Овако, дакле: да епископи који су се обратили од Донатиста Католичанском јединству, подједнако разделе међусобно области у којима се нађе да је било оба дела (тј. народа, и Донатиста и Православних). То јест, нека ће места припадати једноме, а друга другоме, (али) тако да старији у епископству дели, а млађи да бира. Ако је пак само једно место, нека припадне ономе коме се нађе да је ближе. Ако ли је пак подједнако близу обојици престола, нека припадне ономе који (престо) народ изабере. Ако ли се догоди да и стари Католици (= Саборни, Православни хришћани) зажеле имати свога, а и они који су се обратили од Донатове стране свога (епископа), нека мишљење већине превагне над мањином. Ако су стране бројем једнаке, нека се (место) приброји старијем епископу. Ако ли буде много таквих места, у којима се обе стране налазе, а не могу подједнако разделити, јер је неједнак број таквих места, тада треба најпре поделити једнаке бројеве места, а месту које остане, нека се дадне (тј. учини) оно што је гóре речено, кад се говорило о једном месту.
Οὕτω δηλαδή, ἵνα εἴπερ ἐπίσκοποι ἀπὸ τῶν Δονατιστῶν πρὸς τὴν καθολικὴν ἑνότητα ἐπέστρεψαν, ἐξ ἴσου πρός ἀλλήλους διέλωσι τὰς οὕτως εὑρισκομένας διοικήσεις, ἔνθα ἦσαν ἀμφότερα τὰ μέρη. Τουτέστιν, ἵνα ἄλλοι τόποι πρὸς ἐκεῖνον καὶ ἄλλοι πρὸς ἐκεῖνον ἀνήκωσιν οὕτως, ἵνα ὁ παλαιότερος ἐν τῇ ἐπισκοπῇ μερίζῃ καὶ ὁ ἥττων ἐπιλέγηται. Εἰ δὲ τυχὸν εἷς ἔσται τόπος, ἐκείνῳ προσχωρήσῃ, ᾧ τινι μᾶλλον γειτνιάζων εὐρίσκεται. Ἐὰν δὲ ἀμφοτέροις τοῖς θρόνοις ἴσως γειτνιάζῃ, ἐκείνῳ παραχωρηθῇ, ὅν τὸ πλῆθος ἐπιλέξηται. Εἰ δὲ τυχὸν οἱ ἀρχαῖοι καθολικοὶ τὸν ἴδιον θελήσουσι καὶ οἱ ἐκ τοῦ μέρους τοῦ Δονάτου μεταστρέψαντες τὸν ἴδιον, τῶν πλειόνων ἡ γνώμη προτιμηθῇ τῶν ὀλιγωτέρων. Εἰ δὲ τὰ μέρη εἰσὶν ἴσα, τῷ παλαιοτέρῳ ἐπισκόπῳ καταλογισθείη. Ἐὰν δὲ οὕτω πλεῖστοι οἱ τόποι εὑρεθῶσιν, ἐν οἷς ἀμφότερα τὰ μέρη εἰσίν, ὡς μὴ δύνασθαι ἐξ ἴσου μερισθῆναι, τοῦ ἀριθμοῦ τῶν αὐτῶν τόπων ἀνίσου ὑπάρχοντος, πρῶτον μερισθῶσιν οἱ ἴσοι ἀριθμοί, καὶ τῷ ἀπομένοντι τόπῳ τοῦτο φυλαχθῇ, ὅπερ ἀνωτέρω λέλεκται, ὅτε περὶ τοῦ ἑνὸς ἐζητεῖτο τόπου.
Картаг. 4: Фавстин, Епископ Пикена, области Потентинске, местобљуститељ Римске Цркве, рече: Угодно је (одредити): да се епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се дотичу Светињâ, чувари целомудрености, уздржавају („у своје /договорено/ време“ – канон 25) од жена. Сви епископи рекоше: Угодно је (одредити): да сви који предстоје Жртвенику, то јест који служе, чувају целомудреност.
