Безаконост (τὸ ἄτοπον= зълоѥ = недопустивост) ствари, о којој пишем, што се уопште подозревало и говорило (о њој), болом је испунила душу моју; и замало ми се учинила невероватном. Писмо, дакле, о овоме, који је код себе спознао (ово учињено), нека прими као лек; а који није спознао (тј. није то учинио), као предохрану; а који је равнодушан (ἀδιάφορος = индиферентан) - чега не желим да се међу вама нађе - (да прими) као оптужбу (διαμαρτυρίαν). А шта је то о чему говорим? Говоре неки за неке од вас да узимате новце од рукополаганих, а то се прикрива именом Благочешћа (= побожности) - што је још горе. Јер, ако ко чини зло под изговором добра, достојан је двоструке осуде: и зато што чини оно што није добро, и што се служи добром, тако да кажем, као сарадником у вршењу греха. Ако ово тако бива, нека надаље (више) не буде, него нека се исправи. Јер је нужно говорити ономе који сребро прима, исто што је речено од Апостола ономе који је хтео дати (сребро) да купи удео Духа Светога: „Сребро твоје с тобом да буде на погибао“ (ДАп 8, 20). Јер, мање греши који из незнању хоће да купи, него ли који продаје дар Божији. Јер је (ту) била продаја; и оно што си ти на дар добио, ако продаш, бићеш лишен благодати, као продан Сатани; јер уводиш (прљаву) трговину (καπηλείαν = лоукавьство = крчмарење - 2Кор 2, 17) духовним стварима и у Цркви, где нам је поверено Тело и Крв Христова. Ово овако не сме бити. А у чему је (њихово) лукавство рећи ћу. Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после рукоположења узимају; а узимати је - било када узети. Позивам вас, зато, да овакав приход, боље рећи овакво привођење у геену (=пакао) одбаците, и не каљате руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате Свете Тајне. Опростите ми, што најпре као не верујући, а сада као уверен, претим. Ако неко после ове моје Посланице учини тако нешто, нека буде удаљен од овдашњих Жртвеникâ (= Олтарâ наше Цркве), а нека тражи где може, купујући дар Божији, продавати га. „Јер ми и Цркве Божије таквога обичаја немамо“ (1Кор 11, 16). Да (још) једно додам, и престаћу. Ради среброљубља бива ово, а „среброљубље је корен свију зала“ (1Тим 6, 10), и назива се „ идолопоклонство“ (Кол 3, 5). Немојте, дакле, ради мало сребра претпоставити Христу идоле, нити опет подражавајте Јуду, нечистим добитком, издајући по други пут Онога Који је једном за нас распет, јер ће се и села и руке оних који сабирају такве плодове, назвати Акелдама (ДАп 1, 19).
