„Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Која остави мужа свога, пак другоме пође, прељубница је, по светом и божанственом Василију, који је из пророчанства Јеремијина привео слиједеће: ако постане женом другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него оскврњена нека се скврни (3, 1); пак опет: који држи прељубницу, безуман је и нечастив (Прич 18, 23). Ако се дакле дозна, да је жена оставила мужа без разлога, тада је он (муж) достојан снисхођења, а жена казне; а снисхођење мужу састојаће у томе, што ће моћи остати у опћењу са црквом. Али који остави жену, с којом је у законитој свези, пак другу узме, по ријечи Господа (Лк 16, 18) подлежи осуда за прељубу; а од отаца наших канонички је установљено, да такови морају за годину дана плакати, двије године слушати, три године припадати, и седме године стојати са вијернима, ако су се при томе сузама кајали.
Ἡ τὸν ἄνδρα καταλιποῦσα μοιχαλίς ἐστιν, εἰ ἐπ᾿ ἄλλον ἦλθε, κατὰ τὸν ἱερὸν καὶ θεῖον Βασίλειον, ἐκ τῆς Ἱερεμίου προφητείας ἄριστα τοῦτο ἀναλεξάμενον· ὅτι, Ἐὰν γένηται γυνὴ ἀνδρὶ ἑτέρῳ, οὐκ ἐπιστρέψει πρὸς τὸν ἄνδρα αὐτῆς, ἀλλὰ μιαινομένη μιανθήσεται· καὶ πάλιν· Ὁ ἔχων μοιχαλίδα, ἄφρων καὶ ἀσεβής. Εἰ οὖν φανῇ τοῦ ἀνδρὸς ἀλόγως ἀναχωρήσασα, ὁ μὲν συγγνώμης ἐστὶν ἄξιος, ἡ δὲ ἐπιτιμίων. Ἡ δὲ συγγνώμη τούτῳ πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ ἐκκλησίᾳ δοθήσεται. Ὁ μέντοι καταλιμπάνων τὴν νομίμως συναφθεῖσαν αὐτῷ γυναῖκα, καὶ ἑτέραν ἀγόμενος, κατὰ τὴν τοῦ Κυρίου ἀπόφασιν, τῷ τῆς μοιχείας ὑπόκειται κρίματι. Κεκανόνισται δὲ παρὰ τῶν Πατέρων ἡμῶν, τοὺς τοιούτους ἐνιαυτὸν προσκλαίειν, διετίαν ἐπακροᾶσθαι, τριετίαν ὑποπίπτειν, καὶ τῷ ἑβδόμῳ συνίστασθαι τοῖς πιοτοῖς, καὶ οὕτω τῆς προσφορᾶς καταξιοῦσθαι, ἐὰν δὴ μετὰ δακρύων μετανοήσωσιν.
Ап. 48: Ако неки лаик (=верник) прогна жену своју, па узме другу, или (узме) од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Трул. 93: Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
Трул. 98: Који ради брачне заједнице узме женску заручену другоме, још док је заручник жив, нека подлегне осуди за прељубу.
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Картаг. 102: Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
Вас. Вел. 9: Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 31: Жена којој се муж удаљио, и не појављује се, ако се уда (συνοικήσασα) за другог, пре уверења о смрти онога, чини прељубу.
Вас. Вел. 35: За мужа, остављенога од жене, треба испитати узрок (њеног) напуштања, па ако се докаже да је безразложно отишла, он је достојан опроштаја, а она (заслужује) епитимију, а опроштај ће се њему дати ради општења (=причешћа) са Црквом.
Вас. Вел. 36: Жене војника које су се удале, пошто су им мужеви нестали, подлежу истом разлогу (=суду) као оне које кад им мужеви отпутују не чекају повратак (њихов - канон 31). Али, овде ствар има неко снисхођење због тога што се већма сматра да је (муж војник) умро.
Вас. Вел. 37: Који се ожени, пошто му је туђа жена (с којом је незаконито живео) одузета, биће осуђен због прве за прељубу, а због друге није крив.
Вас. Вел. 46: Која се по незнању уда за привремено напуштенога од жене, затим, због повратка њему прве (жене), буде отпуштена (од истога), учинила је блуд, али у незнању. Но брак јој се не спречава, али је боље ако тако остане.
Вас. Вел. 48: Која је од свога мужа остављена, по моме мишљењу, треба да остане (тако). Јер ако је Господ рекао да „ако неко отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу“ (Мт 5, 32), назвавши је прељубницом самим тим јој је већ забранио општење (=брак) са другим. Јер, како је могуће да је човек крив, као узрочник прељубе, а да је без приговора жена, названа од Господа прељубницом, због општења (=брака) са другим мужем?
