Догмате и проповеди који су у Цркви чувани, једне имамо из записане науке, а друте предане нам у тајни примисмо (διαδοθέντα ἡμῖν ἐν μυστηρίῳ παρεδεξάμεθα) од Апостолског Предања, које обоје имају исту снагу за Благочешће (=Православље); и томе неће нико противречити, ко и најмање има искуство Црквених установа (θεσμῶν). Јер ако покушамо одрицати неписане обичаје, као да немају велику силу (=значење), неопажено ћемо повредити Јеванђеље у најважнијим стварима, или боље рећи, свешћемо проповед (τὸ κύρηγμα) на голо име (=назвање). тако, (на пример), да најпре споменем оно прво и најопштије: знак Крста, којим се знаменују они који се надају у Име Господа нашег Исуса Христа, ко (нас) је писмом научио? Обраћати се Истоку при молитви, какво нас је писмо научило? Речи епиклезе (ἐπικλήσεως = призивања Св. Духа) приликом узношења Хлеба благодарења и Чаше благослова (у Литургији - 1Кор 10, 16-17), ко нам је од Светих то оставио писмено? Јер се ми (у Литургији) не задовољавамо оним (речима) што нам Апостол или Јеванђеље спомиње, него и пре и после говоримо друге (речи), јер имају велику силу за Тајну (Анафоре = Евхаристије), примивши (их) из неписане науке. Благосиљамо пак воду Крштења, и уље Помазања, па још и крштаванога, по каквим писаним (наредбама)? Зар не из усменог и Светотајинског (μυστικῆς = тајнога) Предања? И шта? Само Помазање уљем, која (нас) је писана реч научила? А да се три пута човек погњурава при Крштењу, одакле је? А и (све) остало што бива при Крштењу: одрицање од Сатане и анђела његових, из каквог је то Писма? Није ли то из оне необјављене (=ненаписане) и неизрециве (ἀπορρήτου = скривене) науке, коју су Оци наши сачували у немногољубопитном и неистраживом (=нерадозналом) ћутању (ἐν ἀπολυπραγμονήτῳ καὶ ἀπεριεργάστῳ σιγῇ), добро научени томе да светост (τὰ σεμνά =частност, достојанство) Тајана треба ћутањем очувати? Јер оно што непосвећенима није дозвољено ни погледати, како би било умесно кроз (писану) науку разглашавати? [И мало после (наставља):] То је разлог неписаних Предања да много (=често) разабирање учења догмата не постане за многе, због уобичајености, лако презриво (=безначајно). Јер, друго је догмат (δόγμα), а друго је проповед (κήρυγμα). Јер, догмати се ћутањем проходе, а проповеди се јавно објављују. А врста ћутања је и неразговетност (ἡ ἀσάφεια = =неѩвлѥниѥ = нејасност) којом се служи (Свето) Писмо, представљај ући тешким за схватање смисао (τὸν νοῦν) догматâ, ради користи оних који (их) читају. Ради тога сви ми, за време молитава, гледамо на Исток, али мало нас зна да (тиме) тражимо стару отаџбину - Рај, који насади Бог у Едему на Истоку (1Мојс 2, 8). И, такође, стојимо кад вршимо молитве у Први дан Недеље, али разлог тога сви не знамо. Јер не само да, као „саваскрсли са Христом и тражећи оно што је горе“ (на Небу) (Кол 3, 1), дужни смо да стојимо (усправни) на молитви у Васкрсни дан (=недељу) те тиме себе подсећамо на даровану нам благодат, него и зато што овај дан некако изгледа да је слика Очекиванога (= Будућега) века. Зато, будући да је (Недеља) почетак дана, није од Мојсија названа првим, него (даном) једним. Јер вели: „И би вече, и би јутро, дан један“ (1Мојс 1, 5), пошто један исти (дан) кружи много пута. И тај, дакле, један исти је и Осми (дан), - онај истински Један исти и Осми, који спомиње и псалмопојац у неким натписима Псалама, који собом показује стање после овога века, Непрекидни