Τὸ τοῦ πράγματος ἄτοπον, περὶ οὗ γράφω, διατί μὲν ὅλως ὑπωπτεύθη καὶ ἐλαλήθη, ὀδύνης ἐπλήρωσέ μου τὴν ψυχήν, τέως δὲ ἐφάνη μοι ἄπιστον. Τό οὖν περὶ αυτοῦ γράμμα, ὁ μὲν συνεγνωκὼς ἐαυτῷ, δεξάσθω ὡς ἴαμα, ὁ δὲ μὴ συνεγνωκώς, ὡς προφυλακτήριον, ὁ δὲ ἀδιάφορος, ὅπερ ἀπεύχομαι ἐφ’ ὑμῖν εὑρεθῆναι, ὡς διαμαρτυρίαν. Τί δέ ἐστιν ὃ λέγω; Φασί τινας ὑμῶν παρὰ τῶν χειροτονουμένων λαμβάνειν χρήματα, ἐπισκιάζειν δὲ ὀνόματι εὐσεβείας τοῦτο δὲ χεῖρον ἐστίν. Ἐὰν γάρ τις τὸ κακὸν ἐν προσχήματι ἀγαθοῦ ποιῇ, διπλασίονος τιμωρίας ἐστὶν ἄξιος, διότι αὐτό τε τὸ οὐκ ἀγαθὸν ἐργάζεται καὶ κέχρηται εἰς τὸ τελέσαι τὴν ἁμαρτίαν, ὡς ἂν εἶποι τις, τῷ καλῷ συνεργῷ. Ταῦτα, λοιπόν οὕτος ἔχει, τοῦ μὴ γινέσθω, ἀλλὰ διορθωθήτω, ἐπεὶ ἀνάγκη λέγειν πρὸς τὸν δεχόμενον τὸ ἀργύριον, ὅπερ ἐῤῥέθη παρὰ τῶν ἀποστόλων πρὸς τὸν θέλοντα δοῦναι, ἵνα Πνεύματος ἁγίου μέτουσίαν ὠνήσηται· Τὸ ἀργύριόν σου σὺν σοὶ εἴη εἰς ἀπώλειαν. Κουφότερος γὰρ ὁ δι' ἀπειρίαν ὠνήσασθαι θέλων ἢ ὁ πιπράσκων τὴν τοῦ Θεοῦ δωρεάν· πρᾶσις γὰρ ἐγένετο καὶ ὃ σὺ δωρεὰν ἔλαβες, ἐὰν πωλῇς, ὡσανεὶ πεπραμένος τῷ Σατανᾷ, ἀφαιρεθήσῃ τοῦ χαρίσματος, καπηλείαν γὰρ ἐπεισάγεις τοῖς πνευματικοῖς καὶ τῇ Ἐκκλησίᾳ, ἔνθα πεπιστεύμεθα σῶμα καὶ αἷμα Χριστοῦ. Ταῦτα οὕτω γίνεσθαι οὐ χρή, ὃ δέ ἐστι τὸ τέχνασμα λέγω. Νομίζουσι μὴ ἁμαρτάνειν τῷ μὴ ἅμα λαμβάνειν, ἀλλὰ μετὰ τὴν χειροτονίαν λαμβάνειν· λαβεῖν δέ ἐστιν, ὁτεδήποτε τὸ λαβεῖν. Παρακαλῶ οὖν, ταύτην τὴν πρόσοδον, μᾶλλον δὲ τὴν προσαγωγὴν τὴν ἐπὶ γέενναν, ἀπόθεσθε καὶ μὴ τὰς χεῖρας μολύναντες τοιούτοις λήμμασιν ἑαυτοὺς ἀναξίους ποιήσητε τοῦ ἐπιτελεῖν ἅγια μυστήρια. Σύγγνωτε δέ μοι, ὅτι πρῶτον μὲν ὡς ἀπιστήσας, εἶτα δὲ ὡς πεισθεὶς ἀπειλῶ. Εἴ τις μετὰ ταύτην μου τὴν ἐπιστολὴν πράξειέ τι τοιοῦτον, τῶν μὲν ἐνταῦθα θυσιαστηρίων ἀναχωρήσει, ζητήσει δὲ ἔνθα τὴν τοῦ Θεοῦ δωρεὰν ἀγοράζων μεταπωλεῖν δύναται. Ἡμεῖς γὰρ καὶ αἱ ἐκκλησίαι τοῦ Θεοῦ τοιαύτην συνήθειαν οὐκ ἔχομεν. Ἓν δὲ προσθεὶς παύσομαι. Διὰ φυλαργυρίαν γίνεται ταῦτα, ἡ δὲ φιλαργυρία καὶ ῥίζα πάντων τῶν κακῶν ἐστι καὶ ὀνομάζεται εἰδωλολατρία. Μὴ οὖν τοῦ Χριστοῦ προτιμήσητε τὰ εἴδωλα διὰ μικρὸν ἀργύριον, μηδὲ πάλιν τὸν Ἰούδαν μιμήσησθε, λήμματι προδιδόντες δεύτερον τὸν ἅπαξ ὑπὲρ ἡμῶν σταυρωθέντα· ἐπεὶ καὶ τὰ χωρία καὶ αἱ χεῖρες τῶν τοὺς καρποὺς τούτους δεχομένων, ἀκελδαμὰ κληθήσονται.
