О Кводвултдеу, још и Кентуријату, пошто је противник његов тражио да он предстане нашем Сабору, па запитан да ли жели расправљати с њим пред епископима, најпре је обећао, а други дан је одговорио да му се то не допада, и удаљио се; свима епископима би угодно да нико са овим Кводвултдеом не општи, док се његова ствар не оконча. Јер лишити га епископства (τὴν ἐπισκοπήν = епископије — в. канон 88), пре решења ствари против њега, не може ниједан хришћанин сматрати (правичним).
Περὶ Κουοδβουλτδέου ἔτι μὴν τοῦ Κεντυριάτου, ἐπειδὴ τοῦ ἐναντίου αὐτοῦ αἰτήσαντος παρὰ τῇ ἡμετέρᾳ εἰσενεχθῆναι συνόδῳ, ἐρωτηθείς, εἰ ἄρα βούλεται μετ' αὐτοῦ παρὰ τοῖς ἐπισκόποις ἀποπειραθῆναι, πρῶτον μὲν ὑπέσχετο, τῇ δὲ ἄλλῃ ἡμέρᾳ τοῦτο μὴ ἀρέσκειν αὐτῷ ἀπεκρίνατο καὶ ἀνεχώρησεν, ἤρεσε πᾶσι τοῖς ἐπισκόποις, ἵνα μηδεὶς τῷ αὐτῷ Κουοδβουλτδέῳ κοινωνήσῃ, ἕως οὗ τὸ κατ' αὐτὸν πρᾶγμα περατωθῇ. Τὴν γὰρ ἐπισκοπὴν ἀπ᾽ αὐτοῦ ἀφαιρεθῆναι, πρὸ τῆς ἐκβάσεως τοῦ κατ' αὐτὸν πράγματος, οὐδενὶ χριστιανῷ δύναται δοκεῖν.
Ап. 74: Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија. Ако ли позиван, не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два (друга) епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет (друга) два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече противу њега оно што сматра (да заслужује), да не би он помислио да ће, избегавајући (суд), нешто (тиме) добити.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
IV Вас. 17: У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
IV Вас. 19: Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
IV Вас. 21: Клирике или лаике, који оптужују епископе или клирике, не треба примати просто и без проверавања да подносе тужбе, док се претходно не испита њихов углед.
Трул. 8: Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
Антиох. 14: Ако неки епископ буде суђен због извесних прекршаја, и затим се деси да епископи у (тој) области нису сагласни о њему, једни говорећи да је суђени невин, а други да је крив, Свети Сабор нађе за добро (ἔδοξε), да би се отклонила свака сумња, да епископ митрополије (тј. митрополит) позове из најближе области и друге епископе, који ће (га) поново судити, те спор разрешити, и са епископима те области утврдити односну одлуку.
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Сард. 4: Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ако је неки епископ свргнут судом суседних му епископа, па каже да му опет припада право одбране, не треба претходно на његову катедру другога постављати, док Римски епископ (Јулије), разабравши (ствар), не донесе одлуку о томе.
Лаод. 40: Да не треба епископи, позвани на Сабор, да (исти) пренебрегавају, него да отиду (на Сабор), да поуче (друге) или се сами поуче – на изграђивање (κατόρθωσιν = исправлєниѥ) Цркве и осталих. А који пренебрегне (Сабор), такав сам себе осуђује, осим ако због нечег ванредног изостане (= буде спречен).
Картаг. 8: Нумидије, епископ Максулитански, рече: Има много оних који су недоброга (= неваљалога) владања, који сматрају да треба било како да туже Оце и епископе. Треба ли такве примати, или не? Аврелије епископ рече: Ако је, дакле, угодно вашој Љубави да се, оних који су уплетени у неке мржње, одбацује глас оптужбе против Отаца? Сви епископи рекоше: Ако је такав покварен (διαβεβλημένος = criminosus), нека се не прими (оптужба).
Картаг. 12: Феликс епископ рече: Предлажем, сходно одредбама старих Сабора: да, ако неки епископ — не било тога! — потпадне некој оптужби, а није могуће због велике нужде да се сакупе многи (епископи), па да не остаје (дуго) под оптужбом, нека буде саслушан од дванаест епископа, а презвитер од шест епископа и његовог, а ђакон од три.
Картаг. 15: Такође би угодно (одредити): да било који од епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, или клирикâ, ако се против њега покрене кривична или грађанска ствар у Цркви, па занемари Црквени суд, и захте се оправдати (καθαρθῆναι = purgare = очиститисѧ) код световних судова, макар одлука била донета у његову корист, ипак ће изгубити своје место. И ово важи о кривичној ствари; а ако је ствар била грађанска, губи оно у чему је победио (= добио), ако хоће да своје место задржи. И ово још би угодно (одредити): да, ако је учињен призив (= пренос апелацијом) од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају већу власт, то неће нанети никакву штету онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су судили или из непријатељства, или пристрасно, или нечим подмићени. Ако су пак договором страна (у спору) биле изабране судије, макар им број био и мањи од одређенога, (тада) не може бити призива (= апелације). И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити (их) гледати, јер је то и свима хришћанима свагда проповедано: да се од тога уздржавају, и да не прилазе тамо где су богохулства.
