А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
Καὶ περὶ τῶν ἐπιορκησάντων, εἰ μὲν ἐκ βίας καὶ ἀνάγκης παρέβησαν τοὺς ὅρκους, κουφοτέροις ὑπόκεινται ἐπιτιμίοις, ὥστε μετὰ ἕξ ἔτη εἶναι αὐτοὺς δεκτούς. Εἰ δὲ ἄνευ ἀνάγκης προδόντες τὴν ἑαυτῶν πίστιν, ἐν δυσὶν ἔτεσι προσκλαύσαντες, καὶ ἐν δυσὶ ἀκροασάμενοι, καὶ ἐν πέμπτῳ ἐν ὑποπτώσει εὐξάμενοι, καὶ ἐν δυσὶν ἄλλοις ἄνευ προσφορᾶς εἰς τὴν κοινωνίαν τῆς προσευχῆς παραδεχθέντες, οὕτω τελευταῖον, ἀξιόλογον δηλαδὴ τὴν μετάνοιαν ἐπιδειξάμενοι, ἀποκατασταθήσονται εἰς τὴν κοινωνίαν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Трул. 94: Оне који се заклињу незнабошким заклетвама, канон подвргава епитимијама; зато ми таквима одређујемо одлучење (од Причешћа).
Вас. Вел. 10: Који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, нека се не принуђују да газе заклетву. Јер иако, чини се, постоји неки канон који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха који заклетву погазе. А треба гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење у којем се заклеше, и најмање додатке у речима (заклетве); па ако нема никакве ниодакле утехе (тј. поправке), треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест од њега рукоположени презвитер (Киријак), може, мени се чини, ако се и теби чини, имати овакво решење: Оно село (Миндана) потчињено (епископији) Мистије, за које је био одређен овај човек, нареди да припадне Масадима (Oὐασάδoις = епископија Севирова). Јер тако ни он (=Киријак), не прелазећи са тог места, неће погазити заклетву, и Лонгин (ктитор Храма), имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву запушћену, нити ће душу своју због нерада осудити. И ми ћемо се показати да не чинимо ишта против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, а (ипак) је прихватио премештај. Јер повратак ће очувати заклетву, а да се потчини (овом) распоређењу (τῇ οἰκονομίᾳ), неће му се рачунати за прекршај заклетве, јер у заклетви (његовој) није било додано да неће ни накратко остављати Миндане, него да ће остати надаље. Севиру пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да: Познавалац тајни неће презрети (=превидети) Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио противу канона (ἀκανονίστως = неправьдьно), а заклетвом мимо Јеванђеља свезивао, и учио је да се крши заклетва, тиме што је преместио (Киријака), и сада лаже тиме што се изговара заборавом. Но пошто нисмо судије срдаца (Пс 7, 10), него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разлике (ἀδιακρίτως) примимо га, давши опроштај људској слабости заборава.
Вас. Вел. 17: Одговарајући раније на питања постављена нам од твоје Побожности, нисам послао Писмо, једно што бејах задржан од дуге и опаке болести, а друго због недостатка послужитеља (=писмоноша). Јер је и код нас мало њих, и да су искусни (познаваоци) пута, и припремљени за такве службе. Тако да кад дознаш узроке кашњења (писма), дај нам опроштај. Дивисмо се твојој љубави за учење и уједно смиреноумљу, јер прихваташ да се учиш од нас, у којих нема ништа велико за познање. Али, ипак, пошто прихваташ због страха Божијег да чиниш ствар, која не бива лако код других, треба и ми да подржимо твоју готовост и добро старање, макар и изнад (наше) снаге. [Канон 17] О неком свештенику Вианору, који се заклео да не служи Службу: Питао си нас за презвитера Вианора, да ли је пријемљив у клир због (дате) заклетве. Знам да сам већ једну општу одлуку изложио Антиохијским клирицима за све који су заједно с њиме заклели се: да они (више) не учествују (тј. не служе) на јавним Сабрањима (народа), него да насамо врше службу презвитери. Ово исто даје и њему право за своју службу, јер (му) свештенство (тј. служење) није у Антиохији, него у Иконији, коју је, као што си нам писао, он изабрао за живљење уместо Антиохије. Пријемљив је, дакле, тај човек, пошто твоје Благочастије затражи од њега покајање због лакоће заклетве, коју је дао пред човеком неверујућим, не могући поднети тегобу од оне мале опасности.