Ап. 29: Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство (ἀξίας), нека се свргне, и он и онај који га је поставио (= хиротонисао); и нека сасвим буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22-23).
IV Вас. 2: Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан.
Трул. 22: Који су хиротонисани за новац, а не по проверавању и по избору (свештеног) живота, било епископи или ма који клирици, наређујемо да се свргну, али и они који су (их) хиротонисали.
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Генад. 1: Владика наш и Бог и Спаситељ Исус [Христос], уручивши Својим Светим Ученицима проповед Јеванђеља, и пославши их као учитеље људима по свој васељени, најјасније им је заповедио да дар (δωρεάν, тј. благодат) коју су од Њега добили, да њу као дар и они људима предају, не стичући за то ни бакра или сребра или злата, или неко друго уопште богатство материјално или земаљско; јер не могу бити награде небесних и духовних дарова земаљске и пропадљиве. Ову заповест дао је не само њима, него је преко њих заповедио и нама, које је удостојио узвести на њихов степен и место. И треба, као они тада, да и ми сада тачно чувамо и пазимо (ту заповест) и да не мудрујемо о неизмудреном (τὰ ἀσόφιστα), нити да бацамо погибељну коцку. „На дар сте, вели, добили, на дар дајите. Не теците бакра, ни сребра, ни злата у појасима вашим“ (Мт 10, 8. 9). Проста је и јасна реч ове заповести, немајући ништа шарено, ништа недостижно, ништа што потребује софистичко тумачење. Од мене сте, вели, примили достојанство свештенства. Ако сте Ми, пак, за то нешто мало или много (унапред) положили и то вам је продато од Мене, (онда) продајите га и ви другима; а ако ли сте на дар добили, дајите и ви на дар. Шта је јасније од ове заповести? Шта је послушнима (њој) корисније од овога? Тешко, заиста, онима који смислише да дар Божији за новце добију или га дају, јер се такви, по речима Светога Петра, „налазе у горкој жучи и у свези неправде“ (ДАп 8, 33), заробљени својим среброљубљем. Отуда је овоме сагласан са тим Господњим законом и канон о томе Светих и Блажених Отаца Светог и Великог Васељенског Сабора сабранога у Халкидону (451.г., канон 2), који нам је јасно изложен овим речима: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан“. Најбоље и веома благочестиве су поруке канона Светих Отаца, одгонеће и одбацујуће сваки сатански насртај и сваки ђаволски покушај против духовнога дара (τῆς πνευματικῆς φερόμενον δωρεᾶς = Светодуховске благодати) . Јер не жели (канон) никако да за новце бива давање или примање чина рукоположења, нити од вршиоца истог, нити од примаоца чина рукоположења. Нити пак допушта ни пре времена рукоположења, ни после времена рукоположења, ни у само време рукоположења, да се дају новци за рукоположење, јер је уопште у овој ствари то назвао подмићивањем. Али, пошто сада, мада је ово тако јасно забрањено, бише ухваћени неки у Галатији, који занемарују и преступају, ради срамног добитка и среброљубља, ове спасоносне и човекољубиве наредбе, нашли смо и ми за добро да, заједно са Светим Синодом, који борави (τῆς ἐνδημούσης) у овоме Царственом Новоме Риму, да се ове исте (наредбе) опет обнове, тако да се, без сваког измишљања и сваког изговора и сваког мудровања, сасвим сасече овај безбожни и гнусни обичај, који се, не знам како, увукао у Најсветије Цркве, да би, када буде истинско, без трговања, и чисто проглашавање рукополаганих од стране Архијереја, сишла одозго благодат Светога Духа, пошто сада, не знам, ако бива произвођење за новце и врши се нечистом руком, силази ли На рукопроизвођенога по гласу проглашења (τοῦ κηρύγματος = проповеди), или се већма суздржава, благодат Духа Светога. Знај, дакле, у свему Најбогочестивији (Брате), да сваки, свеједно који, ако се затече у нечему оваквом, епископ или хороепископ, или периодевт или