Аврелије епископ рече: Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења (τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин). Ако ли не хтедне доћи ни на свеопшти годишњи Сабор, да се бар ту заврши његова ствар, судиће се као да је сам против себе изрекао пресуду. А за то време док је ван општења, да нема општења ни у својој Цркви, нити у парикији (ἐν παροικίᾳ = parochia = у /целој/ Цркви). Тужилац пак његов, ако се није нигде уклањао у оне дане док се ствар разматрала, нека се никако не лишава општења. Ако ли се некуда уклонио и сакрио, па се (оптужени) епископ васпостави у општење, нека се тужилац искључи из општења, али тако да му се не одузме прилика (за потврду) тужбе у тој ствари, ако може да докаже да у датом року, не што није хтео, него није могао доћи (на суд). А јасно је и то, да, док траје истрага о тој ствари на суду епископа, ако је (дошло суду) да је лице тужиоца било оптужено, неће се он примити као тужилац, осим ако захтедне да се о његовој (личној) ствари, а не о црквеној, води истрага.
Αὐρήλιος ἐπίσκοπος εἶπεν· ᾽Εάν τις τῶν ἐπισκόπων κατηγορῆται, παρὰ τοῖς τῆς αὐτοῦ χώρας πρωτεύουσιν ὁ κατήγορος ἀναγάγῃ τὸ πρᾶγμα· καὶ μηδὲ ἀπὸ τῆς κοινωνίας κωλυθῇ ὁ κατηγορούμενος, εἰ μὴ δ' ἂν πρὸς ἀπολογίαν ἐν τῷ δικαστηρίῳ τῶν ἐπιλεγέντων δικάζειν γράμμασι προσκληθείς, τῇ ὡρισμένῃ ἡμέρᾳ οὐδαμῶς ἀπαντήσοι, τουτέστιν ἐντὸς προσθεσμίας μηνός, ἀφ’ ἧς ἡμέρας φανείη τὰ γράμματα δεξάμενος. Ἐὰν δὲ ἀληθεῖς τινας καὶ ἀναγκαστικὰς αἰτίας ἀποδείξῃ, τὰς αὐτὸν κωλυσάσας ἀπαντῆσαι πρὸς ἀπολογίαν τῶν κατ' αὐτοῦ προτεθέντων, ἐντὸς ἑτέρου μηνὸς ἀκεραίαν ἐχέτω εὐχέρειαν, μετὰ δὲ τὸν δεύτερον μῆνα μὴ κοινωνήσῃ, ἕως οὗ καθαρὸς αποδειχθείη. Εἰ δὲ πρὸς σύμπασαν τὴν ἐτησίαν σύνοδον ἀπαντῆσαι μὴ βουληθείη, ἵνα κἂν ἐκεῖ τὸ πρᾶγμα αὐτοῦ περαιωθῇ, αὐτὸς καθ' ἑαυτοῦ τῆς καταδίκης τὴν ψῆφον ἐκπεφωνηκέναι κριθήσεται. Ἐν δὲ τῷ καιρῷ, ᾧ οὐ κοινωνεῖ, μηδὲ ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ, μηδὲ ἐν παροικίᾳ κοινωνήσῃ. Ὁ δὲ τούτου κατήγορος, ἐὰν μηδαμοῦ ἀπολειφθείη, ἐν αἷς ἡμέραις γυμνάζεται τὰ τοῦ πράγματος, μηδαμῶς κωλυθῇ ἀπὸ τῆς κοινωνίας· Ἐὰν δέ ποτε ἐλλείψῃ ἑαυτὸν ὑποσύρας, ἀποκαθισταμένου τῇ κοινωνίᾳ τοῦ ἐπισκόπου, αὐτὸς ἀπὸ τῆς κοινωνίας ἐκβληθῇ ὁ κατήγορος, οὕτω μέντοι, ὡς μηδὲ τὴν εὐχέρειαν αὐτῷ ἀφαιρεῖσθαι τῆς κατηγορίας τοῦ πράγματος, ἐὰν δυνηθῇ ἀποδεῖξαι κατὰ τὴν προθεσμίαν, οὐχὶ μὴ τεθεληκέναι, ἀλλὰ μὴ δεδυνῆσθαι ἀπαντῆσαι. Ἐκείνου δήλου ὄντος, ὡς ἐν τῷ κινεῖσθαι τὰ τοῦ πράγματος ἐν τῷ τῶν ἐπισκόπων δικαστηρίῳ, μὴ προσδεχθῇ εἰς κατηγορίαν, εἰ μηδ' ἄν ὑπὲρ ἰδίου πράγματος, μὴ μέντοι περὶ ἐκκλησιαστικοῦ θελήσῃ ἐπιβαλέσθαι.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
Ап. 37: Два пута у години нека бива Сабор епископâ, и нека (епископи) међусобно испитују догмате Благочешћа (τῆς εὐσεβείας = Праве вере) и решавају настале Црквене спорове: први пут четврте недеље Педесетнице, а други пут дванаестог дана месеца Хипервератија (=Октобра).
