Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
У намјери, да и од нас очувано буде у свему све, што су свети оци наши установили, понављамо и ово правило, које налаже, да у свакој епархији сваке године бивају сабори епископа у ономе мјесту, гдје за најбоље нађе епископ митрополије. Али пошто због иноплеменских навала и због других разних прилика, не могу предстојници цркава да сакупљају саборе два пута у години, установљује се, да ради црквених послова, који се као што је наравно истичу, буде у свакој епархији сабор дотичних епископа свакако један пут у години, и то, од светога празника пасхе, пак до краја мјесеца октобра сваке године, у ономе мјесту, које, као што је казано, за најбоље нађе епископ митрополије; а епископи, који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека братски буду укорени.
Ἐν πᾶσι τὰ ὑπὸ τῶν ἁγίων Πατέρων ἡμῶν θεσπιθέντα καὶ ἡμεῖς κρατεῖν βουλόμενοι, ἀνανεοῦμεν καὶ τὸν κανόνα τὸν διαγορεύοντα, καθ᾿ ἕκαστον ἔτος συνόδους τῶν ἐν ἑκάστῃ ἐπαρχίᾳ γίνεσθαι ἐπισκόπων, ἔνθα ἂν ὁ τῆς μητροπόλεως δοκιμάσῃ ἐπίσκοπος. Ἐπειδὴ δὲ διά τε τὰς τῶν βαρβάρων ἐπιδρομάς, διά τε τὰς προσπιπτούσας ἑτέρας αἰτίας, ἀδυνάτως οἱ τῶν ἐκκλησιῶν πρόεδροι ἔχουσι δὶς τοῦ ἐνιαυτοῦ τὰς συνόδους ποιεῖσθαι, ἔδοξεν, ὥστε τρόπῳ παντὶ ἅπαξ τοῦ ἐνιαυτοῦ τὴν τῶν προγεγραμμένων ἐπισκόπων, διὰ τὰ ὡς εἱκὸς ἀναφυόμενα ἐκκλησιαστικὰ κεφάλαια, ἐν ἑκάστῃ ἐπαρχίᾳ γίνεσθαι σύνοδον, ἀπὸ τῆς ἁγίας τοῦ Πάσχα ἑορτῆς, καὶ μέχρι συμπληρώσεως τοῦ Ὀκτωβρίου μηνὸς ἑκάστου ἔτους, κατὰ τὸν τόπον ὃν ὁ τῆς μητροπόλεως, καθὰ προείρηται, δοκιμάσει ἐπίσκοπος τοὺς δὲ μὴ συνιόντας ἐπισκόπους, ἐνδημοῦντας ταῖς ἑαυτῶν πόλεσι, καὶ ταῦτα ἐν ὑγείᾳ διάγοντας, καὶ πάσης ἀπαραιτήτου καὶ ἀναγκαίας ἀσχολίας ὄντας ἐλευθέρους, ἀδελφικῶς ἐπιπλήττεσθαι.
Ап. 35: Епископ да се не усуди ван својих граница рукополагати у градовима и селима која му нису потчињена; а ако се докаже да је то учинио без знања (γνώμην = воље) оних којима припадају ти градови и села, нека се свргне, и он и они које је рукоположио.
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
IV Вас. 19: Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
VII Вас. 6: Пошто постоји канон (Никејски 5; Трулски 8) које каже: „Сваке године по два пута треба да буду у свакој области канонска разматрања (κανονικὰς ζητήσεις) кроз окупљање епископâ“ (на Саборе), но због потешкоћа и због немаштине (= оскудице) за путовање окупљаних епископа, Свети Оци Шестог Сабора одредише да, на сваки начин и без (икаквог) изговора, једанпут у години буде Сабор, и да исправља погрешке (τὰ ἐσφαλμένα = поремећаје). Тај исти канон и ми обнављамо. И ако се нађе који (световни) начелник да ово спречава, нека буде одлучен (од општења Цркве). А ако неки од митрополита занемари да ово бива, изузев нужде и какве силе и неког оправданог разлога, нека подлегне канонским епитимијама. И кад Сабор буде ради Канонских и Јеванђелских ствари, окупљени епископи треба да са проучавањем и старањем настоје да очувају Божанствене и животворне заповести Божије. Јер је у чувању њиховом велика награда (Пс. 18, 12); јер заповест је и светиљка, и закон је светлост, и научавање и васпитавање (ἔλεγχος καὶ παιδεία) — пут животни (Приче 6, 23); и: „заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс. 18, 9). А митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ собом донесе, ни животињу (= стоку), ни друго шта. Јер, ако се докаже да је то учинио, четвороструко има да врати.
