Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Епископ нека има власт над црквеним стварима, и нека управља њима на корист потребних са сваком побожношћу и страхом божјим; и ако треба нека и сам узимље на неопходне потребе за себе и за браћу странце, што му долазе, да у ничему не трпе оскудицу, сходно ријечима божанственога апостола: Кад имамо храну и одјећу, овим да будемо довољни. (I Тим, 6, 8). Ако ли се овим епископ не задовољи и употријеби те ствари на своје домаће потребе, и приходима црквенима или плодовима црквених поља не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт над истима преда својим домаћима и рођацима, или браћи, или синовима, тако да црквени рачуни услијед тога криомице буду окрњени, — такав епископ мора пред епархијским сабором да одговара. Ако се пак и иначе пронесе, да епископ, или презвитери који су с њиме, употребљују на своју корист што цркви припада, било од поља, или од другог каквог црквеног посједа, тако да сиромаси остану без помоћи, и пријекор и зао глас падне на црквену управу и на оне који тако управљају, — нека се и такви позову на ред према односној одлуци светога сабора о томе.
Ἐπίσκοπον ἔχει τῶν τῆς ἐκκλησίας πραγμάτων ἐξουσίαν, ὥστε αὐτὰ διοικεῖν εἰς πάντας τοὺς δεομένους μετὰ πάσης εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ· μεταλαμβάνειν δὲ καὶ αὐτὸν τῶν δεόντων, εἴγε δέοιτο, εἰς τάς ἀναγκαίας αὐτοῦ χρείας καὶ τῶν παρ' αὐτῷ ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν, ὡς κατὰ μηδένα τρόπον αὐτοὺς στερεῖσθαι, κατὰ τὸν θεῖον ἀπόστολον λέγοντα· Ἔχοντες διατροφὰς καὶ σκεπάσματα, τούτοις ἀρκεσθησόμεθα. Εἰ δὲ μὴ τούτοις ἀρκοῖτο, μεταβάλλοι δὲ τὰ πράγματα εἰς οἰκείας αὐτοῦ χρείας καὶ τοὺς πόρους τῆς ἐκκλησίας ἢ τοὺς τῶν ἀγρῶν καρπούς, μὴ μετὰ γνώμης τῶν πρεσβυτέρων, ἢ τῶν διακόνων χειρίζοι, ἀλλ' οἰκείοις αὐτοῦ καὶ συγγενέσιν, ἢ ἀδελφοῖς, ἢ υἱοῖς παράσχοιτο τὴν ἐξουσίαν, ὥστε διὰ τῶν τοιούτων λεληθότως βλάπτεσθαι τοὺς λόγους τῆς ἐκκλησίας, τοῦτον εὐθύνας παρέχειν τῇ συνόδῳ τῆς ἐπαρχίας. Εἰ δὲ καὶ ἄλλως διαβάλλοιτο ὁ ἐπίσκοπος, ἢ οἱ σύν αὐτῷ πρεσβύτεροι, ὡς τὰ τῇ ἐκκλησίᾳ διαφέροντα, ἤτοι ἐξ ἀγρῶν, ἢ καὶ ἐξ ἑτέρας προφάσεως ἐκκλησιαστικῆς εἰς ἑαυτοὺς ἀποφερόμενοι, ὡς θλίβεσθαι μὲν τοὺς πένητας, διαβολὴν δὲ καὶ δυσφημίαν προστρίβεσθαι τῷ τε λόγῳ καὶ τοῖς οὕτω διοικοῦσι, καὶ τούτους διορθώσεως τυγχάνειν, τὸ πρέπον δοκιμαζούσης τῆς ἁγίας συνόδου.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 39: Презвитери и ђакони без знања (γνώμης = одобрења) епископа нека ништа не предузимају (ἐπιτελείτωσαν), јер је он тај коме је поверен народ Господњи и који ће дати одговор (τὸν λόγον) за њихове душе.