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Вас. Вел. 80: Оци су прећутали о многоженству (τὴν πολυγαμίαν), као о животињској (страсти) и сасвим туђој роду људском. Нама се пак чини овај грех већим од блуда. Зато је разложно да се такви подвргну канонима: то јест једну годину да плачу и три да припадају, и тако нека се приме (у општење).
Тим. Алек. 15: Питање 15. Ако је жена некога поседнута (πνευματιᾷ = ђавоимана), тако да носи и гвоздене окове, а муж каже да се не може уздржавати, и хоће да узме другу жену, да ли може узети другу, или не? Одговор. У овој ствари је прељуба по среди; и ја не налазим шта да о томе одговорим.
Зонара: В древности и законами древними и долговременным обычаем дано было людям право расторгать брачные сожительства даже без причины, и позволялось как мужу, так и жене говорить сожительствующему лицу: делай, что хочешь, и расторгать брак. Это было узаконено и у евреев. Ибо мужьям предоставлено было право посылать своим женам распустную книгу (Мф. 19, 7) и прекращать сожительство с ними. А ныне у христиан это не имеет места; но исчислены причины, по которым брак может быть расторгаем, и без одной из них не дозволительно разлучаться сожительствующим в законном браке. И Господь тем, которые спросили: аще достоит человеку пустити жену свою по всякой вине (Мф. 19, 3), запретил это, сказав, что пустивший жену свою разве словесе прелюбодейна, и оженившийся иною, прелюбы творит: и женяйся пущеницею, прелюбы деет (Мф. 19, 9). Итак, согласно с сим словом, и божественные отцы оставившую без причины своего мужа и бывшую у другого назвали прелюбодейцею, каковая, если бы и пожелала возвратиться к своему мужу, против воли его не должна быть принята; ибо осквернена. Итак, удалившаяся без причины от своего мужа, по словам правила, достойна епитимий, то есть, епитимий положенных за прелюбодеяние, если будет у другого; а муж ея может получить прощение и удостоиться церковного общения. Таким образом по противоположению можно заключать, что, если она не без основания удалилась от мужа, который может быть не в меру раздражителен был против нея, или худо обращался с нею, или имела какия либо другия причины к тому со стороны мужа, в таком случае она будет невиновна, если сделалась женою другого, а муж должен быть подвергнут епитимии, потому что сам был виновником греха своей жены. Но оставляющий свою жену, говорит правило, и иную поемлющий, по слову Господа, повинен суду прелюбодеяния, и далее прибавляет, каким образом должно наказывать и исправлять такового. По видимому сии отцы допускают противоречие с Василием Великим; ибо он жену, при существовании брака, совокупляющуюся с другим, называет прелюбодейцею, и говорит, что муж может изгнать ее из своего дома; а жена должна принять мужа своего, обращающегося от блуда; ибо, говорит, не имеем правила подвергати его вине прелюбодеяния, аще грех содеян с свободною от брака. Но эти правила не противоречат одно другому; ибо Великий Василий говорит о впадшем в блуд при существовании брака и совокупившемся с другою, свободною от мужа; а настоящее правило – о том, кто без причины выслал свою жену и ввел в свой дом другую, как законную супругу. Такового и Господь в Евангелиях называл прелюбодеем.
Аристен: Уходящая от своего мужа к другому – прелюбодейца; и равным образом прелюбодей, по слову Господа, тот, кто от своей жены уходит к другой. Ясно.
Валсамон: Господь и Бог наш Исус Христос, будучи спрошен: аще достоит человеку пустити жену свою по всякой вине, запретил это, сказавши, что иже аще пустит свою жену разве словесе прелюбодейна и оженится иною, прелюбы творит (Матф. 19, 9). И приснопамятный между императорами Юстиниан законы действовавшие в древности, которыми дозволялось супругам расторгать брачное сожительство без благословной причины, и говорить другому супругу: делай, что хочешь, отменил в 117-й новелле, помещенной в 7-м титуле 28-й книги (Василик), в которой исчисляются и причины, по коим единственно должны быть расторгаемы брачные сожительства. Этим вместе был отменен и еврейский закон, дозволявший мужьям посылать своим женам распустную книгу и расторгать совокупное сожитие. Итак, следуя сему, и настоящее правило говорит, что жена, оставившая мужа, если совокупится с другим, подлежит осуждению в прелюбодеянии, как говорит об этом и Великий Василий в своем 9-м правиле и в 21-м, заимствовав это из пророчества Иеремии, в котором говорится: если жена, оставив сожитие с мужем, осквернится с другим, не может возвратиться к своему мужу, как содеявшая прелюбодеяние (3 гл.). И Соломон и Притчах сказал: совокупляющийся с прелюбодейцею, то есть, с имеющею мужа, безумен и нечестив (18, 23). Итак совершившая таким образом прелюбодеяние должна быть подвергнута епитимиям, установленным правилами; а муж, который не согрешил, получит