Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
Који су окривљени били за каноничке пријеступе, и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути и отерани у ред свјетовњака, ако се обрате добровољно покајању, те одбаце гријех, ради кога су се лишили били благодати и од истога се са свијем излијече, нека стрижу косу по начину клира; али ако се на то не склоне по својој доброј вољи, нека носе косу као свјетовњаци, пошто су радије имали свјетско уживање, него небески живот.
Οἱ ἐπ᾿ ἐγκλήμασι κανονικοῖς ὑπεύθυνοι γινόμενοι, καὶ διὰ τοῦτο παντελεῖ τε καὶ διηνεκεῖ καθαιρέσει ὑποβαλλόμενοι, καὶ ἐν τῷ τῶν λαϊκῶν ἀπωθούμενοι τόπῳ· εἰ μὲν ἑκουσίως πρὸς ἐπιστροφὴν ὁρῶντες ἀθετοῦσι τὴν ἁμαρτίαν, δι᾿ ἣν τῆς χάριτος ἐκπεπτώκασι, καὶ ταύτης τέλεον ἀλλοτρίους ἑαυτοὺς καθιστῶσι, τῷ τοῦ κλήρου κειρέσθωσαν σχήματι· εἰ δὲ μὴ τοῦτο αὐθαιρέτως αἱρήσονται, καθάπερ οἱ λαϊκοί, τὴν κόμην ἐπιτρεφέτωσαν, ὡς τὴν ἐν κόσμῳ ἀναστροφὴν τῆς οὐρανίου ζωῆς προτιμήσαντες.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Ап. 83: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт (ἀρχήν) и свештеничку управу (διοίκησιν), нека буде свргнут. Јер, „што је царево — Цару, а што је Божије — Богу“ (Мт. 22, 21).
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
III Вас. 8: Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
III Вас. 9: Пошто богонадахнуто Писмо каже: „Све ради размишљено“ (μετὰ βουλῆς = саветно – Сирах 35, 19), зато они који су добили (у део) свештену службу треба нарочито да гледају да са сваком марљивошћу размишљају о свему шта (им) треба чинити. Јер који хоће тако да живе, у доброј им нади стоје ствари њихове, и бива да им као уз ветар (= успешно) све иде по жељи; и та је реч сасвим правилна. Али, бива да некад тешка и неподношљива жалост (λύπη = туга) оптерети ум, и страшно га помути, и одвоји га од стремљења ка дужности, и убеди га да оно што је неправедно (= некорисно) види као нешто корисно. Тако нешто видимо да се догодило најблагочестивијем и најбогољубивијем епископу Евстатију. Јер, као што је посведочено, рукоположен је (и постављен) канонски, но узнемираван (= смућиван), како вели, од неких (људи) и упавши у неочекиване околности, и затим од превелике безвољности за рад (ἀπραγμοσύνης = непрактичности), и уморан од подношења брига, наметаних му пословима, мада је могао да одбија ружне критике (= клевете) противникâ, он је, не знамо како, поднео писмену оставку. Требало је, међутим, кад је већ једном узео у руке свештеничко старање, да се истога држи са духовном бодрошћу, и да се подухвати трудова и добровољно подноси зној за награду. Но пошто је једном показао себе малодушним, доживевши то више од безвољности (ἀπραγμοσύνης = непрактичности) неголи од лењости и нехата, ваша је Богочестност нужно изабрала и поставила (κεχειροτόνηκεν) (уместо њега) најблагочестивијег и најбогочеснијег брата нашег и саепископа Теодора да се стара о Цркви. Јер није било нормално да иста (= Црква) обудови и да стада Спаситељева буду без старатеља. Но пошто је (Евстатије) плачући дошао споменутом најбогочеснијем епископу Теодору, не спорећи о граду, нити о Цркви, него тражећи сада само част и звање епископа (τῆν τοῦ ἐπισκόπου τιμὴν καὶ κλῆσιν), сви се сажалисмо на старца и сматрасмо за заједничку (нам) сузу његову, те похитасмо да дознамо да ли је споменути (Евстатије) подвргнут законитом свргнућу или је изобличен за неке преступе од оних који су блатили његов углед. И пошто смо дознали да ништа такво није учинио, него је споменутоме (Евстатију), уместо (неког) преступа, то била већма – сама оставка. Зато ни вашој Богочестности нисмо замерили што је правилно рукоположила (= поставила) на његово место споменутог најблагочестивијег епископа Теодора. Но, пошто није нормално, јако се спорити са безвољношћу (= непрактичношћу) човека, него је већма требало смиловати се на старца, који је тако дуго времена био ван роднога града и очинског дома, одлучисмо и одредисмо, без сваког спорења, да исти (Евстатије) има звање и част и општење епископа (τὸ τῆς ἐπισκοπῆς ὄνομα καὶ τὴν τιμὴν καὶ κοινωνία). Али тако, да он нити рукополаже, нити да заузевши Цркву свештенослужи сопственом влашћу, него тек када га узме са собом, то јест дозволи му, ако треба, брат и саепископ (Теодор), по расположењу и љубави у Христу. Ако се пак одлучи нешто снисходљивије за њега, или сада или после овога, и то ће бити угодно Светом Сабору.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
Трул. 4: Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Картаг. 36: Да епископе, презвитере и ђаконе не треба рукополагати пре но што све своје (укућане — 1.Тим. 3, 5) не обрате у православне Хришћане.
