Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
Ако жена једнога, који је још свјетовњак, учини прељубу и у томе буде јавно изобличена, он не може бити примљен на службу црквену. Ако ли је послије његовог рукоположења учинила прељубу, он се мора развести с њом; а ако продужи да с њом живи, не може вршити повјерене му службе.
Γυνή τινος μοιχευθεῖσα λαϊκοῦ ὄντος, ἐὰν ἐλεγχῇ φανερῶς, ὁ τοιοῦτος εἰς ὑπηρεσίαν ἐλθεῖν οὐ δύναται. Ἐὰν δὲ καὶ μετὰ τὴν χειροτονίαν μοιχευθῇ, ὀφείλει ἀπολῦσαι αὐτήν· ἐὰν δὲ συζῇ, οὐ δύναται ἔχεσθαι τῆς ἐγχειρισθείσης αὐτῷ ὑπηρεσίας.
Ап. 18: Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу (ἐταίραν), или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу.
Трул. 3: Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Трул. 6: Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.