Ап. 74: Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија. Ако ли позиван, не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два (друга) епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет (друга) два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече противу њега оно што сматра (да заслужује), да не би он помислио да ће, избегавајући (суд), нешто (тиме) добити.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
IV Вас. 17: У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
IV Вас. 19: Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
IV Вас. 21: Клирике или лаике, који оптужују епископе или клирике, не треба примати просто и без проверавања да подносе тужбе, док се претходно не испита њихов углед.
Трул. 8: Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
Антиох. 14: Ако неки епископ буде суђен због извесних прекршаја, и затим се деси да епископи у (тој) области нису сагласни о њему, једни говорећи да је суђени невин, а други да је крив, Свети Сабор нађе за добро (ἔδοξε), да би се отклонила свака сумња, да епископ митрополије (тј. митрополит) позове из најближе области и друге епископе, који ће (га) поново судити, те спор разрешити, и са епископима те области утврдити односну одлуку.
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Антиох. 20: Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
Сард. 4: Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ако је неки епископ свргнут судом суседних му епископа, па каже да му опет припада право одбране, не треба претходно на његову катедру другога постављати, док Римски епископ (Јулије), разабравши (ствар), не донесе одлуку о томе.
Лаод. 40: Да не треба епископи, позвани на Сабор, да (исти) пренебрегавају, него да отиду (на Сабор), да поуче (друге) или се сами поуче – на изграђивање (κατόρθωσιν = исправлєниѥ) Цркве и осталих. А који пренебрегне (Сабор), такав сам себе осуђује, осим ако због нечег ванредног изостане (= буде спречен).
Картаг. 8: Нумидије, епископ Максулитански, рече: Има много оних који су недоброга (= неваљалога) владања, који сматрају да треба било како да туже Оце и епископе. Треба ли такве примати, или не? Аврелије епископ рече: Ако је, дакле, угодно вашој Љубави да се, оних који су уплетени у неке мржње, одбацује глас оптужбе против Отаца? Сви епископи рекоше: Ако је такав покварен (διαβεβλημένος = criminosus), нека се не прими (оптужба).
Картаг. 10: Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
Картаг. 11: Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер осуђен због свога владања, такав треба да (то) пријави суседним епископима, да они саслушају ствар, и да се преко њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него — не било тога! — надувен гордошћу, одвоји себе од општења (κοινωνίας) са својим епископом; и стварајући раскол још са некима, принесе Богу Светињу (= Евхаристију), такав нека се сматра анатема, и нека буде лишен свога места, пошто (претходно) размотре (епископи): да ли он можда нема оправдану тужба на епископа.
Картаг. 12: Феликс епископ рече: Предлажем, сходно одредбама старих Сабора: да, ако неки епископ — не било тога! — потпадне некој оптужби, а није могуће због велике нужде да се сакупе многи (епископи), па да не остаје (дуго) под оптужбом, нека буде саслушан од дванаест епископа, а презвитер од шест епископа и његовог, а ђакон од три.
