλαβεστάτων ἐπισκόπων ποιούμενοι· τὸ δὲ αὐτὸ καὶ ἐπὶ τῶν ἄλλων διοικήσεων, καὶ τῶν ἁπανταχοῦ ἐπαρχιῶν παραφυλαχθήσεται· ὥστε μηδένα τῶν θεοφιλεστάτων ἐπισκόπων ἐπαρχίαν ἑτέραν, οὐκ οὖσαν ἄνωθεν καὶ ἐξ ἀρχῆς ὑπὸ τὴν αὐτοῦ, ἢ γοῦν τῶν πρὸ αὐτοῦ χεῖρα καταλαμβάνειν ἀλλ᾿ εἰ καί τις κατέλαβε, καὶ ὑφ´ἑαυτὸν πεποίηται, βιασάμενος, ταύτην ἀποδιδόναι· ἵνα μὴ τῶν Πατέρων οἱ κανόνες παραβαίνωνται, μηδὲ ἐν ἱερουργίας προσχήματι, ἐξουσίας τύφος κοσμικῆς περεισδύηται, μηδὲ λάθωμεν τὴν ἐλευθερίαν κατὰ μικρὸν ἀπολέσαντες, ἢν ἡμῖν ἐδωρήσατο τῷ ἰδίῳ αἵματι ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός, ὁ πάντων ἀνθρώπων ἐλευθερωτής. Ἔδοξε τοίνυν τῇ ἁγίᾳ καὶ οἰκουμενικῇ συνόδῳ, σῴζεσθαι ἑκάστῃ ἐπαρχίᾳ καθαρᾷ καὶ ἀβίαστα τὰ αὐτῇ προσόντα δίκαια ἐξ ἀρχῆς καὶ ἄνωθεν, κατὰ τὸ πάλαι κρατῆσαν ἔθος, ἄδειαν ἔχοντος ἑκάστου μητροπολίτου τὰ ἴσα τῶν πεπραγμένων πρὸς τὸ οἰκεῖον ἀσφαλὲς ἐκλαβεῖν. Εἰ δέ τις μαχόμενον τύπον τοῖς νῦν ὡρισμένοις προσκομίσοι, ἄκυρον τοῦτον εἶναι ἔδοξε τῇ ἁγίᾳ πάσῃ καὶ οἰκουμενικῇ συνόδῳ.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
Ап. 35: Епископ да се не усуди ван својих граница рукополагати у градовима и селима која му нису потчињена; а ако се докаже да је то учинио без знања (γνώμην = воље) оних којима припадају ти градови и села, нека се свргне, и он и они које је рукоположио.
I Вас. 6: Нека се држе стари обичаји (τὰ ἀρχαῖα ἔθη), који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима – нека се очувавају првенства Црквама [митрополијâ]. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна (εὐλόγῳ = праведна) и по Црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине.
I Вас. 7: Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији (= Јерусалиму) поштује (особитом) чашћу, нека он има оно што припада тој части (τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς = послѣдованіе чьсти), уз очување митрополији (у Кесарији) њеног достојанства.
II Вас. 2: Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
Трул. 20: Није дозвољено епископу да јавно учи у другоме, њему неприпадајућем граду. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека дȅла посао презвитерски (τὰ τοῦ πρεσβυτέρου ἐνεργείτω = поповьскаѧ да дѣѥєть).
Трул. 36: Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (З81. г.), и од шесто тридесет (Отаца) сакупљених у Халкидону (451. г.), одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице (τῶν ἴσων πρεσβείων = равнъıѧ чьсти = једнака првенства) престолу Старога Рима, и да се у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега“; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
Трул. 39: Пошто се брат и саслужитељ наш Јован, председник (= прєстолник = Архиепископ) острва Кипра, заједно са својим народом, преселио са реченога острва у област Хелеспонта (= Мраморног мора), промислом Човекољубивога Бога и трудом христољубивог и благочестивог цара нашега (Јустинијана Новог: 685–695), због варварских најездâ и да се ослободи паганског (туђинског) ропства и чисто се потчини скиптру хришћанске државе, одлучујемо: да се очувају непроменљиве (ἀκαινοτόμητα) повластице дароване од Богоносних Отаца, сабраних раније у Ефесу (431. г. – канон 8), престолу горепоменутога човека (= Архиепископа Кипарског), те да нови Јустинијанупољ има права града Константије, и да у њему постављани Богољубљени епископ председава свима у Хелеспонтској области, и да га хиротонишу (= изабирају и постављају) његови епископи, по староме обичају. Јер су Богоносни Оци наши утврдили да се чувају обичаји у свакој Цркви. А епископ (= митрополит) Кизичкога града да буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанупоља, по примеру свих осталих епископа који су под реченим Богољубљеним предстојником Јованом, од кога ће, кад настане потреба, бити постављен (= хиротонисан) и епископ самога Кизичкога града.
Антиох. 9: Епископи у свакој области треба да познају (εἰδέναι = вѣдѣти = /при/знају) првога у митрополији епископа (τὸν ἐν τῇ μητροπόλει προεστῶτα ἐπίσκoπoν = првопредстојећег епископа метрополе), који има старање о читавој области, зато што се у митрополију одасвуд стичу сви који имају послове. Зато се нађе за добро (ἔδοξε = изволи, одлучи) да он (= митрополит) и у части претходи (προηγεῖσθαι = има прву част), и да остали епископи ништа сувишно (περιττόν = важније) без њега не чине, сходно старијем од Отаца наших важећем канону (Апостолски 34), осим само оно што припада епископији (παροικίᾳ) свакога од њих и подручних јој насеља. Јер сваки епископ има власт над својом епископијом (τῆς ἑαυτοῦ παροικίας), и да управља њоме са надлежном свакоме марљивошћу, и да се промишљено стара о сваком насељу под његовим градом, тако да и рукополаже презвитере и ђаконе, и сваку ствар да решава са расуђивањем; а надаље (ван овога) да не предузима ништа без епископа митрополије (= митрополита), нити овај без сагласности осталих (епископâ).
