1. Свака од наших ствари (πραγμάτων) кад се право чине по канонском добропоретку (κανονικῆς εὐταξίας), не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају (нас) и од ружења од неких, и већма нам и похвалу изазивају од добромислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему (тако) доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити пуно сваке хвале? И ово сада пишем пошто је твоја Богочесност у својим писмима, посланима мени и преподобњејшем и богољубезњејшем брату нашем и саепископу Проклу (Цариградском), називајући епископом најпобожнијег и најбогочестивијега Петра, док он плаче и говори да је неправилно уклоњен из поверене му Цркве. А било је доследно, да он или има име свештеничко заједно са самом стварју (= епископовањем Цркве), или, ако није био достојан да предстоји Божанственом Жртвенику, да се не почаствује ни звањем епископства (τῆς ἐπισκοπῆς). Но можда ће твојој Богочесности изгледати груба нека и небратска ова моја реч, али по истини није тако. Јер мислимо да ћемо можда помиловати старца, ако му оставимо само назив. А много би боље било помислити и о другом. Јер он каже да може доказати свој углед, али му није било дано времена за одбрану, нити му је пружено канонско саслушање. А да је било учињено тако нешто, разбор (σύστασις = састав) самих аката (=докумената) разоткрило би га: или да је захваћен преступима стварно осуђен, и не би више имао ништа да каже да је онеправдован; или би му, прогласивши (га) невиним, опет било дато (право) да предстоји Цркви, која би била под његовом руком. Пошто пак ништа тако није учињено, он (сада) наглас виче против ове ствари, и говори да је поднео неподношљиву неправду и незаконито је избачен, додајући и да му је отета сва имовина што је имао. Твоја, дакле, Преподобност, схватајући и оно шта Божанствени Канони налажу и што приличи Цркви и онима који су постављени за Свештену Службу (ἱεράν λειτουργίαν), и још при томе умољавана нашим писмима, нека заустави сузу (овоме) старцу. И ако изабере да се суди са онима који су подигли оптужбе на њега, нека се по обичају суди пред твојом Богочесношћу, уз присуство, наравно, подручних ти Богочестњејших епископâ, осим ако он не одбије неке као подозриве. Ми пак не верујемо да иједан од Богочестњејших епископа непријатељски мисли (своме) брату. Но, да не би било тог изговора, који би паралисао будући суд о њему, и не покаже се као да избегавају суђење, нема ничега што би вређало да се уклоне из (судског) сабрања неки (епископи) на које он има подозрење.
[Ап. 28, 74, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 9, 17, Антиох. 4, 12, 14, 15, Сард. 3, 4, 5, Картаг. 19]
Детаљније о канону »
2. А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
[Ап. 38, 41, IV Вас. 26, VII Вас. 12, Антиох. 24, 25, Картаг. 26, 33]
Детаљније о канону »
3. А писмену оставку каже (тај Петар) да није дао по својој вољи, него по принуди и из страха и због претње неких. А и иначе је (јасна) ствар: да није угодно установама (τοῖς θεσμοῖς) Цркве да неки од јерургâ (= свештенослужећих) подноси писмене оставке. Јер, ако су достојни да литургишу (= служе), нека у томе и буду (= остану); а ако су недостојни, нека не одлазе оставком, него већма кад су осуђени за ствари (= дела), на које неко износи многи приговор, пошто се налазе ван сваког (Црквеног) поретка. Поздрави Братство које је с тобом, а тебе поздравља у Господу братство које је са нама.
[III Вас. 9, Прводруги 16, Петр. Алек. 10]
Детаљније о канону »
4. Треба чинити старање о свему што је корисно и неопходно за изграђивање народа и што доприноси уважењу Светих Цркава. Јер је написано: „Побожнима учините синове Израиљеве“ (3Мојс 15, 31). Оци пак Манастирâ, који су у области Тиваиде, људи побожни и имајући начин живота (πολιτείαν) достојан дивљења, дошавши у Александрију, и запитани од мене о стању тамошњих Манастира, казаше да се многи саблажњавају због оваквог узрока. Неки, недавно ожењени, и као да су тек изишли из брачне одаје, заокупљају неке од Богољубезњејших епископа и, пошто ваљда нико ништа против њих не износи, рукополажу се за клирике, то јест презвитере. Други пак неки, из самих тих Манастирâ искључени као неуредни, опет измамљују рукоположења и, поставши клирици, улазе опет у исте Манастире одакле су избачени, и хоће да врше Приношење (= Литургију) и да чине што је уобичајено клирицима, тако да неки који их знају напуштају Сабрања (= Литургију) и не прихватају да се причесте када они служе Литургију. Пошто, дакле, као што рекох, све треба чинити за изграђивање народа, нека ваша Богочестност пази на ово. И ако треба неко да се рукоположи за клирика, треба (марљиво) испитивати живот његов, и да ли је икада имао жену, или не; и како и када ју је узео; и да ли се уздржава (кад треба); и да ли није неки од искључених или од другог Богочестњејшег епископа, или из Манастира; и тада нек буде рукоположен кад се нађе беспрекоран. Јер тако ћемо сачувати чистом, и своју савест и свештену и часну свештеничку службу непорочном.
[Ап. 80, I Вас. 2, Неокес. 12, Сард. 10, Лаод. 3, 12, Прводруги 17]
Детаљније о канону »
5. Ако неки подносе искључење (из општења = Причешћа у Цркви) будући под епитимијом због (својих) грехова, па им дође да скончају (= умру) још будући оглашени, нека се крсте, и нека не путују (на онај свет) из људских стварности без удела у Благодати, то јест непричешћени (ἀκοινώνητοι). Јер и ово приличи да установе Цркве пазе на то. Поздравите Братство, које је са вама, а које је са нама, поздравља вас у Господу.