Картаг. 15: Такође би угодно (одредити): да било који од епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, или клирикâ, ако се против њега покрене кривична или грађанска ствар у Цркви, па занемари Црквени суд, и захте се оправдати (καθαρθῆναι = purgare = очиститисѧ) код световних судова, макар одлука била донета у његову корист, ипак ће изгубити своје место. И ово важи о кривичној ствари; а ако је ствар била грађанска, губи оно у чему је победио (= добио), ако хоће да своје место задржи. И ово још би угодно (одредити): да, ако је учињен призив (= пренос апелацијом) од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају већу власт, то неће нанети никакву штету онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су судили или из непријатељства, или пристрасно, или нечим подмићени. Ако су пак договором страна (у спору) биле изабране судије, макар им број био и мањи од одређенога, (тада) не може бити призива (= апелације). И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити (их) гледати, јер је то и свима хришћанима свагда проповедано: да се од тога уздржавају, и да не прилазе тамо где су богохулства.
Картаг. 59: Треба још замолити (цареве) да се удостоје одредити да: ако неки (хришћанин) хтедне обновити судски поступак у Цркви, на основу апостолског права, које припада Црквама (1Кор. 6, 1–5), па једна од странака је можда незадовољна пресудом клирика, не може се пред суд позивати да сведочи онај клирик који је претходно ту ствар (судски) судио, или је суђењу присуствовао; и да се не позива (на суд) да сведочи неко ко је близак са црквеним лицем.
Картаг. 107: За време најславнијих царева Хонорија седме године, и Теодосија треће (године), августа консула, седамнаести дан пред јулским календама (= 14. јуна 409. г.), у Картагени, у Цркви Секунди (in basilica regionis secundae = базилика другога дела града). На овоме Сабору (409. г.) би угодно (одредити) да епископ не може сам одлучивати у својој судској ствари.
[Акта овог Сабора нису била записана стога што су разматрани месни (provinciale = обласни), а не општи (universal = целе Цркве) послови.]
Картаг. 128: Угодно би свима (решити): да, пошто је одредбама пређашњих Сабора односно особа које могу подносити тужбе на клирике, било установљено, али није тачно означено које се особе не могу примати, ради тога одређујемо да се не може правилно примити да подноси тужбу онај који је већ био одлучен од општења и још је у том одлучењу, било да је клирик, или лаик тај који хоће да тужи.
Картаг. 129: Такође би угодно (одредити): да се не примају тужбе ни од робова, ни од ослобођених, нити од свих оних које не примају за криминалне тужбе грађански закони; и још ни од оних који имају на себи љагу срамоте, то јест: од глумаца, и од свих оних особа које се баве срамотним пословима, и још такође ни од јеретикâ, или незнабожацâ, или Јудејâ. Али, ипак, свима овима, којима се пориче оваква тужба, не може се порицати слобода да подносе тужбе по својим приватним стварима (= узроцима).
Картаг. 130: Такође би угодно (решити): да, сваки пут кад се од тужилаца изнесе много преступа противу клирика, па се од њих не може доказати ни онај о коме се прво повела истрага, не треба њих (= као тужиоце) примити да износе остале (преступе).
Прводруги 13: Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер, који је постављен (= увршћен) у чин презвитера а присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуђује, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако буду неки од свештеника, да и они буду лишени своје части; а ако су монаси, или лаици (= верници), нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу.
Теоф. Алек. 9: Пошто Јеракс каже да дотични (= име није наведено) због оптужбе за блудочинство не сме (више) остати у клиру, а (локални) епископ Аполон је тврдио да тада ниједан тужилац није иступио на среду против тога, нека се испита и овај, па ако се покаже неки достоверан тужилац и преступ се докаже, од приведених веродостојних сведокâ, нека се (тај) искључи из Цркве; а ако је достојан клира, и може се посведочити целомудреност (σωφροσύνη = чедност његова), нека остане у томе (= у клиру).