Вас. Вел. 29: За старешине (=началнике) који се заклињу да ће злостављати потчињене, потребно је много лечења. А лечење за такве је двојако: једно је, поучити их да се олако не заклињу; а друго, да не буду упорни у злим одлукама (κρίσεσιν = судовима). Тако, ако се већ свезао заклетвом да чини зло другоме, нека покаже покајање за брзоплетост заклетве, и нека изговором доследности (εὐλαβείας = (само)уважења) не потврђује своје зло. јер ни Ироду није помогло кад се (тобож) добро заклео, који, да тобож не погази заклетву, постаде убица пророка (= Св. Јована Претече – Мт 14, 7-11). Уопште је заклетва забрањена, а далеко је више правилно осудити ону која бива на зло. Зато, ко се заклео треба да промени мишљење (μεταφρονεῖν = да се опамети), а не да настоји да утврђује своју злонамерност (τὸ ἀνόσιον = нечашће). Јер, подробније размотри ову безаконост: Ако се ко закуне да ће ископати очи брату, да ли је добро овоме тако нешто спровести у дело? Ако се ко (закуне) да ће убити? Ако ће неко уопште заклетвом преступити неку заповест (Божију)? Јер, „заклех се и одлучих“, не на грех, „него да ћу чувати судове правде Твоје“ (Пс 48, 46). А као што заповест (Божију) треба потврђивати неодступном одлучношћу, тако грех треба свакако укидати и уништавати.
Вас. Вел. 64: Прекршитељ заклетве нека је десет година ван општења: две године плачући, три слушајући (Св. Писмо), четири припадајући, једну нека само стоји (са вернима), и тада да се удостоји општења (τῆς κοινωνίας =Причешћа).
Зонара: В 64-м правиле святый определил наказывать клятвопреступника епитимиею отлучения на десятилетие. А здесь установляет различие между клятвопреступниками: тех, которые вынуждены были крайностью нарушить клятву, определил принимать после шестилетней епитимии; а тех, которые (сделали это) без крайности, - отлучать на одиннадцать лет, и таким образом принимать к причащению тела Христова, если покажут достойное покаяние.
Аристен: Некто поклялся, что не сделает того-то, например судья – что не подпишет представленное ему осуждение такого-то; потом, будучи вынужден высшею властию, нарушил свою клятву: таковый подлежит более легким епитимиям, как уступивший силе; именно, он должен подвергнутся шестилетней епитимии. А если без всякого насилия нарушил то, в чем поклялся, то должен в течение двух лет (стоять) со слушающими, пять лет – с припадающими, и в два другие должен быть принят вместе с верными и участвовать с ними в молитвах; и за тем уже, после одиннадцатого года, должен удостоится тела Христова.
Валсамон: Законы, помещенные в 8-й главе 13-го титула настоящего собрания, достаточны для того, чтобы показать тебе, какие клятвы отменяются, и отсюда узнаешь, кто суть клятвопреступники. А 64-е и настоящее правило сего великого святого учат не о том, какие клятвы отменяются, но каким образом наказываются нарушившие клятву. В 64-м правиле святый неопределенно подвергнул клятвопреступника епитимии отлучения на десять лет; а здесь установляет различие между клятвопреступниками: тех, которые вследствие насилия были принуждены нарушить клятву, определил принимать после шести лет, а которые без насилия – после двенадцати, если покажут достойное покаяние. Таков смысл правила. А ты скажи, что по настоящему правилу наказываются те клятвопреступники, которые добровольно и посредством исповеди торжественно обнаружат грех и будут просить врачевания, а не те, которые осуждены как клятвопреступники, оп обвинению другими: сии последние, кроме денежной пени, должны быть строже наказаны и церковью; ибо обличение, как мною раз сказано, удвояет тяжесть греха, а раскаяние смягчает строгость наказания. Но знай, что грех клятвопреступления многообразен и поэтому и неудобоврачуем. Ибо иначе врачуется тот, кто клялся по легкомыслию, и нарушил клятву, иначе – кто (клялся) для предотвращения опасности, иначе кто нарушил клятву, сделанную для чего-нибудь шуточного или дурного, иначе – кто нарушил телесную клятву (Телесною клятвою называется та, когда кто клянется своею головою, глазами, здоровьем и тому подобное), иначе – кто письменную, и вообще врачевание клятвопреступления предоставляется рассуждению того, кто принял исповедь. Ибо я видел много таких, которые дали клятву идти в Иерусалим и, нарушив клятву, остались ненаказанными, и других, которые не письменно поклялись головою царя, и были строго наказаны; и третьих, которые поклялись по насилию, и вовсе не были наказаны. А сколько я видел одержимых любовною страстию, которые клялись и безопасно попирали свои клятвы! Поэтому то и нужно тщательно исследовать все подобные случаи и достойным образом врачевать (согрешающих).