Презвитере или ђаконе, који узимају на себе световне власти (= положаје) или послове, или такозвана старатељства (κουρατωρείας = curationes) у кућама (светских) началникâ, Божанствени и Свети Канони подвргавају свргнућу. То и ми потврђујући, и за остале уврштене у клир одређујемо: да, ако неко од њих преузима световне службе (власти), или прима такозвана старатељства у кућама или предграђима (световних) началника, такав да буде искључен из свога клира. Јер, по најистинитијој и од Самога Христа, Истинитога Бога нашег, исказаној речи, „нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Τοὺς πρεσβυτέρους ἢ διακόνους, κοσμικὰς ἀρχὰς ἢ φροντίδας ἀναδεχομένους ἢ τὰς ἐν τοῖς οἴκοις τῶν ἀρχόντων λεγομένας κουρατωρείας, οἱ θεῖοι καὶ ἱεροὶ κανόνες καθαιρέσει καθυποβάλλουσι. Τοῦτο οὖν καὶ ἡμεῖς ἐπικυροῦντες, καὶ περὶ τῶν λοιπῶν τῶν ἐν τῷ κλήρῳ κατειλεγμένων διοριζόμεθα, ὡς, εἴ τις αὐτῶν κοσμικὰς ἀρχὰς μεταχειρίζοιτο, ἢ τὰς ἐν τοῖς τῶν ἀρχόντων οἴκοις ἢ προαστείοις λεγομένας κουρατωρείας ἀναδέχοιτο, τοῦτον τοῦ οἰκείου κλήρου ἐκδιώκεσθαι· οὐδεὶς γὰρ δύναται, κατὰ τὴν τοῦ Χριστοῦ τοῦ ἀληθινοῦ Θεοῦ ἡμῶν αὐτόλεκτον καὶ ἀψευδεστάτην φωνήν, δυσὶ κυρίοις δουλεύειν.
Ап. 6: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут.
Ап. 20: Клирик који (из користи, за новац) даје јемство за некога, нека буде свргнут.
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Ап. 83: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт (ἀρχήν) и свештеничку управу (διοίκησιν), нека буде свргнут. Јер, „што је царево — Цару, а што је Божије — Богу“ (Мт. 22, 21).
IV Вас. 3: Дознао је Свети Сабор да неки чланови клира, због срамне добити, узнајмљују туђа имања и подухватају се световних послова, и занемарујући службу божију (τῆς τοῦ Θεοῦ λειτουργίας), обилазе куће световњакâ и из среброљубља прихватају се управљања (њиховим) имањима. Зато одређује Свети и Велики Сабор: да надаље нико, ни епископ, ни клирик, ни монах, не узима под најам имања или ствари (= послове), нити узима да води световне управе, осим ако је законом позван на неопходно старање о малолетнима, или му епископ града наложи старање о Црквеним пословима, или о незбринутим сиротама, или удовицама, или о лицима која нарочито потребују Црквену помоћ, страха ради Божијега. А ако неко убудуће покуша преступити ову одредбу, нека подлегне Црквеним епитимијама.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.