презвитер или ђакон, или било који из канона (клира), или лаик, осуђен је општом одлуком и општом пресудом Архијереја, као што о томе говори и наведени канон Светих Отаца (Халкидонски 2). Јер благодат треба да буде благодат (χάριν = милодар), а никако да за исту посредује сребро (= новац). Нека, дакле, буде, и јесте, одлучен (ἀποκήρυκτος) и отуђен од сваког свештеничког достојанства и Литургије (= свештенослужења), и подлеже проклетству анатеме, и онај који мисли да може новцима стећи благодат, и онај који обећава да ће је за новце дати, било да је клирик или лаик, макар био ухваћен или неухваћен да то чини! Јер је немогуће да се икад помире непомирљиве ствари, нити да се слаже мамон с Богом, или да они који томе служе, служе Богу. И то је Господња одлука неоспорива: „Не можете Богу служити и мамону“ (Мт 6, 24). Осмељујући се на ове речи, по моћи (нашој), и њима се покоравајући, заједно са Оним Ко их је изрекао, донесосмо ову одлуку противу оних који то безаконо преступају. Нека се пак и твоја Светиња стара, чинећи то са сваком пажљивошћу, да кроз преписе (наше Окружнице) ово постане познато и свима подручним ти Богољубивим епископима и периодевтима и свима осталима, да једним духом и једном душом, сви заједно хришћани, удружени противу општег непријатеља, узмогнемо, с Богом, ишчупати од њега (= ђавола) усађени међу нама сами корен среброљубља, заједно са свима његовим злим израслинама. Поздрављамо сво са тобом Братство у Христу. Здравствујући у Господу моли се за нас, Најбогољубивији Брате.
Тарас. 1: 1. Најсветијем и најблаженијем Брату и Саслужитељу господину Адријану, папи Старога Рима, – Тарасије, милошћу Божијом, епископ Константинопоља, Новога Рима, – поздрав у Господу. Много пута и на много начина (Јевр 1, 1) поучавамо се Јеванђелски и Апостолски и (Свето)отачки: да при посвећивању за свештенство имамо несреброљубив начин (= слободан од новца), и не узимати злата или сребра или нешто присвајати при рукоположењу било којег свештеног мужа (= лица), као што ћемо доказати приложеним уз ово изрекама (= сведочењима) из Богоречи (Светога) Писма и из Отачких учења. Јер који руке полажу, служитељи су Духа, а не продавци Духа, јер им је речено да добијајући благодат Духа на дар, на дар и дају примаоцима од њих (Мт 10, 8), добивши такву слободу од Господњега гласа. Ако се пак неки затече да је исту за злато купио, проглашују таквога искљученим из свештеничкога реда. Јер, ако је и добио свештенство по имену, али се реч показује лажна самим чином, јер нико не може служити Богу и мамону, као што се Јеванђелски научисмо (Мт 6, 24). А пошто чусмо да Бог кроз Пророке гласно говори: „Свештеници, говорите у срце Јерусалиму“ (Ис 40, 2); и опет прети и говори: „Стражар, ако види мач Где иде и не затруби у трубу, и народ не буде сачуван, а мач дошавши отме од њих душу, искаћу крв (њихову) из руке стражареве“ (Језек 33, 6), — ми, бојећи се наредбе и осуде због ћутања, објављујемо свима Предстојницима (= епископима) наших Цркава, смело, по Божанственом Апостолу, речима: да „Чисти смо од крви“ (ДАп 20, 26) оних који преступају канонске одредбе, и далеко већма оних који су за новце рукополагали или били рукоположени, јер Божанствени Апостол Петар, чији је престо наследила Ваша братска Светост, њих је као Симона Врачара свргнуо. Ради тога не устручавамо се јављати истину, чувајући и држећи се онога што нам је од Светих Апостола и Славних Отаца наших канонски одређено, и клонимо се оних који су нешто од тога преступили. Братско Ваше и свештенољепно Архијерејство, које законито и по Божијој вољи врши јерархијску (=свештеноначелничку) службу, има познату (у томе) славу. Јер је Велики и Први Архијереј Христос Бог наш рекао кроз Пророка: „Живим Ја, и прославићу који Ме славе“ (1Цар 2, 30). Јер знаш, човече жељâ Духа Светога, да је сношљивија (у овоме) и