Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара (својих), на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (ср. 1Кор. 7, 21; Еф. 6, 5-8; Тит. 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен (свештенства), као што се и наш Онисим показао (Филим. 10-19), и господари дају приволу и ослободе га и из куће отпусте, нека буде (рукоположен).
Робови без приволе господара и на огорчење оних који њима владају, не допуштамо да се примају у клир, јер то узрокује забуну у кућама. Али ако се нађе неки роб да је достојан да се рукоположи на који степен јерархијски, као што се и наш Онисим нашао, и господари даду приволу и ослободе га и из куће га отпусте, нека се тада рукоположи.
Οἰκέτας εἰς κλῆρον προχειρίζεσθαι ἄνευ τῆς τῶν δεσποτῶν γνώμης οὐκ ἐπιτρέπομεν, ἐπὶ λύπῃ τῶν δεσποτῶν τῶν κεκτημένων· οἴκων γὰρ ἀνατροπὴν τὸ τοιοῦτον ἐργάζεται. Εἰ δέ ποτε καὶ ἄξιος φανείη οἰκέτης πρὸς χειροτονίαν βαθμοῦ, οἷος καὶ ὁ ἡμέτερος Ὀνήσιμος ἐφάνη, καὶ συγχωρήσωσιν οἱ δεσπόται, καὶ ἐλευθερώσωσι, καὶ τοῦ οἴκου ἐξαποστείλωσι, γινέσθω.
Ап. 6: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут.
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Ап. 83: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт (ἀρχήν) и свештеничку управу (διοίκησιν), нека буде свргнут. Јер, „што је царево — Цару, а што је Божије — Богу“ (Мт. 22, 21).
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 85: Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
Гангр. 3: Ако ко под изговором побожности, учи роба да презире свога господара, и да напушта службу, и не служи своме господару са пажњом и сваким поштовањем (1Тим.3,1–2; Тит. 2, 9–10), нека је анатема.
Картаг. 64: То јест да треба проглашавати у Цркви ослобођења робова; ако се види да то чине наши саслужитељи (συνιερεῖς = consacerdotes = саепископи) по Италији, и наше ће уверење јасно следити њиховом реду, кад буде јавно дата дозвола нашем посланом местобљуститељу (= заступнику) да може извршити све што је достојно вере, а (корисно) за Црквено стање (= поредак) и спасења душа; и ми ћемо то прихватити са похвалом пред Господом. Ако је све ово угодно вашој Светости, кажите, да вам покажем како је и мој предлог сигуран, и да, оно што је нашом општом сагласношћу одређено, ваша Искреност са задовољством прима. Сви епископи рекоше: Свима је угодно ово предложено, те треба извршити што је твоја Светост изложила.
Картаг. 82: Такође би угодно (одредити): да, односно ослобађања робова која бивају у Цркви, треба се обратити молбом цару.
Зонара: Верные должны избегать того, что производит в ком нибудь соблазн. Но принимать в клир чужого раба без воли господина, значит, производить соблазн и огорчение. Посему правило и запрещает это, ибо, таким образом, расстроиваются целые домы. Если, например, раб был правителем дома господина своего, или начальником мастерской господина, или если ему вверены были деньги для торговли;- рукоположение его, поэтому будет причиною огорчения для господина его. Но если раб будет признан достойным степени священства, то епископ должен сообщить о сем господину его, и если и он соизволит, тогда может быть рукоположен. Ибо великий Павел Онисима, раба Филимонова, которого он посчитал благопотребным на служение себе, не решился удержать без согласия господина, но отослал его к Филимону. А гражданский закон говорит, что для освобождения раба с тем, чтобы причислить его к клиру довольно, если знает о сем господин его, и не противоречит.
Аристен: Раб не принимается в клир иначе как с согласия господина: достойный производится по освобождении. Без согласия господина не должно принимать раба в клир; а по освобождении принимается, если окажется достойным причисления к клиру.
Валсамон: О рабах, приемлемых в клир, читай и 36-ю главу 1-го титула настоящего собрания. Здесь правило, не желая, чтобы мы причиняли соблазн братьям нашим, не дозволяет производить в клир чужого раба, хотя бы он был разумнейший и достойный, если при этом не согласится господин и не даст ему прежде свободу. Для примера написано и бывшее с Онисимом; ибо написано, что сего Онисима, раба Филимонова, великий Павел возвратил к Филимону, хотя он и казался ему полезнейшим для служения, сказав, что без соизволения Филимона несправедливо ему служить проповеданию веры. Таким образом, ни свобода, ни священство, ни другое что не исторгают раба из – под власти господина, если он о сем не знал. Постановление закона, которым определяется, что по освобождении нет возвращения в прежнее состояние, относится не к этим, а к рабу, освобожденному по воле не полного господина.