Картаг. 7: Аврелије епископ рече: Ако се неко нађе у (смртној) опасности и замоли да буде помирен Светом Жртвенику (= Олтару Цркве), а епископ је одсутан, презвитер је дужан да уобичајено запита епископа, и тако ће, по његовој поруци (= наредби), измирити онога у опасности. Ову пак ствар дужни смо спасоносним саветом потврдити. Сви епископи рекоше: Угодно је што је ваша Светиња изволела да нам неопходно помогне.
Картаг. 47: Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
Картаг. 66: После тога, размотривши и просудивши све што се чини да доприноси Црквеној потреби, саизволењем и надахнућем Духа Божијега, изабрасмо да благо и мирољубиво (εἰρηνικῶς = мирно), поступимо са гореспоменутим људима (Донатистима), мада се они (својим) бунтовничким расколом (διχονοία = раздором) отцепљују од јединства Тела Господњег (= Цркве), да би, колико је до нас (= нашим односом), постало сасвим јасно свима, који су у свим областима Африке уловљени у њихово општење и дружбу, каквом су бедном заблудом свезани. Можда, како каже Апостол, кад будемо кротошћу сабирали оне који разне ствари мисле, да ће им Бог дати покајање за познање Истине, и да ће се ослободити из замке ђавола, поробљени њему да чине вољу Његову (2Тим 2, 25–26).
Картаг. 67: Зато, угодно би (установити): да се са нашег Сабора начелницима Африке предају писма, и за надлежно сматрати да се од њих затражи да помогну општој Мајци Католичанској (= Православној) Цркви у оним градовима где се презире власт (Православног) епископа. То јест, да они, начелничком влашћу и старањем, и хришћанском вером, испитају све што бива у свима местима, у којима Максимијанисти заузеше Цркве; а још и о онима који су од њих одведени у раскол, и да се у јавне деловоднике (= протоколе) обавезно унесе тачно упознавање свих о њима.
Картаг. 68: На крају, би угодно (установити): да се пошаљу писма браћи и саепископима нашим, а особито Апостолском престолу (Римском), на коме председава споменути достојнопоштовани брат и саслужитељ наш Анастасије (I, папа, 399–402. г.), пошто зна да Африка има велику потребу, да, ради мира и користи Цркве, треба да било који клирици самих Донатиста, кад исправе (своје) хтење (τῆς βουλῆς = consilio = съвѣтоу) и хтедну да пређу у Католичанско (= Саборно) јединство, сходно извољењу сваког Католичанског (= Православног) епископа и савету управљајућега у том месту Црквом, ако се то покаже да доприноси миру хришћана, примити их са њиховим истим почастима (= чиновима), као што је познато да је и у прошла времена тако бивало о овом расколу, као што о томе сведоче примери многих и скоро свију Цркава у Африци, у којима се ова заблуда појавила. (То учинити) не да се овим поништи Сабор, који је о овом питању био у Прекоморским странама (= Италији) него да то (одлучено) остане онима који тако желе прећи у Католичанску Цркву, те да се тиме не учини никаква препрека њиховом јединству (са Црквом). За оне, пак, за које се покаже, да у местима где бораве, сваким начином (настоје) да се оствари и потпомогне Католичанско јединство, ради јавне користи братских душа (своје групе), такве не треба да спречава што је установљено противу њихових почасти (= чинова) на Прекоморском Сабору, јер спасење није искључено ниједном лицу. То јест, да рукоположенима од стране Донатистâ, ако се исправе и хтедну прићи Католичанској (= Православној) вери, не треба, по Прекоморском Сабору, одрећи примање и признање у њиховим почастима (ἐν τιμαῖς = in honoribus = у чиновима), него, већма да се приме они, кроз које бива старање о Католичанском (= Саборном) јединству.