дан, (дан) Невечерњи, (дан) Бескрајни, онај Незалазни и Нестарећи Дан. Нужно, дакле, Црква научава питомце своје да у тај (дан) испуњују молитве стојећи, да, свагдашњим подсећањем на бескрајни (=вечни) живот, не занемарујемо попутство (τῶν ἐφοδίων = снабдевање) за тамошње пресељење (у Царство Небеско). И сва је Педесетница подсећање на оно очекивано у веку (будућем, тј. у Вечности). Јер онај Један и Први дан, седам пута уседморичен, чини седам седмица Свештене Педесетнице. Јер почињући од Првога (дана = Недеље = Васкрса), завршава у исти дан (Недеље), развијајући се педесет пута кроз једнаке у средини (дане). Тако сличношћу подражава век (= Вечност), као у кружном покрету почињући од истих тачака и у исте завршава, у коју (Педесетницу) Црквене уредбе нас научише да већма изабирамо усправно стојање молитве, из тог јасног подсећања као преносећи наш ум од садашњих на будуће (стварности). И при сваком клечању и опет устајању, самим делом (=чином) показујемо да смо грехом пали на земљу, а човекољубљем Саздатеља нашег позвани смо опет на Небо. Недостао би ми дан казујући ненаписане Тајне Цркве. Остављам друго, а само исповедање вере: да верујемо у Оца и Сина и Светога Духа, из каквога писма имамо? Јер, ако из предања (Светог) Крштења, сходно поретку Благочешћа (= Православља) (κατὰ τὸ τῆς εὐσεβείας ἀκόλουθον = послѣдованию благочьстиѩ): треба како се крштавамо, тако смо дужни да верујемо, излажућу исповедање (вере) истоветно Крштењу, нека нам (онда), по истом поретку, допусте да једнаку веру и славу (= славословљење Тројици) одајемо. А ако ли начин славословља одбацују као неписан, нека нам тада покажу писмене доказе о исповедању вере, и о (свему) осталоме што смо ми набројили. Пошто су, дакле, толике (чињенице) неписане, а имају толику моћ у Тајни Благочешћа (= Православља), зар нам неће допустити једну реч (λέξιν) која је до нас од Отаца дошла, коју смо ми нашли преосталу (=с ачувану) непатвореним обичајем у неповређеним Предањима Цркава, а који има не мали разлог (λόγον), нити мали допринос (συντέλειαν) сили Тајне (= вере и праксе Цркве).
Τῶν ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ πεφυλαγμένων δογμάτων καὶ κηρυγμάτων, τὰ μὲν ἐκ τῆς εγγράφου διδασκαλίας ἔχομεν, τὰ δὲ ἐκ τῆς τῶν ἀποστόλων παραδόσεως διαδοθέντα ἡμῖν ἐν μυστηρίῳ παρεδεξάμεθα. ῞Απερ ἀμφότερα τὴν αὐτὴν ἰσχὺν ἔχει πρὸς τὴν εὐσέβειαν καὶ τούτοις οὐδεὶς ἀντερεῖ, ὅστις γε κἂν κατὰ μικρὸν γοῦν θεσμῶν ἐκκλησιαστικῶν πεπείραται. Εἰ γὰρ ἐπιχειρήσαιμεν τὰ ἄγραφα τῶν ἐθῶν, ὡς μὴ μεγάλην ἔχοντα τὴν δύναμιν, παραιτεῖσθαι, λάθοιμεν ἂν εἰς αὐτὰ τὰ καίρια ζημιοῦντες τὸ Εὐαγγέλιον, μᾶλλον δὲ εἰς ὄνομα ψιλὸν περιϊστῶντες τὸ κήρυγμα. Οἷον, ἵνα τοῦ πρώτου καὶ κοινοτάτου πρῶτον μνησθῶ, τῷ τύπῳ τοῦ Σταυροῦ τοὺς εἰς τὸ ὄνομα τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ ἠλπικότας κατασημαίνεσθαι, τίς ὁ διὰ γράμματος διδάξας; Τὸ πρὸς ἀνατολὰς τετράφθαι κατὰ τὴν προσευχήν, ποῖον ἡμᾶς ἐδίδαξεν γράμμα; Τὰ τῆς Ἐπικλήσεως ῥήματα ἐπὶ τῇ ἀναδείξει τοῦ ἄρτου τῆς εὐχαριστίας καὶ τοῦ ποτηρίου τῆς εὐλογίας, τίς τῶν ἁγίων ἐγγράφως ἡμῖν καταλέλοιπεν; Οὐ γὰρ δὴ τούτοις ἀρκούμεθα, ὧν ὁ ἀπόστολος ἤ τὸ Εὐαγγέλιον ἐπεμνήσθη, ἀλλὰ καὶ προλέγομεν καὶ ἐπιλέγομεν ἕτερα, ὡς μεγάλην ἔχοντα πρὸς τὸ μυστήριον τὴν ἰσχύν, ἐκ τῆς ἀγράφου διδασκαλίας παραλαβόντες. Εὐλογοῦμεν δὲ τὸ ὕδωρ τοῦ Βαπτίσματος, καὶ τὸ ἔλαιον τῆς χρίσεως, καὶ προσέτι αὐτὸν τὸν βαπτιζόμενον, ἀπὸ ποίων ἐγγράφων; Οὐκ ἀπὸ τῆς