Антиох. 13: Ниједан епископ не сме се усуђивати да прелази из једне области у другу да хиротонише неке (клирике) у Цркви за вршење свештене службе (λειτουργίας), ни када има уза се друге (епископе), осим ако је позван граматом митрополита и са њиме епископâ, у којих област он долази. Ако га нико није позвао, и он мимо поретка дође ради рукополагања неких (лица), и ради уређивања неприпадајућих му Црквених ствари (= питања), нека је ништавно све што он учини, а он нека поднесе заслужену казни за свој незаконит поступак и нерасудни подухват, будући већ од сада (ἐντεῦθεν) свргнут од Светог Сабора.
Антиох. 22: Епископ да не наступа у туђи град који му није потчињен, нити у село (χώρᾳ = крај) које му не припада, ради рукоположења некога, нити да поставља презвитере или ђаконе у местима потчињеним другом епископу, осим ако не са сагласношћу епископа тога краја. Ако се неки дрзне тако нешто, рукоположење ће бити ништавно, и он ће подлећи епитимији од Сабора.
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Зонара: Архиерей антиохийской церкви привлекал к себе рукоположения кипрских епископов, может быть, потому, что остров Кипр в древнее время был под властию правителя Антиохии; ибо от правителя Антиохии туда посылался военачальник. Посему некоторые из кипрских епископов пришли на этот собор и изъяснили словесно, а вместе представили и письменную жалобу, что антиохийский епископ, по древнему обычаю, не имел права рукополагать кипрских епископов. Итак, собор, приняв во внимание пришествие, или прибытие сих епископов, определил, чтобы кипрские епископы, без притязания к ним и без стеснения их, имели прежнее право по правилам святых отцев и по древнему обычаю. Ибо тридцать пятое правило святых Апостолов и третье Антиохийского собора повелевают, чтобы епископы не дерзали совершать хиротонии в епархиях, им не подчиненных; а в противном случае, сделанное ими не действительно, а сами они извергаются. И правила шестое и седьмое первого вселенского собора предписывают и архиереям хранить древние обычаи. Следуя этим правилам и досточтимые отцы сего собора определили, чтобы и кипрские епископы сами совершали хиротонию епископов на сем острове, и чтобы тоже было и повсюду, и чтобы никто из епископов не присвоял себе епархию, которая прежде, или издавна и от начала не была под властию его и его предшественников. А если кто, говорят, присвоил себе епархию, не принадлежащую ему, тот должен отдать ее тому, кто потерпел насилие и у кого она отнята, дабы не были преступаемы правила, и дабы архиереи, имея поводом священнодействие и прикрываясь им как каким нибудь покрывалом, не увлекались привходящим в них тщеславием мирской власти, и дабы мы, находясь в рабской зависимости от того, что не имеет права, не были лишены свободы, которую даровал нам Господь, проливший Свою кровь за свободу людей. – Посему святый собор определил, чтобы, по древнему обычаю, сохраняемы были права, принадлежащие каждой епархии, а митрополитам дал дозволение взять списки с сего определения; а если бы, говорит, предложено было постановление, или какое нибудь писание, постановляющее и определяющее другое, а не то, что определено ныне, - таковое должно быть не действительно.
Аристен: Да сохраняются чистыми и без стеснения права, принадлежащие каждой епархии. А кто вводит постановление им противное, таковое постановление ничтожно. Те епископы, которые подчинили своей власти другую епархию, которая прежде и от начала не была им подчинена, или восхитили какое либо преимущество другой епископии, не приобретут для себя чрез это никакого законного права; но оне опять должны быть возвращены тем епископам, кои имеют на них право. Потому что каждой епархии должны принадлежать ея права в чистоте и без стеснения, и не должна вкрадываться, под видом священнодействия, надменность мирской власти. А тот, кто вводит другое постановление, не согласное и противное тому, что здесь определено, - не получить для себя из того никакой пользы.
Валсамон: До отделения великой Антиохии от римской империи, император посылал в нее правителя, а сей посылал военачальника на остров Кипр, как подчиненный Антиохии. А епископы управлялись и рукополагались сами собою. – Итак, когда тогдашний антиохийский епископ покушался, как видно, - совершать хиротонии в кипрский церквах под тем предлогом, что правитель Антиохии посылает на остров военачальника, епископы кипрские донесли об этом Ефесскому собору. И собор, приняв во внимание их пришествие, или прибытие, определил, чтобы кипрские епископы, по правилам и древнему обычаю, рукополагались сами собою, как это, говорит, должно быть и в прочих областях и епархиях; ибо никакой епископ не может присвоять себе другой епархии, ему издревле не подчиненной, а напротив и те, которые делают что нибудь таковое и которые насильно и самовластно удержали чужую область, должны отдать ее, дабы не были преступаемы правила, и под видом священнодействия, не обнаружились в архиереях надменность мирской власти, или тщеславия. Собор определил и то, чтобы каждый митрополит взял список этого правила для собственной безопасности, и то, чтобы не имело силы другое писанное постановление, или императорское повеление, противное сему правилу, если бы кто предложил таковое. Прочти еще 2-е правило Второго собора, 28-е Четвертого собора, 39-е Шестого собора, и что в них написано; и узнаешь, как подчинены были константинопольскому престолу церкви находящиеся в римской империи за исключением некоторых.