Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
Није допуштено клирику да се у исто вријеме броји при црквама двају градова, и при оној, за коју је у почетку рукоположен био, и при оној, којој је, као знатнијој, а проникнут жељом за пустом славом, прешао. А који то учине, нека буду повраћени својој цркви, за коју су били у почетку рукоположени, и само ту нека служе. Ако је пак ко премјештен био из једне цркве у другу, ништа опћега не смије имати у пословима пређашње цркве, тицало се то мученичких храмова, или сиротињских домова, или домова за странце, што од те цркве зависе. Усуде ли се који, послије ове наредбе светог и васељенског овога сабора, учинити шта од овога што се сада забрањује, одређује свети сабор, да буду збачени са свога степена.
Μὴ ἐξεῖναι κληρικὸν ἐν δύο πόλεων κατὰ ταὐτὸν καταλέγεσθαι ἐκκλησίαις, ἐν ᾗ τε τὴν ἀρχὴν ἐχειροτονήθη, καὶ ἐν ᾗ προσέφυγεν, ὡς μείζονι δῆθεν, διὰ δόξης κενῆς ἐπιθυμίαν. Τοὺς δέ γε τοῦτο ποιοῦντας ἀποκαθίστασθαι τῇ ἰδίᾳ ἐκκλησίᾳ, ἐν ᾗ ἐξ ἀρχῆς ἐχειροτονήθησαν, καὶ ἐκεῖ μόνον λειτουργεῖν. Εἰ μέν τοι ἤδη τις μετετέθη ἐξ ἄλλης εἰς ἄλλην ἐκκλησίαν, μηδὲν τοῖς τῆς προτέρας ἐκκλησίας, ἤτοι τῶν ὑπ᾿ αὐτὴν μαρτυρίων, ἢ πτώχειων, ἢ ξενοδοχείων ἐπικοινωνεῖν πράγμασι. Τοὺς δέ γε τολμῶντας, μετὰ τὸν ὀρὸν τῆς μεγάλης καὶ οἰκουμενικῆς ταύτης συνόδου, πράττειν τι τῶν νῦν ἀπηγορευμένων, ὥρισεν ἡ ἁγία σύνοδος ἐκπίπτειν τοῦ ἰδίου βαθμοῦ.
Ап. 15: Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
IV Вас. 20: Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Трул. 18: Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
Антиох. 3: Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
Сард. 15: Осија епископ рече: И ово сви да одредимо: да, ако који епископ захтедне да из друге парикије (= епархије) постави на неки степен (клира) туђег (црквено)служитеља, без сагласности његовог епископа, нека такав чин буде сматран ништавним и неважећим. А ако су неки то себи допустили, требају бити опоменути и исправљени од браће и саепископа наших. Сви рекоше: И ова одредба нека буде утврђена.
Сард. 16: Аеције епископ (Солунски) рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пак пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким временом боравка, остају (ту) и све време онде проводе; или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим Црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене и за епископе, нека важе и за ова лица.
Картаг. 54: Епигоније епископ рече: На многим је Саборима ово одређено, и сада још, најблаженија браћо, вашом разборитошћу потврђено: да ниједан епископ не присваја себи туђег клирика, без одлуке његовог претходног епископа. А наводим Јулијана, који се незахвално понео према толиким Божијим доброчинствима, која су њему допала кроз моју маленкост, и тако је лакоумно и дрско поступио да је једнога, кога сам ја у детињем узрасту крстио и кога ми је он, због великог сиромаштва, предао, те сам га много година хранио и одгајао, и који је, како рекох, у мојој Цркви руком моје смерности крштен, и за чтеца јавно у Мапалитској парохији постављен, и тамо током две године читао (у Цркви), — њега, не знам с каквим презрењем моје смерности, отео је овај исти Јулијан, говорећи да је он грађанин Базаританског места, које њему припада, и без моје сагласности њиме располаже, јер га је и за ђакона рукоположио. Ако је ово могуће, нека ми се од вас обзнани таква дозвола (њему), најблаженија браћо; ако ли није, нека се таква дрскост спречи, да се споменути Јулијан не меша у туђе послове. Нумидије епископ рече: Ако се покаже да је Јулијан то учинио без питања и без тражења од твога Достојанства, сви пресуђујемо да је то неправедно и недостојно учињено. Зато, ако исти Јулијан не исправи своју погрешку, и са задовољењем вашем народу не поврати истог клирика, кога се усудио хиротонисати, чинећи против Саборских одлука, нека, одлучен (χωρισθείς) од нас, поднесе осуду за своју упорност. Епигоније епископ рече: Отац (нам), по годинама и по времену постављења најстарији и муж достохвални, брат и саслужитељ наш Виктор, жели да се овај општи захтев изврши (= распространи) над свима.