Антиох. 20: Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
Картаг. 18: Такође би угодно (одредити): да, кад се хиротонише епископ, или клирик, да најпре они који их хиротонишу наглас им у уши саопште Саборске одредбе (= каноне), да не би (после), чинећи против одлука (τῶν ὅρων = канонâ) Сабора, кајали се. Такође би угодно (одредити): да се не даје Евхаристија телима умрлих. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела умрлих нити могу узимати, нити јести. И (такође) да незнање свештеникâ не врши Крштење већ умрлих. Зато на овоме Светом Сабору треба потврдити да: сходно Никејским одлукама (= Никејски 5. канон), треба, ради Црквених проблема (αἰτίας = causas), који често, на пропаст народа, застаревају, сваке године сазивати Сабор, на који сви они (епископи) који држе прве катедре у областима (=митрополити), треба да шаљу са својих Сабора два или колико изаберу епископа местобљуститељâ (= заступникâ), како би на сабраном Сабору могла бити Пуноћа власти (πλήρης ἡ αὐθεντία = plena auctoritas).
Картаг. 76: Такође би угодно (одредити): да сваки пут кад треба окупити Сабор, епископи, који нису спречени ни старошћу, ни болешћу, ни неком великом нуждом, одговарајуће (на исти) дођу, и да се сваки Првенствујући (= митрополит) у својој епархији извести о свима епископима, и да ли бивају два или три њихова скупа, и да са сваког скупа морају неизоставно за дан Сабора доћи који су наизменично бирани. Ако ли не могу доћи, због неких изненада насталих нужди, како обично бива, ако не изнесу своме Првенствујућем (= митрополиту) разлог своје спречености, такви треба да су довољни општењем (τῇ κοινωνίᾳ = communione) у својој (само) Цркви.
Зонара: И божественные Апостолы и предшествовавшие соборы изложили правила о сих ежегодных соборах; и этот собор, возобновляя положенные о сем правила, постановил, чтобы всемирно, то есть непременно и безотговорочно однажды в год был собор в каждой епархии для могущих возникать церковных дел. А быть собору от Пасхи до истечения октября месяца. Пространнее писано об этом в предшествовавших правилах.
Аристен: Когда невозможно дважды, то каждый год однажды должен быть собор между Пасхой и октябрем месяцем. По причине встречаемых епископами затруднений и варварских нашествий, правило о бытии собору дважды в год ограничено настоящим правилом; и определено, каждый год однажды быть собору между Пасхой и месяцем октябрем.
Валсамон: О том, как и когда епископы должны собираться у своих первенствующих, чтобы составлялись соборы и были решаемы церковные вопросы, сказано в различных предшествовавших правилах. Прочти еще 8-ю главу 8-го титула настоящего собрания и что в ней сказано. А настоящее правило не говорит ничего больше других, кроме того, чтобы соборы были однажды в год. Прочти также Четвертого собора 19-е правило, Первого собора 5-е правило, и святых Апостолов 37-е правило. Но может быть иной скажет, что, если епископов заставляют ежегодно собираться у митрополитов, митрополиты не должны быть побуждаемы собираться у своего патриарха; ибо или собираются митрополиты у своего патриарха и в следствие сего упраздняются соборы областных епископов, или не собираются, и потому патриарших синодов не должно быть. И это иной может сказать. А ты прочти внимательнее 20-ю главу 1-го титула 3-й книги (Василик), в которой между прочим говорится так: «повелеваем всеми способами, чтобы в каждой области каждый год был один собор или в июне или в сентябре месяце, и чтобы у блаженнейших патриархов сходились те, которые рукополагаются ими, но не имеют права рукополагать других епископов; а у преподобнейших митрополитов каждой области – те, которые от них принимают рукоположение». Итак, заметь из этой новеллы причину, по которой называются принадлежащими к области константинопольского патриарха епископы: деркский, мессианский, паросский, апрский и некоторые другие архиепископы и митрополиты, не имеющие епископов; ибо и одни они обязываются собираться у патриарха однажды в год, а прочих причин, какие указываются некоторыми, не принимай. Прочти еще конец указанной 20-й главы, которая определяет, чтобы сановники, не побуждающие епископов составлять такие соборы, были подвергаемы строжайшим наказаниям.