Тако исто би угодно (одредити): да, кад епископ каже да је неко насамо њему свој преступ исповедио, а тај пориче, тај епископ нека не сматра да му је увреда тиме нанесена, што се њему једноме не верујем макар и кад наведе да због смућења (= саблазни) своје савести неће да општи са порицатељем (преступа).
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα ἐάν ποτε ἐπίσκοπος λέγῃ τινὰ αὐτῷ μόνῳ τὸ ἴδιον ἐγκλημα ὁμολογῆσαι καὶ ἐκεῖνος ἀρνῆται, μὴ λογίσηται ὁ ἐπίσκοπος εἰς ἰδίαν ὕβριν συντείνειν, ὅτι αὐτὸς μόνος οὐ πιστεύεται, εἰ καὶ τῷ σκινδαλμῷ τῆς ἰδίας συνειδήσεως λέγει μὴ θέλειν ἑαυτὸν κοινωνεῖν τῷ αρνουμένῳ.
Ап. 75: Нека се не прима јеретик да сведочи противу епископа, али ни само један верник. Јер треба „на устима два или три сведока да остане свака реч“ (Мт. 18, 16; 1Тим. 5, 19).
Картаг. 131: За сведоке, ради сведочења, не треба примати оне за које је одлучено да се ни као тужиоци не примају, или још ни оне које тужилац наведе из свога дома. Сведочење пак у узрасту до четрнаест година, не може се примати.