прощение, то есть не подвергнется епитимии. Но оставляющий свою супругу и поемлющий другую для брачного общения должен быть наказан, по изречению Господа, как прелюбодей. А епитимии прелюбодеев, по 77-у правилу того же великого отца: год плакать вне храма и прочее, что содержится в этом правиле. Таково содержание правила. А гражданский закон иначе наказывает прелюбодеев. Прочти 37-й книги и титула главу 73-ю, помещенную в схолии 4-й и 5-й главы 13-го титула настоящего собрания; еще 117-ю и 134-ю новеллы императора Юстиниана, содержащияся в 7-м титуле 28-й книги Василик приведенныя в сокращении в указанных 4-й и 5-й главах, также 32-ю новеллу императора господина Льва Философа, которая прелюбодея и прелюбодейцу наказывает отсечением ноздрей, и определяет, чтобы муж жены, совершившей прелюбодеяние, брал себе приданое ея, а она была заключена в монастыре, но против воли не была постригаема. А то имущество, какое может быть у нея сверх приданого, должно быть употреблено, как определяется в этой новелле. Заметь, что оставившая мужа по настоящему правилу не наказывается, как прелюбодейца, если не совокупится с другим. А по указанным новеллам брачное сожительство расторгается от одного того, что жена пробыла вне дома своего мужа без его согласия, если только не у своих родителей. Следовательно разведенною называется и изгнанная мужем? Решение. Никаким образом; ибо упомянутая 117-я новелла говорит между прочим следующее: если случится, что кто-нибудь без какой-нибудь из указанных выше причин изгонит свою супругу из своего дома, при чем она, не имея родителей, у которых может пробыть, по необходимости проведет ночь вне дома своего мужа, в таком случае повелеваем, что муж не имеет никакого права по этой причине посылать развод своей жене, потому именно, что он сам виновник сего. А слова Писания, в которых говорится: не возвратится прелюбодействовавшая жена к мужу своему, разумей о муже, не желающем опять принять ее; ибо если муж прощает преступление, то, по этой же новелле, беспрепятственно может принять ее в течение двух лет. А как правило говорит, что наказывается, как прелюбодейца, та жена, которая удалилась от мужа без законной причины; то иной может сказать, что удалившаяся от мужа по законной причине не подвергнется наказанию. Но это не верно; ибо ни по законной причине, ни без законной причины жена не может удаляться от мужа без судебного дозволения, как говорит об этом 9-е правило святого Василия, и различные новеллы Юстиниана, содержащияся в 7-м титуле 28-й книги (Василик). Почему и содержание правила мы должны изъяснять в более широком смысле или сказать, что удаление жены от мужа без судебного дозволения есть удаление неправильное. А иной может спросить: когда правила святого Василия, то есть 9-е и 21-е говорят, что жена совокупившаяся с другим прелюбодействует, а муж блудодействующий с другою не подвергается осуждению (ибо не имеем, говорит, правила подвергати его вине прелюбодеяния), - каким образом настоящее правило не говорит определенно, что поемлющий иную повинен суду прелюбодеяния? Решение. Есть различие между мужем, совокупившимся со свободною женщиною, когда еще жива жена его, и тем, который привел вторую супругу в брачное общение. Ибо тот не прелюбодействует, а наказывается как блудник, а этот прелюбодействует и наказывается как прелюбодей; почему правила не противоречат одно другому. Как по правилам наказываются блудники, - это сказано. А 23-я глава 37-го титула 60-й книги (Василик) во втором положении говорит следующее: кто имеет жену и блудодействует, пусть будет наказан двенадцатью ударами, а кто не имеет жены и впадает в этот грех, тот пусть наказан будет шестью ударами; кто имеет жену и совокупляется с своею рабою, тот, по расследовании дела, сам также должен быть наказан ударами, а рабу должен взять местный начальник, продать ее за пределы области, и полученные за нее деньги внести в казну. А кто блудодействует с чужою рабою, если состоятелен, за свое преступление должен выдать господину рабы 36 монет, а если беден, должен быть наказан ударами; и по мере своей состоятельности должен заплатить причитающееся из 36-ти монет. А что и закон наравне с правилами поемлющаго вторую жену наказывает как прелюбодея, об этом говорит предпоследняя глава того же титула: «кто покусился иметь двух жен не по закону, а по развращенности воли, справедливо должен подлежать осуждению прелюбодеяния. Вступившая с ним в брак после, если не знала, что он имеет законную супругу, должна получить прощение; и наоборот, знающая прелюбодействует. Обрати внимание и на то, что отцы везде требуют чистого раскаяния в душевных согрешениях; ибо по этой причине они и дали дозволение местным епископам усиливать и ослаблять епитимии, смотря по сердечному сокрушению подлежащего епитимии.