Угодно би (одредити): да надаље нема годишње потребе замарати браћу, него (само тада) када општа, то јест целе Африке, потреба позове, кад буду било одакле упућена писма овоме престолу да треба сазвати Сабор у оној области где привлачи нужда и погодност. А разлози (ἐιτίαι = узроци), који нису општи, нека се расправљају у својим областима.
Ἤρεσεν, ὥστε μὴ εἶναι περαιτέρω ἐνιαυσίαν ἀνάγκην τοῦ συντρίβεσθαι τοὺς ἀδελφούς, ἀλλ' ὁσάκις ἂν κοινὴ χρεία καλέσοι, τουτέστι πάσης τῆς Ἀφρικῆς, γραμμάτων διδομένων ὁθενδήποτε πρὸς ταύτην τὴν καθέδραν, σύνοδον ὀφείλειν συνάγεσθαι ἐν ταύτῃ τῇ ἐπαρχίᾳ, ἔνθα ἡ χρεία καὶ ἐπιτηδειότης συνωθήσει· αἱ δὲ αἰτίαι, αἱ μὴ οὖσαι κοιναί, ἐν ταῖς ἰδίαις ἐπαρχίαις κριθῶσι.
Ап. 37: Два пута у години нека бива Сабор епископâ, и нека (епископи) међусобно испитују догмате Благочешћа (τῆς εὐσεβείας = Праве вере) и решавају настале Црквене спорове: први пут четврте недеље Педесетнице, а други пут дванаестог дана месеца Хипервератија (=Октобра).
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
IV Вас. 19: Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
Трул. 8: Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
VII Вас. 6: Пошто постоји канон (Никејски 5; Трулски 8) које каже: „Сваке године по два пута треба да буду у свакој области канонска разматрања (κανονικὰς ζητήσεις) кроз окупљање епископâ“ (на Саборе), но због потешкоћа и због немаштине (= оскудице) за путовање окупљаних епископа, Свети Оци Шестог Сабора одредише да, на сваки начин и без (икаквог) изговора, једанпут у години буде Сабор, и да исправља погрешке (τὰ ἐσφαλμένα = поремећаје). Тај исти канон и ми обнављамо. И ако се нађе који (световни) начелник да ово спречава, нека буде одлучен (од општења Цркве). А ако неки од митрополита занемари да ово бива, изузев нужде и какве силе и неког оправданог разлога, нека подлегне канонским епитимијама. И кад Сабор буде ради Канонских и Јеванђелских ствари, окупљени епископи треба да са проучавањем и старањем настоје да очувају Божанствене и животворне заповести Божије. Јер је у чувању њиховом велика награда (Пс. 18, 12); јер заповест је и светиљка, и закон је светлост, и научавање и васпитавање (ἔλεγχος καὶ παιδεία) — пут животни (Приче 6, 23); и: „заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс. 18, 9). А митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ собом донесе, ни животињу (= стоку), ни друго шта. Јер, ако се докаже да је то учинио, четвороструко има да врати.
Антиох. 20: Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
Лаод. 40: Да не треба епископи, позвани на Сабор, да (исти) пренебрегавају, него да отиду (на Сабор), да поуче (друге) или се сами поуче – на изграђивање (κατόρθωσιν = исправлєниѥ) Цркве и осталих. А који пренебрегне (Сабор), такав сам себе осуђује, осим ако због нечег ванредног изостане (= буде спречен).
Картаг. 18: Такође би угодно (одредити): да, кад се хиротонише епископ, или клирик, да најпре они који их хиротонишу наглас им у уши саопште Саборске одредбе (= каноне), да не би (после), чинећи против одлука (τῶν ὅρων = канонâ) Сабора, кајали се. Такође би угодно (одредити): да се не даје Евхаристија телима умрлих. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела умрлих нити могу узимати, нити јести. И (такође) да незнање свештеникâ не врши Крштење већ умрлих. Зато на овоме Светом Сабору треба потврдити да: сходно Никејским одлукама (= Никејски 5. канон), треба, ради Црквених проблема (αἰτίας = causas), који често, на пропаст народа, застаревају, сваке године сазивати Сабор, на који сви они (епископи) који држе прве катедре у областима (=митрополити), треба да шаљу са својих Сабора два или колико изаберу епископа местобљуститељâ (= заступникâ), како би на сабраном Сабору могла бити Пуноћа власти (πλήρης ἡ αὐθεντία = plena auctoritas).
Картаг. 51: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Пошто треба придодати све што је у нашем подсетнику (κομμονιτωρίῳ = commonitorio = кънигaхъ съборнъıихъ), придодајемо још и заповеђено нам за дан Пасхе, да, по обичају, из Картагенске Цркве нама бива увек најављивано, и не у року кратког времена (пре Пасхе). Аврелије епископ рече: Ако је угодно вашој Светости, пошто памтимо да сте одавно обећали да се сваке године сабирамо ради саветовања, да, када будемо заједно сабрани, нека се тада проглашује дан Свете Пасхе преко местобљуститељâ (= представникâ) који ће се наћи на Сабору. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Сада молимо са овога Сабора: да се удостојите да о томе писмима известите наше области. Аврелије епископ рече: Неопходно је да тако буде.
Картаг. 73: Такође је угодно (одредити): да се о дану Светопоштоване (προσκυνητῆς = venerabilis) Пасхе јавља свима, написавши то испод закључака (Сабора). А дан Сабора нека се држи исти, који је одређен на Хипонском Сабору (З93. г.), то јест пре десетих календа септембра (8 IX). Јер о овоме треба написати Првенствујућима (= митрополитима) свих области, да, кад сазивају код себе Сабор, тај дан држе.
Картаг. 76: Такође би угодно (одредити): да сваки пут кад треба окупити Сабор, епископи, који нису спречени ни старошћу, ни болешћу, ни неком великом нуждом, одговарајуће (на исти) дођу, и да се сваки Првенствујући (= митрополит) у својој епархији извести о свима епископима, и да ли бивају два или три њихова скупа, и да са сваког скупа морају неизоставно за дан Сабора доћи који су наизменично бирани. Ако ли не могу доћи, због неких изненада насталих нужди, како обично бива, ако не изнесу своме Првенствујућем (= митрополиту) разлог своје спречености, такви треба да су довољни општењем (τῇ κοινωνίᾳ = communione) у својој (само) Цркви.