σιωπωμένης ὡς μυστικῆς παραδόσεως; Τίς δέ; αὐτὴν τοῦ ἐλαίου τὴν χρῖσιν, τίς λόγος γεγραμμένος ἐδίδαξε; Τὸ δὲ τρὶς βαπτίζεσθαι τὸν ἄνθρωπον, πόθεν; Ἀλλὰ καὶ ὅσα περὶ τὸ Βάπτισμα, ἀποτάσσεσθαι τῷ Σατανᾷ καὶ τοῖς ἀγγέλοις αὐτοῦ, ἐκ ποίας ἐστὶ Γραφῆς; Οὐκ ἐκ τῆς ἀδημοσιεύτου ταύτης καὶ ἀποῤῥήτου διδασκαλίας, ἣν ἐν ἀπολυπραγμονήτῳ καὶ ἀπεριεργάστῳ σιγῇ οἱ Πατέρες ἡμῶν ἐφύλαξαν, καλῶς ἐκεῖνο δεδιδαγμένοι, τῶν μυστηρίων τὸ σεμνὸν σιωπῇ διασῴζεσθαι; Ἃ γὰρ οὐδὲ ἐποπτεύειν ἔξεστι τοῖς ἀμυήτοις, τούτων πῶς ἄν ἦν εἰκὸς τὴν διδασκαλίαν θριαμβείειν ἐν γράμμασι; (καὶ μεθ’ ἕτερα) Οὗτος ὁ λόγος τῆς τῶν ἀγράφων παραδόσεως, ὡς μὴ καταμελετηθεῖσαν τῶν δογμάτων τὴν γνῶσιν, εὐκαταφρόνητον τοῖς πολλοῖς γενέσθαι διὰ συνήθειαν. Ἄλλο γὰρ δόγμα καὶ ἄλλο κήρυγμα. Τὰ μὲν γὰρ δόγματα σιωπᾶται, τὰ δὲ κηρύγματα δημοσιεύεται. Σιωπῆς δὲ εἶδος καὶ ἡ ἀσάφεια, ᾗ κέχρηται ἡ Γραφή, δυσθεώρητον κατασκευάζουσα τῶν ὅογμάτων τὸν νοῦν, πρὸς τὸ τῶν ἐντυγχανόντων λυσιτελές. Τούτου χάριν πάντες μὲν ὁρῶμεν κατ᾽ ἀνατολὰς ἐπὶ τῶν προσευχῶν, ὀλίγοι δὲ ἴσμεν, ὅτι τὴν ἀρχαίαν ἐπιζητοῦμεν πατρίδα τὸν παράδεισον, ὃν ἐφύτευσεν ὁ Θεὸς ἐν Ἐδὲμ κατὰ ἀνατολάς. Καὶ ὀρθοὶ μὲν πληροῦμεν τὰς εὐχὰς ἐν τῇ μιᾷ τοῦ σαββάτου, τὸν δὲ λόγον οὐ πάντες οἴδαμεν. Οὐ γὰρ μόνον ὡς συναναστάντες Χριστῷ καὶ τὰ ἄνω ζητεῖν ὀφείλοντες, ἐν τῇ ἀναστασίμῳ ἡμέρᾳ τῆς δεδομένης ἡμῖν χάριτος διὰ τῆς κατὰ τὴν προσευχὴν στάσεως ἑαυτοὺς ὑπομιμνῄσκομεν, ἀλλ' ὅτι δοκεῖ πως τοῦ προσδοκωμένου αἰῶνος εἶναι εἰκών. Διὸ καὶ ἀρχὴ οὖσα ἡμερῶν, οὐχὶ πρώτη παρὰ Μωϋσέως, ἀλλὰ μία ὀνόμασται· Ἐγένετο γάρ, φησίν, ἑσπέρα καὶ ἐγένετο πρωὶ ἡμέρα μία, ὡς τῆς αὐτῆς ἀνακυκλουμένης πολλάκις. Καὶ μία τοίνυν ἡ αὐτή, καὶ ὀγδόη, τὴν μίαν ὄντως ἐκείνην καὶ ἀληθινὴν ὀγδόην, ἧς καὶ ὁ Ψαλμῳδὸς ἓν τισιν ἐπιγραφαῖς τῶν ψαλμῶν ἐπεμνήσθη, δι' ἑαυτῆς ἐμφανίζουσα τὴν μετὰ τὸν χρόνον τοῦτον κατάστασιν, τὴν ἄπαυστον ἡμέραν, τὴν ἀνέσπερον, τὴν ἀδιάδοχον, τὸν ἄληκτον ἐκεῖνον καὶ ἀγήρω αἰῶνα. ᾽Αναγκαίως οὖν τὰς ἐν αὐτῇ προσευχὰς ἐστῶτας ἀποπληροῦν τοὺς ἑαυτῆς τροφίμους ἡ Ἐκκλησία παιδεύει, ἵνα τῇ συνεχεῖ ὑπομνήσει τῆς ἀτελευτήτου ζωῆς τῶν πρὸς τὴν μετάστασιν ἐκείνην ἐφοδίων μὴ ἀμελῶμεν. Καὶ πᾶσα δὲ ἡ Πεντηκοστὴ τῆς ἐν τῷ αἰῶνι προσδοκωμένης ἀναστάσεώς ἐστιν ὑπόμνημα, ἡ γὰρ μία ἐκείνη καὶ πρώτη ἡμέρα, ἑπτάκις ἑπταπλασιασθεῖσα, τὰς ἑπτὰ τῆς ἱερᾶς Πεντηκοστῆς ἑβδομάδας ἀποτελεῖ. Ἐκ πρώτης γὰρ ἀρχομένη, εἰς τὴν αὐτὴν καταλήγει, δι᾽ ὁμοίων τῶν ἐν τῷ μέσῳ ἐξελιττομένη πεντηκοντάκις. Διὸ καὶ αἰῶνα μιμεῖται τῇ ὁμοιότητι, ὥσπερ ἐν κυκλικῇ κινήσει ἀπὸ τῶν αὐτῶν ἀρχομένη σημείων καὶ εἰς τὰ αὐτὰ καταλήγουσα· ἐν ᾗ τὸ ὄρθιον σχῆμα τῆς προσευχῆς προτιμᾶν οἱ θεσμοὶ τῆς Ἐκκλησίας ἡμᾶς ἐξεπαίδευσαν, ἐκ τῆς ἐναργοῦς ὑπομνήσεως οἱονεὶ μετοικίζοντες ἡμῶν τὸν νοῦν απὸ τῶν παρόντων ἐπὶ τὰ μέλλοντα. Καὶ καθ' ἑκάστην δὲ γονυκλισίαν καὶ διανάστασιν ἔργῳ δείκνυμεν, ὅτι διὰ τῆς ἁμαρτίας εἰς γῆν κατεῤῥύημεν καὶ διὰ τῆς φιλανθρωπίας τοῦ κτίσαντος ἡμᾶς εἰς οὐρανὸν ἀνεκλήθημεν. Ἐπιλείψει με ἡ ἡμέρα τὰ ἄγραφα τῆς Ἐκκλησίας μυστήρια διηγούμενον. Ἐῶ τ' ἄλλα, αὐτὴν δὲ τὴν ὁμολογίαν τῆς πίστεως, πιστεύειν εἰς Πατέρα καὶ Υἱὸν καὶ ἅγιον Πνεῦμα, ἐκ ποίων γραμμάτων ἔχομεν; Εἰ μὲν γὰρ ἐκ τῆς τοῦ Βαπτίσματος παραδόσεως, κατὰ τὸ τῆς εὐσεβείας ἀκόλουθον, ὡς βαπτιζόμεθα, οὕτω καὶ πιστεύειν ὀφείλοντες, ὁμοίαν τῷ Βαπτίσματι τὴν ὁμολογίαν κατατιθέμεθα, συγχωρησάτωσαν ἡμῖν ἐκ τῆς αὐτῆς ἀκολουθίας, ὁμοίαν τῇ πίστει τὴν δόξαν ἀποδιδόναι. Εἰ δὲ τὸν τρόπον τῆς δοξολογίας ὡς ἄγραφον παραιτοῦνται, δότωσαν ἡμῖν τῆς τε κατὰ τὴν πίστιν ὁμολογίας καὶ τῶν λοιπῶν, ὧν ἀπηριθμησάμεθα, ἐγγράφους τὰς ἀποδείξεις. Εἶτα τοσούτων ὄντων ἀγράφων καὶ τοσαύτην ἐχόντων ἰσχὺν εἰς τὸ τῆς εὐσεβείας μυστήριον, μίαν λέξιν ἡμῖν ἐκ Πατέρων εἰς ἡμᾶς ἐλθοῦσαν οὐ συγχωρήσουσιν, ἣν ἡμεῖς ἐκ τῆς ἀνεπιτηδεύτου συνηθείας τοῖς ἀδιαστρόφοις τῶν ἐκκλησιῶν ἐναπομείνασαν εὔρομεν, οὐ μικρὸν τὸν λόγον ἔχουσαν, οὐδὲ βραχεῖαν συντέλειαν εἰς τὴν τοῦ μυστηρίου δύναμιν εἰσφερομένην;