Картаг. 90: Такође би угодно (одредити): да који год је макар и једанпут читао (у једној Цркви), не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Зонара: Настоящее правило никому не дозволяет причисляться в качестве клирика к церквам двух городов. Вероятно бывали такие случаи, что иной был рукоположен в малый город, а из честолюбия стремился быть перемещенным к церкви большего города, может быть из епископии в митрополию, или из митрополии в патриархию. Итак, сих-то собор определил возвращать в ту церковь, к которой были рукоположены. Но этому быть собор повелел после издания сего правила. Если же кто, говорит правило, переведен уже из церкви в церковь, то, оставаясь в церкви, к которой переведен, не должен вступаться в дела церкви, из которой переведен; ибо с тех пор, как оставил ее, он не должен иметь с нею никакого общения и ничего общего у него с нею не должно быть. Тех, которые не соблюдают постановленного, и решаются делать что нибудь запрещенное сим правилом, собор наказывает низложением с их степени, то есть извержением. А 16-я новелла, помещенная в третьем титуле третьей книги Василик, предписывает: в случае кончины клирика в какой либо церкви, не тотчас рукополагать туда другого, но, если в других церквах оказывается большее число клириков против числа назначенного для каждой из них из начала, переводить оттуда и определять на место умерших, доколе клирики в каждой церкви не будут в определенном изначала числе.
Аристен: Клирик не причисляется к храмам двух городов, а если бы был причислен, то должен быть возвращен к первому, где причислен. А если уже переведен, никаким образом не должен принимать участия в делах прежней церкви. Не дозволено одному и тому же лицу состоять под властью двух епископов и быть клириком того и другого. Но если из желания суетной славы перебежит к большей церкви, должен быть опять возвращен к той, в которую был рукоположен первоначально. А если переведен в другую церковь и причислен там к клиру с согласия своего епископа; совсем не должен принимать участия в делах прежней церкви, если не хочет лишиться своей степени, как предпринимающий это из жадности.
Валсамон: Некоторые клирики, одержимые славолюбием, перемещаются из меньших городов в другие большие, например, из Афиры в Ираклию. Итак, правило говорит, что никто не имеет права это делать ради чести рукоположившего, и потому, что невозможно одному и тому же быть в подчинении у двух епископов; а кто дерзнул это сделать, того возвращать в церковь, к которой был рукоположен первоначально, дабы совершал священнодействия только там. Тем, которые прежде издания сего правила причислены к церквам двух епархий, правило в наказание назначает то, чтобы они не могли иметь притязаний на права прежней церкви. Потом правило определяет, чтобы извергаемы были те, которые дерзнут совершить что либо запрещенное в сем правиле. При таком смысле правила, некоторые запрещение правила – ни какому клирику не быть при церквах двух городов – распространяли и на две церкви одного города. Но мне кажется, что такой мысли нет в правиле. А что клирик из одной епархии в другую не может ходить без представительной и увольнительной грамоты рукоположившего его, и как наказывается сделавший это и принявший такового, - это ты узнал из 15-го и 16-го Апостольского правила. А если кто спросит тебя, почему настоящее правило в начале предписывает перебежавшего из города в город возвращать в прежнюю церковь, а в конце повелевает преступника правила подвергать извержению; скажи, что правило определяет возвращать в прежнюю церковь того, кто перебежал из города в город, но не был еще принят в клир второй церкви, а низлагать с его степени того, кто причислен к клиру и состоит уже во второй церкви. А о том, что таковый не тотчас подвергается извержению, но после увещания, - прочти 15-е Апостольское правило и 17-е правило трулльского собора.