О стварима што припадају Цркви (τῷ Κυριακῷ = Храму Божјем), које су, док није било епископа, презвитери продали, нека Црква то тражи назад. А на епископу је да просуди да ли треба (купцима) повратити цену, или не треба, јер је често приход од проданих ствари донео њима више од (плаћене) цене.
Ако од ствари, које цркви припадају, презвитери, када нема епископа, што продаду, црква има право тражити то натраг. Епископ ће пак просудити, да ли треба повратити примљену за то цијену, или не треба, јер често бива да је приход од проданога донио много више, него што је цијена била.
Περὶ τῶν διαφερόντων τῷ Κυριακῷ, ὅσα ἐπισκόπου μὴ ὄντος πρεσβύτεροι ἐπώλησαν, ἀνακαλεῖσθαι τὸ Κυριακόν. Ἐν δὲ τῇ κρίσει τοῦ ἐπισκόπου εἶναι, εἴπερ προσήκει ἀπολαβεῖν τὴν τιμήν, εἴτε καὶ μὴ διὰ τὸ πολλάκις τὴν πρόσοδον τῶν πεπραμένων ἀποδεδωκέναι αὐτοῖς τούτοις πλείονα τὴν τιμήν.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 39: Презвитери и ђакони без знања (γνώμης = одобрења) епископа нека ништа не предузимају (ἐπιτελείτωσαν), јер је он тај коме је поверен народ Господњи и који ће дати одговор (τὸν λόγον) за њихове душе.
Ап. 40: Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
Ап. 73: Посвећени сасуд златни или сребрни, или тканину (из Цркве), нека нико не узима за сопствену употребу, јер је то безаконо. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем.
IV Вас. 22: Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је (то) забрањено и онима који (те ствари) преузимају (на чување); иначе, који то чине, доводе у опасност своје (свештене) чинове.
IV Вас. 24: Једном посвећени по вољи епископа Манастири, нека заувек остану Манастири, и ствари (= добра) које им припадају нека буду сачуване; и они више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским епитимијама.
IV Вас. 25: Пошто неки митрополити, као што чусмо, пренебрегавају поверена им стада и одлажу постављања (τὰς χειροτονίας) епископа, Свети Сабор одређује: да хиротоније (τὰς χειροτονίας) епископа буду у току три месеца, осим ако нека неопходна потреба не учини да се продужи одлагано време. А ако то не учини (митрополит), нека подлегне Црквеној епитимији. Иметак пак удове Цркве нека буде неокрњено очуван од економа исте Цркве.
IV Вас. 26: Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо: да свака Црква, која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати (οἰκονομοῦντα) Црквеним (добрима) по сагласности свога епископа, тако да управа (τὴν οἰκονομίαν = економисање) Цркве не буде без сведока, и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским канонима.
Трул. 35: Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
Трул. 49: Обнављајући и овај Свети Канон (Халкидонски 24), одређујемо да: „једном посвећени Манастири по воље епископа, нека заувек остају Манастири, и ствари (= добра) које њима припадају нека буду сачуване, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати исте световним људима, него, ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну епитимијама по канонима“.
VII Вас. 11: Будући да смо обавезни чувати све Божанствене каноне, дужни смо свакако чувати неповређеним и онај (= Халкидонски 26), који говори да у свакој Цркви буду економи. И ако сваки митрополит постави економа у својој Цркви, добро је; ако ли не, имаће дозволу Цариградски епископ својом влашћу да постави економа у његовој Цркви. Тако ће исто (учинити) и митрополити, ако потчињени им епископи не буду хтели постављати економе у својим Црквама. А ово исто нека се држи и у манастирима.
VII Вас. 12: Који се епископ или игуман затече да својинска имања Епископије, или Манастира, продаје световној власти, или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно канону Светих Апостола (канон 33), који каже: „Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима и нека њима управља, (тако) јер Бог (све) надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је Црквено“. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати (то) место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се (притом) послуже злим лукавством, те (локални) начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се (њива) поврати Епископији или Манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна: епископ из Епископије, а игуман из Манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Мт. 12, 30).
VII Вас. 13: Пошто су због несреће (Иконоборства), која се по гресима нашим догодила у Црквама, извесни Молитвени домови и Епископије и Манастири били разграбљени од неких људи, те постали општа свратишта, – ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо: да се такви свргну, ако су из свештеничког каталога; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где црв не умире и огањ се не гаси (Мк. 9, 14), јер се противе гласу Господњем, који говори: „Не чините од Дома Оца мојега, дома трговачкога“ (Јн. 2, 16).
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Лаод. 57: Да не треба у селима и малим местима постављати епископе, него периодевте (= путујуће свештенослужитеље). Они пак који су (тамо) већ постављени, не могу ништа чинити без сагласности епископа који је у граду; исто тако и презвитери не могу ништа чинити без сагласности епископа.