I Вас. 19: О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
Трул. 102: Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
Вас. Вел. 87: Дошла су до нас писма са натписом Диодорово, али оно надаље (тј. садржај) приличи више неком другом неголи Диодору. Јер ми се чини да је неки од вештих (у фалсификовању) људи, који је узео (на себе) твоје лице, тако хтео да себе учини достоверним пред слушаоцима. Он, дакле, запитан од некога: да ли може довести себи за брак, кад му је жена умрла, сестру њену, није се згрозио од (самог) питања, него је то мирно саслушао, и већма силно и одважно потпомогао ту разуздану похотљивост. Да је код мене то писмо, послао бих (ти) га, и ти би био довољан да одбраниш себе и истину. Али, пошто је показивач (писма) опет га узео (себи), и проносио га (около) као знак победе против нас, који смо то (тј. такав брак) још од почетка забранили, говорећи да он има писмену власт (за такав брак), ево ти сада пишем да двојном руком оповргнемо то измишљено писмо, и никакву снагу му не оставимо, како не би олако шкодило читаоцима. [Канон 87.] - Против оних који две сестре, или два брата, узму (сукцесивно) у брак Прво што је највеће у оваквим стварима јесте обичај (τὸ ἔθος) код нас, који ми истичемо као имајући снагу закона, јер су нам те одредбе предане од Светих људи. А тај је (обичај) овакав: Ако неко буде некад савладан страшћу нечистоте и падне у безаконито општење са двема сестрама, ово не треба браком сматрати, нити уопште треба (такве) у пуноћу Цркве примати пре но што се међусобно раздвоје. Тако да, кад не би имали ништа друго рећи, довољан је обичај (τὸ ἔθος) да се од (тог) зла сачува. Но пошто је писац писма покушао да лажним аргументом толико зло уведе у живот, потребно је да ни ми не бежимо од помоћи расуђивања, мада је и у толико јасним предметима предубеђење појединца јаче од сваког расуђивања. Написано је, вели, у Књизи Левитској (18, 18): „Немој узети жену која ће бити ревњива на сестру своју, да откријеш пред оном голотињу ове за живота оне“. Јасно се, вели (тај), види из овога, да је после смрти (прве сестре) допуштено узети (сестру њену). На то ћу ја најпре ово казати: да оно што (Старозаветни) Закон говори, говори (то) онима који су у Закону (Рм 3, 19), јер би тако ми подлегали и обрезању, и Суботи, и уздржавању од (неких) јела. Јер нећемо, ваљда, ако нађемо нешто што задовољава наше насладе, потчинити себе јарму ропства (Старозаветног) Закона, а ако се у Закону покаже нешто тешко, тада ћемо прибећи слободи у Христу. Питали су нас: да ли је написано да се узме жена при сестри (њеној)? И рекли смо, што је за нас поуздано и истинито, да није написано. Али извадити из односних навода оно што је прећутано, то може законодавац, а не онај који закон цитира. Јер би тако било могуће ономе ко хоће, усудити се и узети још за живе жене сестру (њену). Такав софизам управо приличи томе. Јер, вели, написано је: „Немој узети суревњиву“, као да не спречава узети ону