Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
За црквено старјешинство морају се постављати епископи послије одлуке митрополита и оближњих епископа, и пошто су дотични дуго времена испитани били, колико у погледу учења вјере, толико у погледу доброга владања у животу.
Περὶ τοῦ τοὺς ἐπισκόπους κρίσει τῶν μητροπολιτῶν καὶ τῶν πέριξ ἐπισκόπων καθίστασθαι εἰς τὴν ἐκκλησιαστικὴν ἀρχήν, ὄντας ἐκ πολλοῦ δεδοκιμασμένους ἔν τε τῷ λόγῳ τῆς πίστεως καὶ τῇ τοῦ εὐθέος βίου πολιτείᾳ.
Ап. 58: Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их Благочешћу (τὴν εὐσέβειαν = Правој вери и побожности), нека буде одлучен; ако и даље остане у немару и лењости, нека буде свргнут.
Ап. 80: Онај који је из незнабожачког живота (тек) пришао (Цркви) и крстио се, или се пак из неваљалог (φαύλης = поквареног) начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1Тим. 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није искуство показао (= није постао искусан), постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
Трул. 12: Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно (συνεικεῖν) са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стадâ, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је Апостолски раније установљено (Апостолски 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народâ (Цркве), и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него (корист) многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор. 10, 31–32; 11, 1). А за кога се дозна да тако нешто чини, нека буде свргнут.
Трул. 19: Предстојници (= епископи) Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње (ἐν ταῖς Κυριακαῖς = у Недеље), да уче сав клир и народ речима Благочешћа (τσὺς τῆς εὐσεβείας λόγους = науци Православља), изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (ὅρους) или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (= Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају (εὐδοκιμείτωσαν = добро напредују), него ли да састављају своје науке (λόγους = беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлинâ, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.
VII Вас. 2: Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У наредбама (δικαιώμασι = законима) Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје“ (Пс. 118, 6), – спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанствено Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше Јерархије јесу богопредане речи“, то јест право познање (ἀληθινὴ ἐπιστήμη = истинаѧ хитрость) Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, „О Црквеној Јерахији“, 1, 4). Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „ Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш“ (Ос. 4, 6).
VII Вас. 3: Сваки избор епископа или презвитера или ђакона, који бива од властодржаца, да буде неважећи, сходно канону, који каже: „Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви који с њиме опште“ (Апостолски 30). Јер треба произвођени у епископство да од епископâ буде биран, као што је одређено од Светих Отаца у Никеји, каноном (4) које каже: „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица окупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту“.
Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
Сард. 6: Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области у којој има много епископâ, изостане један епископ и неће због неке небриге да дође на Сабор и да се сагласи са постављањем епископа, а међутим сакупљено мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, (тада) треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области – велим за епископа митрополије — да народ захтева да му се даде пастир, и сматрам да је добро њега сачекати докле не дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити пак отпише (писмом), тада треба удовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије, треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мали град, у коме је довољан и један презвитер; јер није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт (αὐθεντία) епископа. Него, као што већ рекох, обласни епископи треба да постављају епископе у оне градове где су и пре бивали епископи. А ако се нађе неки град, који се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним и епископије, нека (га) добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: угодно је.
Сард. 10: Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
Лаод. 5: Да хиротоније (свештених лица) не треба да буду у присуству слушалаца.
Лаод. 13: Не треба маси (τοῦς ὄχλοις = светини /Милаш/) допустити да учествује у изборима оних који ће бити постављани за свештенство.
Царигр. 1: Да убудуће не треба ни од тројице, а ни од двојице да се, по испитивању предмета, окривљени свргава, него одлуком Већег Сабора и епископâ те области, као што су и Апостолски канони одредили (Апостолски канон 74).
Картаг. 13: Аврелије епископ рече: Шта каже о овоме ваша Светост? Сви епископи рекоше: Дужни смо чувати што је одређено од оних (Отаца) пре нас, (јер) неке од њих (= одлукâ) Прваци (πρωτεύοντες = пьрвѣишии) било које области усуђују се случајно непажњом занемаривати. Зато, многи епископи, окупивши се, нека хиротонишу епископа. Ако пак буде нужде, три епископа, у којем било да су месту, нека по поруци Првога (= митрополита) рукоположе епископа. А ако неки у нечему поступи против (ове) своје сагласности, или (свога) потписа, сам је себе лишио части.
Картаг. 49: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Заповеђено нам је и ово: Пошто два суседна брата наша, епископи из Нумидије, усудише се да хиротонишу архијереја (ἱερέα =pontificem), одлучите да не бивају хиротоније епископâ, него од дванаест (епископа). Аврелије епископ рече: Нека се чува стари образац (ὁ ἀρχαῖος τύπος = forma antiqua =дрѣвнии образъ), да није довољно мање од три одређена епископа за хиротонију епископа (Никејски 4). Јер у Триполису, можда, и у Арзуи, зна се да су варварски народи врло близу, а у Триполису су, као што знате, само пет епископа, и могуће је да су два од њих често пута спречени неком нуждом. Јер је тешко, ма колики да је њихов број, да могу сви доћи; а то не треба да спречава потребу Цркве. Јер и у овој Цркви, у коју се ваша Светост изволела окупити, често и скоро сваке недеље имамо хиротонисање. Зар ја могу стално сазивати дванаест, или десет, или много мањи број епископа? А двојицу суседа лако је мојој маленкости придодати. Зато види ваша Љубав, (заједно) са мном, да се ово не може очувати (тј. сазвати 12 епископа за хиротонију).
Картаг. 50: Треба одредити и ово: да, кад некад приступимо избору епископа, и дође до неког спорење, пошто су се такве ствари код нас догађале, биће већ смело да се само три (епископа) нађу ради решавања (питања) ко ће бити хиротонисан; него нека се споменутом броју придода један или двојица; и пред самим народом, коме ће се (дотични) рукополагати, нека се најпре испитају лица која се противе, а затим нека се разаберу и њихови наводи, па кад се (дотични) покаже чист пред лицем народа, нека се тада хиротонише. Ако ваша Светост ово прихвата, нека се једнодушним одговором вашег Достојанства потврди.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.