сама нечастива јерес Македонија и око њега Духобораца. Јер су они булазнили да је Дух Свети створење и слуга Бога и Оца, а ови (= присталице симоније), како мисле, чине Га слугом својим. Јер сваки господар продаје, ако хоће, оно што има, или слугу, или друго што поседује. Тако исто и који купује, желећи да буде господарем онога што купује, стиче то ценом сребра. Тако и они који ово безаконо дело чине, понижују Духа Светога, грешећи подједнако са онима, који су хулећи Светињу говорили да Христос изгони ђаволе помоћу Веелзевула (Мт 9, 34). Или, још истинитије рећи, подобни су Јуди издајнику, који је ценом сребра продао Христа богоубицама Јудејима. Пошто је, пак, Дух Свети једносуштан Христу Богу нашем, јасно је свакоме да ће и они (који продају Духа Светога) једнаки удео имати (са Јудом), као што је доказано. А ако се не продаје (Свети Дух), а јасно је да то не може бити, (онда) је несумњиво да немају у себи благодат Духа Светога, то јест свештеничко достојанство; а ако је нису добили, онда је и немају. Јер, нека се сете Светога Петра, који је овако говорио ономе који је то покушао (Симону Магу): „Нема теби удела, ни наследства у овој речи“ (ДАп 8, 21). Јер, ако се продаје свештеничко достојанство, дакле је њима сувишно и да частан живот проводе, и владање (= понашање) у чистоти и врлини. Сувишан је, по њима, и Божанствени Апостол Павле који учи: „да епископ треба бити без мане, целомудрен, частан, способан да учи, уздржљив, трезвен, који се држи верне речи по науци, да буде способан и тешити здравом науком, и изобличити оне који се противе“ (1Тим 3, 2). Све ово, дакле, ишчезава (= пропада) продавањем и куповањем свештенства.
Зонара: Святый написал своим епископам, когда услышал, что они от рукополагаемых ими берут деньги, хотя я, говорит он, счел это дело невероятным; но оно причинило мне печаль уже тем, что сделалось предметом подозрений, говоря почти тоже, что «мне прискорбно, что вы таковы, что об вас идет такая молва». Ибо, по словам некоего другого мудрого мужа, бывает у иных такой нрав, к которому не пристанет обвинение, как например, если бы кто стал обвинять Аякса в распутстве. А что я пишу, продолжает святый, это пусть сознающий за собой что-нибудь подобное примет как врачество против зла; а чистый от него, как предостережение; ибо лекарства даются врачами тем, кто впал в болезнь, для уврачевания и освобождения от болезни; тем же, которые еще не больны, предлагаются предохранительные средства, чтобы не впали в болезнь. А кто, говорит, равнодушен, то есть кто не думает, что делает нечто худое, взимая (мзду) от рукополагаемых им, - чего, то есть равнодушия, я не желал бы найти в вас, - пусть примет то, что пишется, как свидетельство против него, то есть как увещание, как прещение. А равнодушия он справедливо не желал видеть; ибо кто грешит и знает, что делает худо, относительно того есть надежда, что, может быть, и воздержится от зла; а кто делает худое и не думает, что худое делает, никогда не может придти в покаяние и не воздержится от греха. А это я говорю по поводу слухов, что вы совершаете рукоположения за деньги и прикрываете зло именем благочестия, что еще хуже. Ибо кто делает зло и показывает вид, что делает нечто доброе, достоин сугубого наказания, как за то, что делает зло, так и за то, что употребляет доброе, то есть имя доброго, а самое доброе, для споспешествования злу. Если это так, то есть если это верно, то да будет исправлено. Рукополагающим за деньги необходимо напомнить слова святаго Петра, которые он сказал Симону, когда этот принес деньги и просил дать ему благодать Духа, именно: сребро твое с тобою да будет в погибель (Деян. 8, 20). Затем еще увеличивает тяжесть греха, говоря, что покупающие рукоположения грешат несколько легче, чем те, которые продают оныя: ибо по неразумию покупают то, чего не имеют; а