несуревњиву. Онај који брани страст одредиће да је нарав сестара несуревњива. Када, дакле, нема узрока због кога се забрањује живљење с обема, шта тада спречава узети (две) сестре? Али то није написано, кажемо ми. Али није ни оно одређено. Смисао пак контекста једнако даје право обадвома. Али, требало се мало вратити на (околности) пре установљења тог закона, те се (тако) ослободити проблема. Јер, видело би се да законодавац не обухвата сваку врсту грехова, него нарочито забрањује грехе Египћана, одакле је изишао Израиљ, и оне Хананејаца, којима се доселио. Јер је овако речено: „Немојте чинити по поступцима Египта, у коме сте живели; и по поступцима земље Хананске, у коју ћу вас увести, немојте чинити, и по њиховим законима немојте ходити“ (3Мојс 18, 4). Тако изгледа да ова врста (споменутог) греха није била практикована код (тих) незнабожаца, зато ни законодавац није требао предупређивати од истога, него је био довољан ненаучени обичај да се одбаци (та) гнусност. Како си, дакле, забранио веће, а прећутао мање? (Законодавац је то учинио), јер је мислио да многим телољупцима (τῶν φιλοσάρκων = плътолюбьца), за саживљење са (двема) живим сестрама, може штетити пример Патријарха (Јакова). Ми пак шта треба да чинимо? Говорити што је написано, или радознало испитивати што је прећутано? Тако, опет, у тим законима није написано да не могу отац и син једну (исту) иночу имати, а код Пророка је то подвргнуто највећој осуди: „Јер син, вели, и отац одлажаху ка једној истој девојци“ (Амос 2,7). А све друге врсте нечистих страсти измислила је демонска школа, док је Божанствено Писмо прећутало, не подносећи да честитост своју упрља спомињањем гнусних назива, него је општим именима осудило нечистоте, као што и Апостол Павле каже: „А блуд и свака нечистота нека се и не спомиње међу вама, као што се пристоји светима“ (Еф 5, 4), обухватајући именом нечистоте све непомениве срамоте мушкога и женскога пола. Тако, ћутање свакако не даје дозволу сластољупцима. А ја кажем да није ни прећутано о овој ствари, него да је она законодавцем веома строго забрањена. Јер оно: „Немој приступати ниједној рођаци твојој по телу, да откријеш голотињу њихову“ (3Мојс 18, 6), укључује у себе и ову врсту сродства. Јер, шта човеку може бити блискије од његове жене, боље рећи од самог њеног тела? Јер они нису више двоје, него једно тело (Мт 19, 5). Тако кроз жену, сестра њена долази у сродство са мужем. Јер, као што се не може узети матер женина, или кћи женина, као ни своја матер, ни своја кћи, тако нити сестра женина, јер (не може) ни сестра своја. И обратно овоме: не може ни жена ступити у брак са сродницима мужа, јер су обојима права (τὰ δίκαια) сродства заједничка. Ја пак свакоме ко ме пита за савет о браку сведочим: да „пролази обличје овога света, и време је скраћено, да ће и они који имају жене бити као и они који немају“ (1Кор 7, 29. 31). А ако ми неко прочита оно: „Рађајте се и множите се“ (1Мојс 1, 18; 9, 1), смејем му се што не разликује времена законодавстава. Други је брак само лек (παραμυθία = утеха) од блуда, а не подршка раскалашности. „Ако ли се не уздрже, вели се, нека се жене“ (1Кор 7, 9), а не (каже): женећи се, нека преступају закон. А они који ни природу не гледају, који штету души (својој) наносе страшћу безчашћа (=безакоња), нека разаберу какве је из старине дала (природа) називе сродства. Јер, по каквом ће сродству назвати оне који се роде (у таквом