Ап. 40: Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
IV Вас. 26: Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо: да свака Црква, која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати (οἰκονομοῦντα) Црквеним (добрима) по сагласности свога епископа, тако да управа (τὴν οἰκονομίαν = економисање) Цркве не буде без сведока, и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским канонима.
VII Вас. 12: Који се епископ или игуман затече да својинска имања Епископије, или Манастира, продаје световној власти, или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно канону Светих Апостола (канон 33), који каже: „Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима и нека њима управља, (тако) јер Бог (све) надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је Црквено“. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати (то) место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се (притом) послуже злим лукавством, те (локални) начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се (њива) поврати Епископији или Манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна: епископ из Епископије, а игуман из Манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Мт. 12, 30).
Теоф. Алек. 10: Да се са сагласношћу свега свештенства постави други економ, за којег пристане и епископ Аполон, како би се добро Цркве трошило у што треба.
Теоф. Алек. 11: Удовице и сиромаси и наилазећи странци, нека добивају потпуни починак (= помоћ), и нека нико не присваја оно што је Цркве. Јер литург (= свештенослужишељ) Божији треба да је несреброљубив.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Зонара: И то, что сказали в этом правиле отцы сего собора, они сказали, следуя упомянутым апостольским правилам. Ибо к апостольским установлениям принадлежит и то, чтобы епископ имел власть над церковным имуществом, но власть не с тем чтобы пользоваться им, как хочет, но для вспомоществования нуждающимся, и чтобы себе брал потребное, то есть необходимое, и потом, если будет иметь нужду, то есть если будет у него недостаток, ибо ничего излишнего правило не дозволяет ему тратить, но предписывает внимать апостольскому слову: имеюще пищу и одеяние, сими довольни будем (1 Тим. 6, 8). Если же он не захочет довольствоваться необходимым, а будет расточать церковное имущество на свои нужды, и не с ведома почтеннейших клириков ведет приход и расход церковных доходов, но поручает власть над ними своим родственникам, отчего при небрежном обращении их с сим делом происходят замешательства в церковных счетах (а счетами правило называет неверные отчеты, ибо если церковные люди не могут иметь сведений об истинных приходах и расходах, то как они будут требовать, чтобы распорядители составляли отчеты о них?); итак, когда епископ распоряжается имуществом церкви таким образом, то правило определяет, чтобы он подлежал ответственности пред областным собором. Если на епископа и на окружающих его будет донос, что они и другим каким либо образом присвояют и обращают в собственность церковное, будет ли то из полей, или что другое, с утеснением убогих, которым не подается потребное, с привлечением бесславия и худой молвы на распоряжающихся таким образом и на отчетность, то есть на представляемые ими отчеты, будто бы худо веденные; то и таковых исправлять собору, который в чем нужно производит поверки, исследует, или утверждает.
Аристен: Епископ должен быть господином церковного имущества. А если не захочет довольствоваться назначенным для его довольствования, а будет расходовать имущество и доходы церкви без согласия клира, то должен подлежать ответственности пред собором. Если же присвоит себе следующее бедным; то и в этом должен дать отчет собору. Тот, кому вверены драгоценные человеческие души, гораздо более должен иметь власть над церковным имуществом и распределять оное чрез пресвитеров и диаконов нуждающимся, и сам, если нуждается, может брать себе должную часть на свои необходимые нужды и на потребности странноприемлемых им братий, дабы они не терпели лишения. Если же не захочет довольствоваться необходимым, но решится обращать в свою пользу церковные доходы и присвоять оные себе и для сего управление церковным имуществом предоставить своим домашним и родственникам, чтобы скрыть истощение доходов; то должен подлежать ответственности пред собором по его усмотрению.
Валсамон: Два настоящия правила определяют тоже самое, что 40-е и 41-е апостольския правила; ищи написанное в них. Заметь и из настоящего 25-го правила, что всем церковным имуществом должны распоряжаться церковные лица, и что поступающие вопреки этим правилам подвергаются наказанию по усмотрению собора.