Прводруги 16: Због свађâ и потресâ, који се догађају у Цркви Божијој, неопходно је одредити и ово: да се ни на који начин не поставља епископ у оној Цркви чији је Предстојник (= епископ) још жив и још је у својој части, осим ако он сам добровољно поднесе оставку на епископију (τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται). Јер, треба најпре до краја довести, канонски испитиван, узрок због којег се (дотични) изгони из епископије (τῆς ἐπισκοπῆς ἐκδιώκεσθαι), и тек потом, пошто он буде свргнут, другога уместо њега поставити у епископство (εἰς τὴν ἐπισκοπήν). Ако пак неки од епископâ, остајући у својој части, нити жели да поднесе оставку, нити хоће да свој народ пастирствује, него се удаљи из своје епископије и преко шест месеци борави у другом месту, а није задржаван (тамо) ни царском заповешћу, нити извршујући неку службу свога Патријарха, нити је захваћен неком тешком болешћу која га чини сасвим непокретним, такав, дакле, који није спречен ниједним од споменутих разлога, а удаљио се из своје епископије, и преко шест месеци борави у другом месту, биће сасвим лишен и части и достојанства епископа. Јер за онога који пренебрегава поверено му стадо, и проведе време преко шест месеци у другом месту, Свети Сабор одреди: да буде сасвим лишен архијерејства (τῆς ἀρχιερωσύνης) којим је постављен да пастирствује, и на његово место епископства (τῆς ἐπισκοπῆς) да се уместо њега постави други.
Кирил Алек. 3: А писмену оставку каже (тај Петар) да није дао по својој вољи, него по принуди и из страха и због претње неких. А и иначе је (јасна) ствар: да није угодно установама (τοῖς θεσμοῖς) Цркве да неки од јерургâ (= свештенослужећих) подноси писмене оставке. Јер, ако су достојни да литургишу (= служе), нека у томе и буду (= остану); а ако су недостојни, нека не одлазе оставком, него већма кад су осуђени за ствари (= дела), на које неко износи многи приговор, пошто се налазе ван сваког (Црквеног) поретка. Поздрави Братство које је с тобом, а тебе поздравља у Господу братство које је са нама.
Зонара: Различны преступления, за которые священные лица извергаются и изгоняются из клира и причисляются к мирянам. Но пусть теперь послужит для нас примером блудодеяние. Итак, если какой пресвитер, или диакон уличен будет в блудодеянии, то он извергается и становится в разряд мирян. Потом, если после извержения добровольно обратится к покаянию и воздержится от того греха, за который лишен священства, и совершенно будет удаляться от сего падения, то правило дозволяет ему стричься по обычаю клириков, чтобы, по крайней мере, украшен был внешним видом клириков, а не совершенно был опозорен, сделавшись мирянином и по виду и по месту. А если остается в своем грехе и не решается на обращение добровольно, то повелевается ему растить волосы по обычаю мирян и не выстригать волос на темени, дабы прежний священник или диакон почувствовал стыд, что изгнан в разряд мирян, и таким образом пришел бы когда-нибудь в себя и оставил грех.
Аристен: Изверженный навсегда и изгнанный в разряд мирян, если раскаивается, да будет извержен и пусть только стрижется по образу клириков, а если не раскаивается, должен растить волосы. Пресвитер, или диакон, лишенный своего достоинства, но участвующий в чести и кафедре, должен подобно прочим членам клира стричь голову. А кто оказался виновным в преступлениях и был извержен, и поставлен на место мирян, если добровольно отвергает тот грех, за который лишен благодати и чести, и устремляется к общению, тот должен подобно клирикам стричь на голове волосы. Если же не отстает от греха по собственному изволению, но отрекается сделать это, то подобно мирянам должен растить волосы, потому что обращение в мире предпочел жизни небесной.
Валсамон: Заметь из настоящего правила, что извергаемые за какое либо преступление считаются мирянами и не могут после извержения совершать чего-либо принадлежащего клирику; и только тем, которые отстали от греха, за который извержены, например, от блудодеяния, или другого какого-нибудь, правило определяет стричь голову подобно клирикам, то есть иметь так называемое гуменцо и носить одежду клирика; ибо оно человеколюбивее относится к этим по причине их раскаяния. А кто упорно пребывает во грехе, тем правило повелевает растить волосы подобно мирянам; дабы могли чувствовать больше стыда, когда вовсе не дозволяют им иметь участия в принадлежащем клирику, но лишают даже самого одеяния. Так говорит правило. А 79-я новелла императора господина Льва Философа, определяя извергать тех, которые вступают в брак после рукоположения, дозволяет не лишать их ни внешнего вида клириков, ни низшего служения в церкви. И 7-я новелла того же императора определяет – тех, которые переменили одежду клириков на одежду мирян, даже против воли опять восстановлять в тот же вид. Итак, есть видимое противоречие в правиле и новеллах. А мне кажется, что правило излагает постановление о тех, которые осуждены за какое-нибудь доказанное преступление и упорно пребывают во зле, как например за прелюбодеяние, хищничество, святотатство; а новелла о тех, которые вступили во второй брак после рукоположения, что хотя и подвергает извержению, но допускает снисхождение ради брака. И по этой причине новеллою дозволено таковым исполнять действия, совершаемые вне алтаря; а прочие переменившие свой вид, как я думаю, согласно новелле, должны быть принуждаемы не издеваться над святою одеждою.