браку)? Хоће ли их назвати браћом, или сестрићима? Јер им се, услед мешања, могу применити оба (назива сродства). Немој, човече, да од тетке учиниш маћеху деци, нити ону која би их требала неговати уместо матере, њу оружати немилосрдним завиђењима. Јер само мржња маћеха кадра је да непријатељство распростре и после смрти. Боље рећи, и иначе непријатељи помириће се са покојнима, а маћехе почињу мржњу после смрти. Главно од (свега) казанога је: ако стреми браку по закону, отворена му је сва васељена; а ако му је стремљење страсно, нека зато буде још већма спречен. „Да се научи свој сасуд (=тело) у светињи држати, а не у страсти пожуде“ (1Сол 4, 4). Хотећи да више о овоме говорим спречава ме мера посланице. Желим пак или да се ова моја поука покаже јача од страсти, или да ова прљавштина (=срамота) не дође код нас, него нека остане у местима где се и дрзнула.
Зонара: Святый учит об обычаях, происшедших из неписанного предания, и говорит, что много есть такого, что мы без письмени приняли исполнять как относящееся к благочестию, и если мы отречемся соблюдать это, то в существенных пунктах повредим Евангелие, то есть веру, возвещенную нам чрез Евангелие. Потом исчисляет то, что совершается и без письмени, именно говорит: кто учил писанием, чтобы верующие во Христа знаменались, то есть запечатлевали не себе образ креста, или чтобы верующие во время молитвы обращались к востоку? А слова призывания – те, посредством которых священник призывает благодать Духа, когда освещает хлеб Евхаристии и чашу благословения, от кого, говорит, мы имеем? Ибо мы не довольствуемся тем, что предано письменно у Апостола (Павла) и в Евангелии, но говорим нечто и прежде этого (призывания), и после. Откуда мы приняли благословлять воду крещения и елей помазания? И самому помазанию крещаемого елеем кто научил нас писанием? И откуда имеем то, что человек должен быть погружаем трижды? (прочее, действительно, предано нам без письмени; а чтобы крещаемый был погружаем троекратно, это имеем из 7-го правила святых Апостолов; итак, я удивляюсь, каким образом святый сказал, что и это предано нам без письмени; ибо нельзя думать, чтобы правило оставалось ему неизвестным). И отрицаться от сатаны и другое все, что требуется говорить крещаемому все это, говорит, из неизрекаемого и необнародываемого учения, то есть не проповеданного всенародно, не всем известного, которое бывшие прежде нас сохраняли в молчании, то есть не допытываясь, или не разведывая; ибо они были научены молча охранять и соблюдать святыню тайн, то есть всего того, что есть (в церкви) славного, досточтимого и не изреченного; ибо чего, говорит, непосвященным невозможно видеть или рассматривать, этого не должно было обнародовать и явно проповедовать в письмени. Доселе святый говорил о том, что у нас соблюдается из неписанного предания; а теперь высказывает и причины, по которым это предано без письмени, и почему мы молимся, обращаясь к востоку, и почему совершаем молитвы, во едину от суббот, стоя. Причина того, что не все предано нам в письмени, есть та, что догматы не должны быть обнародываемы и делаться известными всем; ибо, говорит, проповедания обнародываются, а догматы умалчиваются, дабы будучи многократно изучаемы, то есть сделавшись предметом постоянного изучения, по привычке, не стали подвергаться пренебрежению. Род же умолчания есть и неясность; ибо сказанное неясно, так что не многими и