Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Презвитер, који се ожени, има бити лишен чина; ако падне у блудочинство, или прељубу, има се са свијем искључити из заједничког мољења са вијернима и ставити на кајање.
Πρεσβύτερος, ἐὰν γήμῃ, τῆς τάξεως αὐτὸν μετατίθεσθαι· ἐὰν δὲ πορνεύση ἤ μοιχεύση, ἐξωθεῖσθαι αὐτὸν τέλεον, καὶ ἄγεσθαι εἰς μετάνοιαν.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Ап. 26: Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу (потом) женити, ако хоће, само чтеци и појци.
Ап. 51: Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из свештеничког каталога (= клира), уздржава од брака, и меса, и вина, не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = ради вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), него из гнушања, заборављајући да је све (створено) „врло добро“ и да је Бог „створио човека мушко и женско“ (Пост. 1, 27. 31), него хулећи осуђују творевину (Божију) — такав или нека се исправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто тако и лаик (= монах и световњак).
IV Вас. 14: Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди: да нико од њих не може узети жену неправославну. Они пак који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво (τῇ κοινωνίᾳ = општење) Католичанске (= Саборне) Цркве; а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином (= незнабошцем), осим ако лице које се сједињује (браком) са Православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, Нека подлегне канонској епитимији.
Трул. 3: Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Трул. 6: Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 21: Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
Трул. 30: Желећи да се све чини за изграђивање Цркве (1Кор. 14, 26), закључили смо да снисходимо (οἰκονομείν) и оним свештеницима који су у Црквама код варвара, тако да, ако сматрају да морају поступати преко Апостолског (5) канона – који наређује да се „под изговором побожности не прогања (своја) жена“ – и чинити више но што је одређено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, одређујемо да они ни на који начин више не живе заједно са њима (= женама), тако да нам тиме пруже потпуни доказ свога обећања. А притом им ово допуштамо не ради чега другога, него због њиховог малодушног схватања и отуђених и неутврђених обичаја.
Анк. 10: Ђакони који се постављају, ако у време самог постављања посведоче да хоће да се жене, јер не могу тако (= неожењени) да остану, – такви, ако се после ожене, нека остану у служби, јер им је дозвољено од епископа. Али, ако су неки у време рукоположења прећутали и прихватили да тако (нежењени) остану, а потом ступе у брак, такви да престану од ђаконске службе.
Картаг. 27: Такође би угодно (одредити): да, ако се презвитери или ђакони ухвате у неком тешком греху, који их нужно лишава Литургије, не полагати руке на њих као покајнике, нити као на верне лаике, нити им допуштати да, као изнова крштени, напредују на (други) степен клира.
Вас. Вел. 32: Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
Вас. Вел. 69: Чтец, ако пре брака ступи у сношај са својом заручницом, пошто годину буде одлучен, примиће се (опет) да чита (у Цркви), остајући (даље) без унапређења; ако ли без заручења ступи (са женском) у тајни сношај (κλεψιγαμήσας = као бракокрадљивац), нека престане од службе. Исто тако и служитељ (ὑπηρέτης = ипођакон).