Картаг. 69: Затим би угодно (одредити): да се, кад ово учинимо, из нашег броја пошаљу местобљуститељи (= представници) истим Донатистима, било епископима које имају, било лаицима, да проповедају мир и јединство, без којег није могуће остварити спасење хришћана. Кроз те местобљуститеље (= представнике) нека свима буде познато како они ништа разложно (εὔλoγoν = juste = оправдано) немају да кажу против Католичанске (= Православне) Цркве, а особито ради вернијег осведочења о томе да свима буде јавно (= познато) из грађанских деловодникâ (= записникâ) како су сами они учинили са својим расколницима Максимијанистима. Ту им је од Бога показано, ако хоће да виде, да су се они тада такође неоправдано отцепили од Црквенога јединства, као што кукају да су се сада неоправдано од њих отцепили Максимијанисти. А из броја оних, које су они јавно, влашћу свога збора осудили, после тога су неке примили у њиховим почастима (= чиновима), као и крштење, које су обавили од њих осуђени и свргнути, — да би се показало како се неразумним срцем супротстављају миру Цркве, која је по свему свету распрострањена. Тако поступајући у корист Донатове странке, и не говорећи да се оскврњују општењем са онима које су тако, из нужде мира, себи примили, а са нама се свађају, то јест са Католичанском Црквом, која се простире чак и до последњих крајева земље, и неће да себе критикују због прљавог општења са онима које су сви они претходно осуђивали.
Картаг. 91: Аврелије епископ рече: Што је дошло на разматрање ваше Љубави, сматрам да треба да буде утврђено и Црквеним актима. Јер је обећање свих нас то предложило: да сваки од нас у своме граду сам треба да се састане са вођама Донатиста, или да узме са собом другог суседа (епископа), да се слично у свакоме граду и месту сусретну с њима, посредовањем началника (власти), или (народних) првака у тим местима. Ако је ово угодно свима, нека се искаже. Сви епископи рекоше: Свима је угодно, и сви смо то нашим потписом потврдили. Молимо још, такође, да посланице, које треба од Сабора послати началницима (= власти), твоја Светост потпише уместо свију. Аврелије епископ рече: Ако сматра ваша Љубав, нека се прочита образац тога сусрета са њима, да се, ако је угодно, једног истог тона (= става) у нашем сусрету (с Донатистима) сви држимо. Сви епископи рекоше: Нека се чита. Лето нотарије (= бележник, деловођа) прочита:
Картаг. 92: Епископ Католичанске (= Православно-Саборне) Цркве (тј. Аврелије) рече: Што нам је од ауторитета оног великог престола (Римског) допуштено, молимо вашу Пречасност да се прочита, и да заповеди да се (то) доведе до краја. А пошто је наредба прочитана, и актима придружена, епископ Католичанске Цркве (Аврелије) рече: Пуномоћно писмо (ἐντολικόν = mandatum = заповѣданоѥ), које треба бити однето од ваше Пречасности Донатистима, изволите саслушати и у (Саборска) акта уврстити, и њима однети, и њихов одговор опет, вашим актима, нама доставити. „Састајемо се с вама, послани са овлашћењем од нашег Католичанског Сабора, желећи да се обрадујемо вашом исправком (= обраћењем). Јер знамо љубав Господњу, Који је рекао: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 9). А и преко Пророка подсетио нас је да и онима који неће да се називају браћа наша, ми говоримо: Браћа сте наша (Ис. 66, 5). Ово, дакле, наше, долазеће из мирне љубави подсећање (ἀνάμνησιν = commonitionem), не треба да понизите, да ако сматрате да имамо ишта истинито, немојте оклевати да то прихватате. То јест, да сазвавши ваш Сабор изаберете између вас оне којима треба да поверити да изнесу вашу праву ствар (δικαιολογίας = causam vestrae), да можемо и ми то исто учинити, то јест, да се изаберу из нашег Сабора они који ће са изабранима од вас, у одређеном месту и времену, мирно испитати свако спорно питање, које вашу заједницу (κoινωνίαν =communionem = општење) дели од нашега, и да се већ једном, помоћу Господа Бога нашег, стара заблуда оконча, да не би некад, због људске пизме, слабе душе и неискусни народи, заведени неким светогрдним раздељењем, пропадали. Јер ако ово братски примите, истина ће се лако показати; а ако то нећете да учините, ваше ће се невера (ἡ ἀπιστία = diftidentia/infidelitas = невѣриѥ) одмах познати“.