понимается, похоже на то, о чем умалчивается. Итак, в этом, говорит святый, причина, того, что не все нам предано в письмени. А причина почему мы во время молитвы смотрим на восток, - та, что мы ищем древнего отечества, то есть рая, который насадил Бог в Эдеме на востоке. А не преклонять колен в воскресный день предано потому, что в этот день мы совоскресили Христу, и что мы должны искать горняго, что в воскресный день есть образ будущего века и, как начало дней, назван у Моисея не первым, но единым, потому что круговращается и есть, единый и осьмый и изображает тот осьмой день, то есть будущий век, нескончаемый и беспредельный, о котором и Давыд упомянул в надписаниях псалмов, надписав их: «осьмом». Потому, говорит, церковь настоятельно внушает своим питомцам, то есть верным, которых она воспитала, во время молитвы (в этот день) стоять, дабы чрез созерцание горняго непрестанно напоминать себе о будущей жизни и приготовлять напутствие к ней. Затем говорит и о днях пятидесятницы, что и они означают ожидаемое нами воскресение, потому что первый день Воскресения Господня, будучи седмикратно уседмеричен посредством средних дней, и составляет пятидесятницу. Ибо она начинается с воскресного дня Пасхи и достигает другого нового воскресного дня, от которого опять движется к следующему воскресному дню. И таким образом, круговращаясь и двигаясь чрез седмь седмиц, оканчивается пятидесятницею, и подражает веку, начинаясь с одних и тех же дней и оканчиваясь теми же самыми, как бы в круговом движении. Ибо линия, образующая круг и называемая перифериею, где начинается, там и оканчивается. Итак, церковные определения, то есть законы или уставы научили нас предпочитать молиться во дни пятидесятницы, стоя прямо, как бы поднимая наш ум от земного к небесному действительным, то есть наглядным напоминанием (о небе); ибо прямым положением тела, взирая горе, мы напоминаем себе о будущем и небесном. Но и коленопреклонения не остаются для нас без значения; ибо преклонение к земле означает, что мы, согрешив, пали на землю; а восстание опять с земли – что мы благодатию Бога, человеколюбствовавшего о нас, воззваны от падения. И зачем, говорит, я перечисляю это? Ибо если я захочу говорить о всех таинствах, какие мы приняли без письмени, то оставит меня день, то есть я не буду иметь времени, достаточного для повествования. Потом и еще присовокупляет нечто неписанное, говоря: «оставлю прочее; но где мы имеем в писании, что должны исповедовать Отца и Сына и Святаго Духа? Ибо если на основании предания в крещении, то есть на основании того, что Христос сказал Апостолам: Крестяще во имя Отца и Сына и Святаго Духа – как крестимся, так должны и веровать, и поэтому составляем исповедание веры, подобное крещению, то пусть позволят нам, чтобы как мы исповедуем, так бы и славили, то есть веровали, или славословили. Если же скажут: «мы не приняли чрез писание славословить таким образом», то да представят нам писаные доказательства, то есть пусть докажут чрез писание и исповедание веры и прочее, что было исчислено. А это святый говорит духоборцам, потому что они не хотят славословить Святаго Духа вместе с Отцем и Сыном, так как представляют Его рабом и неравночестным, и говорит, что мы не находим, чтобы предано было церкви чрез писание славословить Его вместе с Отцем и Сыном. Еще прибавляет святый следующее: «итак, поелику столь много есть неписанного, и оно имеет