продающий продает то, что получил даром, как бы проданный сатане, то есть как бы сделавшийся покупным рабом диавола, и низводит благодать Духа в корчемство, то есть в продажу. Ибо корчемством называется торговля и в особенности низкая, каковую низкую торговлю вводит (продающий рукоположения) в церковь, где нам вверено драгоценнейшее или, лучше, превышающее всякую цену, каковы суть тело и кровь Христа. Сказав же выше: «вы прикрываете зло», теперь показывает, каким образом прикрывают: думают, говорит, что не согрешают, потому что берут не вместе с рукоположением, а после него; но взять, когда бы то ни было, есть взять. Ибо хотя бы кто взял за рукоположение не прежде, чем когда рукополагает, но спустя известное время, грех один и тот же. Итак, прошу, оставьте этот грех, или, лучше сказать, путь в геенну; ибо доход от этого дела ведет того, кто им пользуется, в геенну. И оскверняя свои руки тем, что получаете такие доходы, не делайте себя недостойными совершать святые таинства, то есть священнодействовать и приносить тело и кровь Христа. А что святый переменил свое слово в угрозу, между тем как в начале послания сказал, что дело представилось ему невероятным, в этом просит прощения. Угроза же состоит в том, что тому, кто сделает что нибудь такое после (настоящего) послания, не должно быть дозволено действовать в алтаре. Таковый, говорит, пусть отступит от здешних алтарей, то есть пусть будет запрещено ему священнодействовать здесь и, следовательно, пусть ищет другой страны, в которой бы он мог покупать дар Божий и продавать его. И при этом приводит апостольские слова: ибо мы и церкви Божии таковаго обычая не имеем (1 Кор. 11, 16). Потом говорит, что продажа благодати Духа делается из сребролюбия, которое есть корень всех зол (1 Тим. 6, 10) и называется идолослужением (Колос. 3, 5). Итак, не предпочитайте идолов Христу за малое сребро; ибо так как сребролюбие есть идолослужение, то кто по причине сребролюбия продает дар Божий, предпочитает Богу идолов и подражает Иуде. Ибо как тот предал Христа, чтобы приобрести сребро, так и эти добровольно вторично предают в продажу Христа, Который единожды распят за нас. И продающие благодать Духа на столько, говорит, подражают Иуде, что и села, покупаемые на эти деньги, то есть области и селения, в которые назначаются рукополагаемые таким образом, и руки, принимающие эти плоды, должны быть названы акелдама, каковое есть еврейское и в переложении на наш язык значит – цена и село крови: так сказано в книге Деяний. Этим он хочет сказать: как село, купленное на деньги, за которые продан был Иудою Господь, сочтено и названо ценою крови, так и деньги, получаемые продающими дар Божий, и области и селения, в которые рукополагаются те, которые дают, должны быть и называться ценою крови.
Валсамон: Каким образом наказываются рукополагающие и рукополагаемые за деньги, сказано пространнее в толковании 29-го правила святых Апостолов, во 2-м правиле 4-го собора, в 22-м правиле 6-го собора и в 5-м и 19-м 7-го собора, и прочти их и толкования на них. А поелику и настоящее послание, как и (указанные) правила, подвергает извержению и рукополагающих и рукополагаемых, хотя бы прежде рукоположения взяли, или дали деньги, хотя бы после рукоположения, то совокупи это и те (правила) и посредством мысленного меча Духа отсеки, если можно, с корнем страсть сребролюбия. Селения же, покупаемые на такие деньги, говорит святый отец, должны быть названы акелдама, - это слово еврейское и в переложении на наш язык значит – цена и село крови: так говорится в книге Деяний. Он хочет этим сказать: как село, купленное на деньги, за которые был продан Иудою Господь, названо ценою крови, так и деньги, получаемые продающими дар Божий, и области, и селения, в которые рукополагаются те, которые дают, должны быть и называться ценою крови.