И кад је прочитан овај образац, сви епископи рекоше: Веома (нам) се допада, нека тако буде. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Тако исто и остали епископи потписаше.
Картаг. 93: Подсетник браћи Теасију и Еводију, посланим изасланицима (πρεσβευταῖς = legatis) са Сабора у Картагени (26. јуна 404. г.) ка најславнијим и најблагочестивијим императорима.
„Када с Божијом помоћи приступе најблагочестивијим царевима, нека им покажу на који начин су, савршеном смелошћу, у време Сабора прошле године (403. г.) прваци Донатистâ, посредством градских аката, били подстакнути да се састану (с нама), па ако имају поуздања да бране своје учење, да изаберу из свога броја неколико способних да с нама мирољубиво расправљају, и с хришћанском кротошћу без колебања да покажу, ако нешто истине имају, те да се тиме Католичанска (= Православна = Саборна) искреност, која је одувек светлела ранијим временима, и сада слично познаје кроз незнање и једностраност противника. Но пошто су обузети непоузданошћу, готово ништа нису смели да одговоре. Зато, пошто је епископски и мирољубиви поредак поступања према њима испуњен, а они, не могући да одговоре Истини, окренуше се у грдна насиља, тако да су многе епископе и многе клирике, да о лаицима и не спомињемо, ухватили у заседе, и још су неке Цркве заузели, и друге су, такође, покушали да заузму. Дакле се њихово (= царско) човекољубље мора постарати да Католичанска Црква, која их је у својој благочестивој утроби [латин.: у Христу — in Christo] родила и чврстином вере васпитала, буде још више њиховим старањем заштићена, да не би у њихова благочестива времена дрски људи неким страхом (= претњом) тиранисали (= насиловали) слаби народ, пошто их не могоше убеђивањем навести на зло. Јер познато је, а често је и законима (јавно) проглашено, шта чини проклета маса парацрквено окупљаних (Донатистâ), што је и много пута било осуђено декретима гореспоменутих најблагочестивијих императора. Дакле, противу маније њихове можемо добити Божанску помоћ (од царева), која није необична, нити је по Светоме Писму страна, (на пример) када је Апостол Павле, као што показују истинита Дела Апостолска, војничком помоћу одвратио заверу бунтовникâ (ДАп. 21, 31–36). Ми, зато, ово тражимо: да се неодложно пружи заштита Католичанским редовима (τάξεσι = ordinum = чиновима) Цркава по сваком граду и по разним местима појединих суседних поседа. Уједно и то треба тражити (од царева), да задрже закон издат од њиховог блажене успомене оца Теодосија (Великог: 379–395. г.), о тражењу десет литри злата од јеретика који рукополажу и који се рукополажу, и још исто и од поседникâ (= власникâ зграде) код којих се затече њихов збор. Затим, да нареде да такав закон буде потврђен, тако да важи и против оних чије су заседе посведочењем доказали позваници Католичанске Цркве, да би макар и тим страхом престали од стварања расколâ и од јеретичке покварености они који, и поред сазнања вечне казне (своје), избегавају да се очисте и исправе (од зла јереси). Треба још и то тражити: да се благочестијем њиховим (тј. царева) понови досадашњи закон, који лишава јеретике права да, било по наследству, било завештањем, могу нешто добијати или остављати (тестаментом); и просто речено, да се лише права, било да нешто остављају било да примају, сви који су заслепљени манијом своје пизме, и који желе остати упорни у заблуди Донатистâ. Који пак, разумевањем (Црквеног) јединства и мира, желе себе да исправе, нека им се, без укидања тога закона, отвори могућност добијања наследства, макар им оно било додељено од поклона или наследства још док су били у јеретичкој заблуди, изузимајући, наравно, оне који, кад их позваше на суд, (тек) тада одлучише да треба да се обрате у Католичанску Цркву. Јер о таквима (пре) треба веровати да су, не из страха Небеског суда, него из лакомства за земаљском коришћу, зажелели Католичанско (= Црквено) јединство. У свему овоме потребна је помоћ од власти сваке дотичне области. И друго било шта, ако местобљуститељство (= заступништво) схвати да може допринети Црквеној користи, дајемо им пуномоћје да (то) слободно предузму и изведу“.