толикую силу в таинстве благочестия: то единого ли не попустят нам речения, которое дошло до нас от отцев?» и прочее. Слова эти имеют такой смысл: поелику так много есть такого, что мы приняли без письмени, и это имеет такую силу для веры: то ужели не допустят нам одного выражения, которое не нами введено, но которое мы нашли в невымышленном, то есть бесхитростном и простом обычае, сохранившемся в неповрежденных, то есть в православных, неразвращенных еретиками церквах, - выражения, которое имеет не малую важность и приносит не малую пользу силе таинства веры, то есть которое может быть весьма полезно для таинства веры?
Валсамон: О неписанных обычаях церкви прочти 3-ю главу 1-го титула настоящего собрания и что в ней написано нами. А что говорит настоящее послание, состоит в следующем. Так как духоборцы говорили, что не должно славить вместе с Отцем и Сыном и Всесвятого Духа, потому что этого не предано нам письменно, то святый, после того как изложил различные неписанные обычаи, по совершенной необходимости не нарушаемые, но долженствующие вечно быть в силе, приводит и причины, по которым некоторые из них преданы не в письмени, и говорит: почему мы молимся, смотря на восток, и почему во едину от суббот совершаем молитвы стоя? Причина, почему не все предано нам письменно, состоит в том, что догматы не должны быть обнародываемы и делаться известными всем. Ибо проповедания, говорит, обнародываются, а догматы умалчиваются, дабы, быв многократно изучаемы, то есть сделавшись предметом постоянного изучения, по привычке, не приходили в пренебрежение. А и неясность есть род умолчания; ибо сказанное неясно, так что не многими понимается, похоже на то, о чем умалчивают. Ибо как никто не знает того, что имеет в уме другой, так и сказанное не ясно большинству остается неизвестно. Итак, это, говорит святый, есть причина того, что не все предано нам письменно. А причина того, что во время молитвы мы смотрим на восток, состоит, говорит, в том, что мы ищем древнего отечества, то есть рая, который Бог насадил в Эдеме на востоке. Не преклонять же колена в едину от суббот, которая есть воскресный день, предано потому, что в этот день мы совоскресили Христу, так как он восстал от гроба, а мы чрез него восстали от древнего падения; и потому, что мы должны искать горняго, а не склонятся к земному и тленному; и потому, что воскресный день есть образ будущего века и, как начало дней, назван у Моисея не первым, но единым, потому что он круговращается и есть единый и осьмый и означает оный осьмый день, то есть будущий век, нескончаемый и беспредельный, о котором и Давыд упомянул в надписаниях псалмов, надписав их: «о осьмом». Поэтому, говорит, церковь настоятельно внушает своим питомцам, то есть верным, которых она воспитала, во время молитвы (в этот день) стоять, дабы чрез созерцание горняго непрестанно напоминать себе о будущей жизни и приготовлять напутствие к ней. Затем говорит и о днях пятидесятницы, что и они означают ожидаемое нами воскресение; потому что первый день воскресения Господня, будучи семь раз уседмеричен посредством средних дней, и составляет пятидесятницу. Ибо она начинается с воскресного дня Пасхи и переходит к другому воскресному дню; и таким образом круговращаясь и двигаясь чрез седмь седмиц, прекращается пятидесятницею и подражает веку, так как начинается с одних и тех же дней и приходит к тем же самым, как в круговом движении.