Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Дјевојка, која је себе Господу Богу посветила, а тако исто и који припадају калуђерству, не смију ступати у брак. А који се у томе затеку, нека буду одлучени. Наређујемо у осталом, да мјесни епископ има власт показати и човјекољубље према таковима.
Παρθένον ἀναθεῖσαν ἑαυτὴν τῷ δεσπότῃ Θεῷ, ὡσαύτως δὲ καὶ μονάζοντας, μὴ ἐξεῖναι γάμῳ προσομιλεῖν. Εἰ δέ γε εὑρεθεῖεν τοῦτο ποιοῦντες, ἔστωσαν ἀκοινώνητοι. Ὡρίσαμεν δὲ ἔχειν τὴν αὐθεντίαν τῆς ἐπ᾿ αὐτοῖς φιλανθρωπίας τὸν κατὰ τόπον ἐπίσκοπον.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Трул. 46: Оне које су изабрале подвижнички живот и у Манастир уписане, никако да не излазе (из Манастира). Ако их пак нека неотклоњива нужда на то натера, нека то чине са благословом и дозволом предстојнице (= игуманије), но и тада не саме за себе, него, по заповести игуманије, са неком старијом или од првих (сестара) у Манастиру. Никако није дозвољено да ноћевају ван Манастира. Такође и мушкарци који проводе монашки живот, да и они излазе (из Манастира, само) по хитној потреби, са благословом онога коме је поверено игуманство. Тако да: који преступају сада од нас одређено правило, било мушкарци било жене, нека подлегну одговарајућим епитимијама.
Трул. 47: Ни жена у мушком Манастиру, ни човек у женском да не спава. Јер верни (= чланови Цркве) требају бити слободни од сваког спотицања и саблазни, и да свој живот управљају „благообразно и угодно Господу“ (1Кор. 7, 35). А који ово учини, било клирик или лаик, нека буде одлучен.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Вас. Вел. 6: Блудочинства монахињâ (τῶν κανονικῶν = које су примљене у канон /Монаштва/), не треба сматрати за бракове, него на сваки начин раскинути њихову свезу. Јер је то и Цркви ради утврђења корисно, и неће дати повода јеретицима противу нас као да (их) ми допуштањем у греху привлачимо себи.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 19: За неке завете (ὁμολογίας = обећањâ) мушкараца не знамо, осим кад су се неки убројали у ред монахâ, који се прећутно показују да примају безбрачност. Али и за њих сматрам да их треба претходно испитати, и добити од њих јасно заветовање (τὴν ὁμολογίαν = обећање), тако да, ако се (после) преокрену на телољубив и страсни живот, подвргнути их епитимији за блуднике.
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Вас. Вел. 60: Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Зонара: Это правило хочет, чтобы те, которые дали обещание хранить девство, будут ли это мужи или жены, как принесшие себя в дар Богу, хранили сие обещание, и не оказывались преступниками обещанного. Ибо если обещания, даваемые людьми друг другу, по богословскому гласу, утверждает Бог призываемый в посредники, то сколь велика опасность оказаться нарушителями тех обетов, которые дали мы Ему самому? А если бы оказалось, что некоторые после обещания вступили в брак, таковым правило повелевает быть лишенными общения, то есть отлученными. А власть оказать человеколюбие, может быть совсем разрешить им епитимию, или облегчить, и сократить им время епитимии правило предоставило местному епископу. Девятнадцатое правило анкирского собора говорит: «давшие обет девства и нарушившие его да исполнят епитимию двоебрачных». А сорок четвертое шестого собора трулльского говорит: «монах, обличенный в любодеянии или поемлющий жену для брака да подлежит епитимии блудодействующих». Шестидесятое правило Василия Великого содержит следующее: «обещавшаяся пребыти в девстве и от обещания своего отпадшая, да исполнит время наказания, положенное за грех прелюбодеяния, с распределением смотря по ея жизни. Тожде и для монахов падших». А в девятнадцатом правиле своем он осуждает на епитимию любодействующих тех монашествующих, которые после своего обещания совратятся к плотоугодному и сладострастному житию.
Аристен: Монахи, или монахини не должны вступать в брак; иначе да будут вне общения. Они подлежат лишению общения, если нарушат свои обещания, и отложат свои обеты. А шестидесятое правило Василия Великого подвергает таковых епитимии прелюбодеяния.
Валсамон: В древности некоторые жены посвящали себя Богу в мирском одеянии и давали обет проводить жизнь в девстве. Итак, отцы определяют, чтобы давшие такие обеты, будут ли монашествующие мужи, или жены не отступали от обещанного и не вступали в браки; а нарушители своих обетов были лишаемы общения, то есть отлучаемы. А власть этого отлучения, то есть увеличение или уменьшение собор предоставил местному епископу. Между тем ныне в Константинополе девы не посвящают себя Богу в светском одеянии, и нет для сей цели учреждения. Только Калоктен, этот святый митрополит города Фив устроил такое учреждение в Фивах и в нем установил чин мирских девственниц, что и остается вечным о нем памятником. А если хочешь назвать этих подвижниц девственницами, ничто тебе не будет препятствовать в этом, если только не желаешь приравнять их к монахиням, которые имеют пострижение и дают свои обеты при церковном собрании. Прочти еще 19-е правило анкирского собора, которым таковые подвергаются епитимии двоебрачных, трулльского собора 44-е и Василия Великого 19-е и 60-е. Одни из этих правил нарушителей своих обещаний осуждают как учинивших любодеяние, а другие – как прелюбодеев. Не усматривай противоречия ни в каком из сих правил, но скажи, что, поелику наложение епитимий предоставлено власти епископа, то он, по своему усмотрению, должен наложить епитимию на согрешившего с испытанием. Прочти также книгу 28-ю, титул 6-й, главу 1-ю (Василик), где определяется, что не только уничтожается брак запрещенный, то есть брак с родственницею, и противозаконный, то есть с женщиною, состоящею под опекою, и предосудительный, то есть с посвятившею себя Богу, но сочетавшиеся лица лишаются и имущества и подвергаются ссылке, а если они не имеют состояния, то подвергаются и телесному наказанию. Таким образом не только определенное новеллою на них исполнится, но они подвергнутся и епитимиям.