Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо: да свака Црква, која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати (οἰκονομοῦντα) Црквеним (добрима) по сагласности свога епископа, тако да управа (τὴν οἰκονομίαν = економисање) Цркве не буде без сведока, и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским канонима.
Пошто у неким црквама, као што смо дочули, епископи рукују црквеним добрима без економа, установљује се, да свака црква, која има епископа, мора имати из свога клира и економа, који ће црквеним управљати према, напутцима свога епископа, тако, да црквена управа не буде без свједока, и да се од тога не расипљу добра њезина, и свештенству се не проузрокује укор; а који тога не учини, нека подлегне божанским правилима.
Ἐπειδὴ ἔν τισιν ἐκκλησίαις, ὡς περιηχήθημεν, δίχα οἰκονόμων οἱ ἐπίσκοποι καὶ τὰ ἐκκλησιαστικὰ χειρίζουσι πράγματα, ἔδοξε πᾶσαν ἐκκλησίαν ἐπίσκοπον ἔχουσαν, καὶ οἰκονόμον ἔχειν ἐκ τοῦ ἰδίου κλήρου, οἰκονομοῦντα τὰ ἐκκλησιαστικὰ κατὰ γνώμην τοῦ ἰδίου ἐπισκόπου· ὥστε μὴ ἀμάρτυρον εἶναι τὴν οἰκονομίαν τῆς ἐκκλησίας, καὶ ἐκ τούτου σκορπίζεσθαι τὰ αὐτῆς πράγματα, καὶ λοιδορίαν τῇ ἱερωσύνῃ προστρίβεσθαι· εἰ δὲ μὴ τοῦτο ποιήσοι, ὑποκεῖσθαι αὐτὸν τοῖς θείοις κανόσιν.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
Трул. 35: Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
VII Вас. 11: Будући да смо обавезни чувати све Божанствене каноне, дужни смо свакако чувати неповређеним и онај (= Халкидонски 26), који говори да у свакој Цркви буду економи. И ако сваки митрополит постави економа у својој Цркви, добро је; ако ли не, имаће дозволу Цариградски епископ својом влашћу да постави економа у његовој Цркви. Тако ће исто (учинити) и митрополити, ако потчињени им епископи не буду хтели постављати економе у својим Црквама. А ово исто нека се држи и у манастирима.
VII Вас. 12: Који се епископ или игуман затече да својинска имања Епископије, или Манастира, продаје световној власти, или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно канону Светих Апостола (канон 33), који каже: „Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима и нека њима управља, (тако) јер Бог (све) надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је Црквено“. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати (то) место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се (притом) послуже злим лукавством, те (локални) начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се (њива) поврати Епископији или Манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна: епископ из Епископије, а игуман из Манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Мт. 12, 30).
Анк. 15: О стварима што припадају Цркви (τῷ Κυριακῷ = Храму Божјем), које су, док није било епископа, презвитери продали, нека Црква то тражи назад. А на епископу је да просуди да ли треба (купцима) повратити цену, или не треба, јер је често приход од проданих ствари донео њима више од (плаћене) цене.
Гангр. 7: Ако ко хоће да узима црквене плодове (καρποφορίας ἐκκλησιαστικάς = плодоносиѧ црквьнаѧ = првине плодова доношене Цркви), или да их раздаје ван Цркве, без сагласности епископа или онога коме је то поверено (= Црквеног економа), и неће да поступа по сагласности његовој, нека је анатема.
Гангр. 8: Ако неко плодове (доношене Цркви), раздаје или узима, без епископа, или онога који је постављен за управљање доброчинством (εὐποιίας =милостъıнѧ) , нека је, и који (тако) раздаје и који прима, анатема.
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Картаг. 26: Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Картаг. 33: Такође би угодно (одредити): да презвитери, без сагласности својих епископа, не продају ствар (= добро) Цркве у којој су посвећени; тако исто и епископима није допуштено да продају имања Цркве, без знања Сабора, или њихових презвитера. Дакле, без нужде није дозвољено ни епископу да (зло)употребљава (καταχρήσασθαι = usurpare = приѩти = узурпира) ствар која је у црквену матрицу уведена, [нити презвитеру да ствар (Цркве) присваја своме звању].
Теоф. Алек. 10: Да се са сагласношћу свега свештенства постави други економ, за којег пристане и епископ Аполон, како би се добро Цркве трошило у што треба.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Зонара: Хотя власть управления имуществом каждой епископии правила возлагают на епископов; но они не хотят, чтобы епископы распоряжались оным сами по себе без ведома кого либо другого, и чтобы поставляли в экономы каких нибудь приближенных, например, родственников, или своих служителей; но хотят, чтобы епископ производил эконома из клира епископии, дабы при управлении его церковным имуществом с соизволения епископа, явно было куда идет и на что издерживается церковное имущество, и дабы не родилось против епископа подозрения, будто он худо тратит церковное имущество, ибо это обозначается словами: «расточается» и «падает нарекание» на архиерея, будто он неправильно и неблагочестиво употребляет церковное имущество, и таким образом в подчиненных ему рождается недоверие к нему и подаются им поводы к соблазнам вследствие данной ему власти. К нему в сем случае будут приложимы слова великого Павла, который говорит: блюдите, да не како власть ваша сия преткновение будет немощным (1 Коринф. 8, 9) и немного далее: такожде согрешающе в братию, и биюще их совесть немощну сущу, во Христа согрешаете (8, 12). Тех епископов, которые управляют церковным имуществом не чрез экономов, принадлежащих к клиру, повелевается подвергать епитимии по правилам. А 11-е правило Седьмого собора определяет, что, в случае, если бы архиереи не имели в своих церквах экономов, в епископиях назначают их митрополиты, которым оне подчинены, а в митрополиях – патриарх. Тоже самое должно разуметь и о настоятелях монастырей, хотя ныне большая часть архиереев и некоторые игумены монахов и не соблюдают этого.
Аристен: По всем церквам должны быть экономы из клира. Епископ, небрегущий о сем, не без вины. Каждый епископ должен производить из своего клира эконома для управления церковным имуществом с ведома его. Если же окажется, что какой нибудь епископ управляет церковным имуществом без эконома из лиц, состоящих в клире, таковый должен подлежать наказанию по правилам, как причиняющий оскорбление священству никому неизвестным и не имеющим свидетелей домоправлением.
Валсамон: Как кажется, до настоящего правила большая часть епископов экономами делали мирян. Итак, исправляя сие, божественные отцы повелевают, чтобы церковным имуществом управляли клирики с ведома епископа, дабы таким образом известны были доходы церкви и не расточались, и дабы епископ был свободен от нареканий. Архиерей, не поступающий таким образом, повинен правилам. Итак, не усматривай противоречия с 38-м и 41-м правилом Святых Апостолов; ибо хотя и имеют епископы безотчетную власть, но им не позволяется пользоваться церковным имуществом, как частным своим, принадлежащим им на правах полного господства; потому что и избытки за необходимыми расходами они обязываются раздавать бедным, так как церковное имущество называется и имуществом бедных. Итак, если оно управляется чрез клириков, в таком случае епископ будет свободен от обвинений, и никто не будет роптать на него, будто он не подает помощи подчиненным ему клирикам, или другим нуждающимся. Здесь не положено епитимии преступающим настоящее правило. Но прочти 11-е правило Седьмого собора и узнаешь, что бывает с епископами, которые не управляют церковным имуществом чрез клириков, а также с игуменами.