Ствар тако поштована и часна, и коју су Блажени и Преподобни Оци наши давно прекрасно смислили - оснивање Манастира - данас се види да се рђаво чини. Јер неки, дајући име Манастира својим имањима и поседима, и обећавајући да их Богу посвећују (=дарују), углавном те посвећене (=дароване поседе) себи приписују, те смислише вешто да Богу само наслов посвете. Јер се не стиде да, и после посвећења (=даривања), присвајају власт себи, коју, да имају претходно, нису били спречавани. И толико се овој ствари приспојила изопаченост, да они исти који дароваше, виде се да продају много шта што су даровали, изазивајући уједно и чуђење и мржњу код посматрача. И не само што такви немају раскајања за то што присвајају себи власт над оним што је једном Богу принесено, него исту без бојазни и другима предају. Зато, дакле, Свети Сабор одреди: да нико не сме основати Манастир без знања и воље (месног) епископа. А када он (=епископ) пристане и дозволи, и кад изврши потребну молитву (=благосиљање Манастира), како су у старини (Оци) богољубиво узаконили, нека се гради Манастир; а сами Манастир и све што му припада да се упише у пописну књигу (βρεβίῳ = катастар), и положи у епископском архиву; немајући дародавац уопште дозволу, без знања епископова, поставити за игумана себе или другога уместо себе. Јер ако неко, за оно што човеку поклања, не може више бити господар тога, како ће се моћи допустити ономе, који Богу нешто посвети и принесе, да себи присваја господарење над тиме?
Πρᾶγμα σεμνὸν οὕτω καὶ τίμιον καὶ τοῖς μακαρίοις καὶ ὁσίοις Πατράσιν ἡμῶν πάλαι καλῶς ἐπινοηθέν, ἡ τῶν μοναστηρίων οἰκοδομή, κακῶς ὁρᾶται πραττόμενον σήμερον. Τινὲς γὰρ ὄνομα μοναστηρίου ταῖς οἰκείαις περιουσίαις καὶ ὑπάρξεσι περιθέμενοι καὶ Θεῷ καθαγιάζειν ταύτας ἐπαγγελλόμενοι, κυρίους τε τῶν ἀφιερωθέντων ἑαυτοὺς ἀναγράφουσι καὶ μόνῃ τῇ προσηγορίᾳ τὸ θεῖον ἀφοσιοῦν ἐκμηχανᾶσθαι διεγνώκασι. Τὴν αὐτὴν γὰρ ἐξουσίαν καὶ μετὰ τὴν ἀφιέρωσιν οὐκ ἐρυθριῶσι σφετερίζεσθαι, ἥνπερ ἔχειν οὐκ ἐκωλύοντο πρότερον. Καὶ τοσαύτῃ καπηλείᾳ προσετρίβη τῷ πράγματι, ὥστε πολλὰ τῶν ἀφιερωθέντων, παρ' αὐτῶν γε τῶν ἀφιερωσάντων, καθορᾶται πιπρασκόμενα, θάμβος ὁμοῦ καὶ μῖσος τοῖς ὁρῶσι παρεχόμενα. Καὶ οὐ μόνον οὐκ ἔστιν αὐτοῖς μεταμέλεια, ἐφ΄ οἷς τῶν ἅπαξ ἀνατεθειμένων Θεῷ τὴν ἐξουσίαν ἑαυτοῖς ἐπιτρέπουσιν, ἀλλὰ καὶ ἑτέροις ταύτην ἀδεῶς παραπέμπουσιν. Ὥρισεν οὖν διὰ ταῦτα ἡ ἁγία σύνοδος, μηδενὶ ἐξεῖναι μοναστήριον οἰκοδομεῖν ἄνευ τῆς τοῦ ἐπισκόπου γνώμης καὶ βουλῆς. Ἐκείνου δὲ συνειδότος καὶ ἐπιτρέποντος καὶ τὴν ὀφειλομένην ἐπιτελοῦντος εὐχήν, ὡς τοῖς πάλαι θεοφιλῶς νενομοθέτηται, οἰκοδομεῖσθαι μὲν τὸ μοναστήριον, πάντα δὲ τὰ ἐν αὐτῷ προσήκοντα, σὺν αὐτῷ ἐκείνῳ, βρεβίῳ ἐγκαταγράφεσθαι καὶ τοῖς ἐπισκοπικοῖς ἀρχείοις ἐναποτίθεσθαι, μηδαμῶς ἄδειαν ἔχοντος τοῦ ἀφιεροῦντος, παρὰ γνώμην τοῦ ἐπισκόπου, ἑαυτόν ἡγούμενον ἢ ἀνθ' ἑαυτοῦ ἕτερον καθιστᾶν. Εἰ γὰρ ἅπερ τις ἀνθρώπῳ χαρίζεται, τούτων οὐκέτι κύριος εἶναι δύναται, πῶς ἅπερ τις Θεῷ καθαγιάζει καὶ ἀνατίθησι, τούτων ὑφαρπάζειν τὴν κυριότητα παραχωρηθήσεται;
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
IV Вас. 8: Клирици сиротилиштâ и Манастирâ и Мартиријâ (= Мученичких храмова) нека буду под влашћу епископа у свакоме граду, сходно предању Светих Отаца; и нека дрско не напуштају свога епископа. А који се дрзну на било који начин да изврћу ову одредбу и не потчињавају се своме епископу, ако су клирици, нека подлегну канонским епитимијама; а ако су монаси или лаици, нека буду одлучени (ἀκοινώνητοι = изопштени).
IV Вас. 24: Једном посвећени по вољи епископа Манастири, нека заувек остану Манастири, и ствари (= добра) које им припадају нека буду сачуване; и они више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским епитимијама.
Трул. 49: Обнављајући и овај Свети Канон (Халкидонски 24), одређујемо да: „једном посвећени Манастири по воље епископа, нека заувек остају Манастири, и ствари (= добра) које њима припадају нека буду сачуване, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати исте световним људима, него, ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну епитимијама по канонима“.
VII Вас. 12: Који се епископ или игуман затече да својинска имања Епископије, или Манастира, продаје световној власти, или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно канону Светих Апостола (канон 33), који каже: „Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима и нека њима управља, (тако) јер Бог (све) надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је Црквено“. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати (то) место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се (притом) послуже злим лукавством, те (локални) начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се (њива) поврати Епископији или Манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна: епископ из Епископије, а игуман из Манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Мт. 12, 30).
VII Вас. 13: Пошто су због несреће (Иконоборства), која се по гресима нашим догодила у Црквама, извесни Молитвени домови и Епископије и Манастири били разграбљени од неких људи, те постали општа свратишта, – ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо: да се такви свргну, ако су из свештеничког каталога; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где црв не умире и огањ се не гаси (Мк. 9, 14), јер се противе гласу Господњем, који говори: „Не чините од Дома Оца мојега, дома трговачкога“ (Јн. 2, 16).
VII Вас. 14: Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
VII Вас. 17: Неки од монаха, остављајући своје Манастире, (и) желећи да владају, и одбацујући послушност, настоје да подижу Молитвене домове, немајући што треба за довршење. Ако, дакле, неки покуша да то чини, нека то месни епископ забрани; ако ли пак за довршење (градње) има, нека до краја доврши намерено. А ово исто нека важи и за лаике и клирике.