И уз ово би угодно (одредити): да се са нашег Сабора пошаљу писма најславнијим царевима и властима које владају, којима се они извештавају да смо ове местобљуститеље од нас послали високом Двору сагласношћу свију нас. Но пошто је временски касно да се сви ми под тим писмима потпишемо, да се не би иста писма оптеретила потписима свакога од нас, то молимо, брате Аврелије, да твоја Љубав изволи потписати се на њима у име свију нас.
И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали потписаше.
Треба још, такође, послати писма и (обласним) начелницима, да, док Господ не удостоји да нам поврати местобљуститеље (= заступнике), доделе заштиту Католичанској Цркви преко градских поглавара и управитељâ насељâ.
Још треба придодати и за Еквитија: да се дрскост његова изагна у оним управним местима, у којима он својата за себе свештеничко право од старатеља Цркве Хипонске. А и епископу Римске Цркве треба послати писма, препоручујући му местобљуститеље (= изасланике); а и другим (епископима) где се цар налази. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. И остали тако исто потписаше.
Картаг. 117: Такође би угодно (одредити): пошто је пре неколико година у овој Цркви потпуним Сабором одређено да било које Цркве, налазеће се у (разним) областима, и које су постале Католичанске пре издања закона о Донатистима, да остану припадајуће оним престолима којима су, подстакнуте епископима, ступиле у општење са Католичанским јединством; а које су се приопштиле (= ступиле у општење) после тих закона, да остану под оним престолима под којима су биле док су биле на страни Донатовој. Па пошто су после тога настали и настају многи спорови између епископâ око управљања областима, о којима изгледа тада није било (донето и решено) најпотпуније старање, сада на овоме Светоме Сабору би угодно (установити): да било која Црква да је постала Католичанска, а припадаху и Донатовој странци, и разним престолима, било у које време да се збило или ће се збити сједињење, било пре (царевог) закона или после закона, има (та Црква) припадати ономе престолу којему је одувек припадала тамо постојећа Католичанска Црква.
Картаг. 119: Такође би угодно (одредити): да, ако неко после оних закона, обрати једно место Католичанском јединству, и тим је местом за три године, а да (га) није нико потраживао, управљао, нека се надаље од њега оно не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требао потраживати, али је ћутао. Ако ли пак није (такав епископ постојао), нека се потраживање не спречи уписом у матицу; но када упражњено место добије свога епископа, њему ће бити могуће потраживати то место, почев од тога дана у току три године. Тако исто, ако се епископ из Донатове странке поврати Католичанској Цркви, при одређивању времена, нека се не спречава што се у матицу увело, него од дана када се повратио нека има она места која припадају његовоме престолу.
Картаг. 124: Ако се пак докаже да је такав епископ слагао о њиховом приопштењу (κοινωνίας = ступању у јединство), наводећи да су они ступили у општење, а докаже се да и сам зна да нису ступили у општење, нека се такав још и епископства лиши.