Картаг. 22: Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Картаг. 26: Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Картаг. 33: Такође би угодно (одредити): да презвитери, без сагласности својих епископа, не продају ствар (= добро) Цркве у којој су посвећени; тако исто и епископима није допуштено да продају имања Цркве, без знања Сабора, или њихових презвитера. Дакле, без нужде није дозвољено ни епископу да (зло)употребљава (καταχρήσασθαι = usurpare = приѩти = узурпира) ствар која је у црквену матрицу уведена, [нити презвитеру да ствар (Цркве) присваја своме звању].
Картаг. 81: Такође се одређује: да, ако неки епископ за наследнике (своје имовине) рађе претпостави сроднике, или мимо родбине јеретике или незнабошце, него ли Цркву, противу таквога нека се и после смрти изрече анатема, и име његово нека се уопште не спомиње код свештеника Божијих; нити се може оправдати ако је умро без опоруке (ἀδιάθετoς = intestatus = без тестамента), јер поставши епископ, требало је по обичају да учини распоред својих ствари долично своме звању.
Теоф. Алек. 10: Да се са сагласношћу свега свештенства постави други економ, за којег пристане и епископ Аполон, како би се добро Цркве трошило у што треба.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Зонара: Если в небытность епископа, членами клира отчуждено будет какое-либо из принадлежащих церкви недвижимых имуществ по какой-нибудь, может быть, настоятельной нужде (ибо правило под пресвитерами разумело клир, упомянув об них по причине преимущества их степени); то может требовать его обратно церковь, то есть епископ, суду которого правило предоставляет решить, нужно ли возвратить назад цену, или нет; ибо могло случиться, что имение, будучи хорошо доходным, с избытком возвратило покупщику ценность его. А двадцать девятое (42) правило карфагенского собора дозволяет отчуждать бездоходные недвижимые имущества, когда настоит нужда, но и это с ограничением.
Аристен: Если пресвитеры продадут что либо церковное, то да будет продажа недействительна, и пусть останется церковным по суду епископа. По смерти епископа церковное имущество должно быть сохраняемо в целости клириками или, когда нет клириков, митрополитом; так чтобы все было передано имеющему быть поставленным епископу, и ни митрополит, ни клирики ничего себе не присвояли, и не отнимали ничего из него, чтобы вдовствующая церковь не долго оставалась без епископа, но в течение трех месяцев совершаемы были хиротонии епископов, если какая-нибудь неизбежная необходимость не принудит продлить время. Итак, если в промежуточное время, в которое церковь вдовствует без епископа, клирики продадут что либо из церковного имущества, сделанное должно быть не действительно и во власти епископа будет – или отменить продажу и возвратить имущество, или утвердить оную и получить цену. Ищи 29-е (42) правило карфагенского собора.
Валсамон: В 12-м правиле второго никейского собора мы достаточно сказали об отчуждении недвижимых церковных имуществ. А отцы настоящего собора, узнав, что во время вдовства епископии было продаваемо священниками недвижимое имущество епископии, называемое также Господним, как посвященное Господу, и признавая, что случившееся не должно быть терпимо, определили, что церковь, то есть люди Господни, должна требовать его обратно, так как продажа эта недействительна и по многому другому, а не менее и потому, что церковь во время продажи не имела епископа. А как некто, будто, сказал: что же должно быть с ценою, данною покупщиком? – то отцы выразили мнение, что это предоставляется рассуждению епископа, и он должен рассудить, следует покупщику получить данную им цену или и нет. Именно: если она покрыта доходом с проданного имущества, то недвижимость должна быть возвращена епископии безденежно; если же нет, то по расчету он может получить ее от епископа. И правило состоит в этом. Но кто-нибудь спросит: для чего правило упомянуло только о пресвитерах, и не упомянуло и о прочих клириках? Решение. Именем пресвитеров оно прикровенно обозначило весь клир; ибо, упомянув об них, как занимающих высшую степень, оно, кажется, обозначило и прочих; ибо если отменяется продажа, учиненная пресвитерами, то гораздо более должна быть отменена продажа, учиненная другими клириками. Таким образом не подумай, заключая по противоположению, что продажа, таким образом учиненная другими клириками, действительна. А если продажа отменяется, как недействительная; - каким образом отцы говорят, что предоставляется епископскому рассуждению возвратить цену, или и нет? Покупщик вовсе не должен был искать цены, на основании общего правила закона, в котором говорится: кто даст по противозаконному условию, не имеет права вести иск, чтобы обратно получить данное. Решение. Отцы не определили, чтобы необходимо цена была возвращаема вопреки указанному закону, но кто повнимательнее прочтет правило, тот найдет, что они скорее отвергли возвращение цены. Ибо если в виде снисхождения они предоставили это дело рассуждению епископа, и сказали, что истинный архиерей будет обращать внимание на то, чтобы не потерпели ущерба на церковь, ни покупщик и поступит так, как покажется ему благополезнее и не предосудительнее, хотя бы это было и не по строгой точности; то этим, кажется, они объясняют, что купивший не имеет права возбуждать иск против церкви, и потому должен просить, а не возбуждать иск. Прочти также 4-ю главу послания святого Кирилла к Домну, карфагенского собора правило 29 (42) и никейского второго правило 12-е, точно также и толкования на них.