Картаг. 19: Аврелије епископ рече: Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења (τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин). Ако ли не хтедне доћи ни на свеопшти годишњи Сабор, да се бар ту заврши његова ствар, судиће се као да је сам против себе изрекао пресуду. А за то време док је ван општења, да нема општења ни у својој Цркви, нити у парикији (ἐν παροικίᾳ = parochia = у /целој/ Цркви). Тужилац пак његов, ако се није нигде уклањао у оне дане док се ствар разматрала, нека се никако не лишава општења. Ако ли се некуда уклонио и сакрио, па се (оптужени) епископ васпостави у општење, нека се тужилац искључи из општења, али тако да му се не одузме прилика (за потврду) тужбе у тој ствари, ако може да докаже да у датом року, не што није хтео, него није могао доћи (на суд). А јасно је и то, да, док траје истрага о тој ствари на суду епископа, ако је (дошло суду) да је лице тужиоца било оптужено, неће се он примити као тужилац, осим ако захтедне да се о његовој (личној) ствари, а не о црквеној, води истрага.
Картаг. 96: Ако се догоди призив (= апелација) (на виши суд), и онај који је апеловао изабере судије, и са њим (изабере их) и онај против кога тражи апелацију, не може ниједан надаље чинити призив (= апеловати) — (на други суд).
Пријављена местобљуститељства (= заступништва) разних области радо се примају, то јест: Нумидијаца, Визакинаца, Мавританаца, Ситифенских, а такође и Цезарејских, и оних из Триполиса.
Уз ово би угодно: затражити да се, за све потребе Цркве, изаберу пет извршилаца, који ће бити размештени по разним областима.
Картаг. 121: Тако исто би угодно (одредити): да било који занемарују па придобију за Католичанско јединство места која припадају њиховом престолу, имају бити опоменути од трудољубивих суседних епископа да не пропусте то учинити; зато, ако такви ништа не учине у року од шест месеци, од дана кад се о томе договарало, нека се надаље та места уступе ономе који ће моћи да их придобије. Но ипак, ако онај коме та места припадају намерно, због неке икономије, изгледа да ово запушта (= пренебрегава), јер то можда траже само јеретици да би их могао без буке обратити, а међутим његово мудро поступање од другога буде предухитрено или нечим пренагљено, те исте јеретике само већма раздражи, нека се то разбере судом епископâ, те та места нека остану његовом престолу. А епископи који ће судити, будући из разних области, онај Први епископ, у чијој се области налази место о коме је спор назначиће судије. Ако ли пак буду бирали заједничким договором судије између суседа, нека се бира или један, или три; и ако се изаберу три, нека следе одлуци или свију, или двојице.
Картаг. 128: Угодно би свима (решити): да, пошто је одредбама пређашњих Сабора односно особа које могу подносити тужбе на клирике, било установљено, али није тачно означено које се особе не могу примати, ради тога одређујемо да се не може правилно примити да подноси тужбу онај који је већ био одлучен од општења и још је у том одлучењу, било да је клирик, или лаик тај који хоће да тужи.
Картаг. 129: Такође би угодно (одредити): да се не примају тужбе ни од робова, ни од ослобођених, нити од свих оних које не примају за криминалне тужбе грађански закони; и још ни од оних који имају на себи љагу срамоте, то јест: од глумаца, и од свих оних особа које се баве срамотним пословима, и још такође ни од јеретикâ, или незнабожацâ, или Јудејâ. Али, ипак, свима овима, којима се пориче оваква тужба, не може се порицати слобода да подносе тужбе по својим приватним стварима (= узроцима).
Картаг. 130: Такође би угодно (решити): да, сваки пут кад се од тужилаца изнесе много преступа противу клирика, па се од њих не може доказати ни онај о коме се прво повела истрага, не треба њих (= као тужиоце) примити да износе остале (преступе).
Прводруги 13: Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер, који је постављен (= увршћен) у чин презвитера а присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуђује, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако буду неки од свештеника, да и они буду лишени своје части; а ако су монаси, или лаици (= верници), нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу.
Прводруги 16: Због свађâ и потресâ, који се догађају у Цркви Божијој, неопходно је одредити и ово: да се ни на који начин не поставља епископ у оној Цркви чији је Предстојник (= епископ) још жив и још је у својој части, осим ако он сам добровољно поднесе оставку на епископију (τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται). Јер, треба најпре до краја довести, канонски испитиван, узрок због којег се (дотични) изгони из епископије (τῆς ἐπισκοπῆς ἐκδιώκεσθαι), и тек потом, пошто он буде свргнут, другога уместо њега поставити у епископство (εἰς τὴν ἐπισκοπήν). Ако пак неки од епископâ, остајући у својој части, нити жели да поднесе оставку, нити хоће да свој народ пастирствује, него се удаљи из своје епископије и преко шест месеци борави у другом месту, а није задржаван (тамо) ни царском заповешћу, нити извршујући неку службу свога Патријарха, нити је захваћен неком тешком болешћу која га чини сасвим непокретним, такав, дакле, који није спречен ниједним од споменутих разлога, а удаљио се из своје епископије, и преко шест месеци борави у другом месту, биће сасвим лишен и части и достојанства епископа. Јер за онога који пренебрегава поверено му стадо, и проведе време преко шест месеци у другом месту, Свети Сабор одреди: да буде сасвим лишен архијерејства (τῆς ἀρχιερωσύνης) којим је постављен да пастирствује, и на његово место епископства (τῆς ἐπισκοπῆς) да се уместо њега постави други.