Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
Наређујемо, да епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако су њему повјерене драгоцјене душе људи, то тијем више треба да је њему повјерено старање о новцима, тако да он има власт са страхом божјим и свом побожношћу свијем управљати, те среством презвитера и ђакона, раздавати онима који су потребни. Исто тако (ако треба) нека и сам узимље на неопходне потребе за себе и за браћу странце, да у ничему не трпе оскудицу; јер и божји закон заповиједа, да који олтару служе, од олтара нека се и издржавају; па ни војник о своме трошку не подиже оружје противу непријатеља (1Кор. 9, 7. 13).
Προστάσσομεν τὸν ἐπίσκοπον ἐξουσίαν ἔχειν τῶν τῆς ἐκκλησίας πραγμάτων. Εἰ γὰρ τὰς τιμίας τῶν ἀνθρώπων ψυχὰς αὐτῷ πιστευτέον, πολλοῦ ἂν δέῃ περὶ τῶν χρημάτων ἐντέλλεσθαι, ὥστε κατὰ τὴν αὐτοῦ ἐξουσίαν πάντα διοικεῖσθαι, καὶ τοῖς δεομένοις διὰ τῶν πρεσβυτέρων καὶ διακόνων ἐπιχορηνεῖσθαι μετὰ φόβου θεοῦ καὶ πάσης εὐλαβείας. Μεταλαμβάνειν δὲ καὶ αὐτὸν τῶν δεόντων (εἴ γε δέοιτο) εἰς τὰς ἀναγκαίας αὐτοῦ χρείας, καὶ τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν, ὡς κατὰ μηδένα τρόπον αὐτοὺς ὑστερεῖσθαι· ὁ γὰρ νόμος τοῦ θεοῦ διετάξατο, τοὺς τῷ θυσιαστηρίῳ προσεδρεύοντας ἐκ τοῦ θυσιαστηρίου τρέφεσθαι· ἐπεί περ οὐδὲ στρατιώτης ποτὲ ἰδίοις ὀψωνίοις ὅπλα κατὰ πολεμίων ἐπιφέρεται.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 39: Презвитери и ђакони без знања (γνώμης = одобрења) епископа нека ништа не предузимају (ἐπιτελείτωσαν), јер је он тај коме је поверен народ Господњи и који ће дати одговор (τὸν λόγον) за њихове душе.
IV Вас. 26: Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо: да свака Црква, која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати (οἰκονομοῦντα) Црквеним (добрима) по сагласности свога епископа, тако да управа (τὴν οἰκονομίαν = економисање) Цркве не буде без сведока, и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским канонима.
VII Вас. 12: Који се епископ или игуман затече да својинска имања Епископије, или Манастира, продаје световној власти, или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно канону Светих Апостола (канон 33), који каже: „Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима и нека њима управља, (тако) јер Бог (све) надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је Црквено“. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати (то) место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се (притом) послуже злим лукавством, те (локални) начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се (њива) поврати Епископији или Манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна: епископ из Епископије, а игуман из Манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Мт. 12, 30).
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Теоф. Алек. 10: Да се са сагласношћу свега свештенства постави други економ, за којег пристане и епископ Аполон, како би се добро Цркве трошило у што треба.
Теоф. Алек. 11: Удовице и сиромаси и наилазећи странци, нека добивају потпуни починак (= помоћ), и нека нико не присваја оно што је Цркве. Јер литург (= свештенослужишељ) Божији треба да је несреброљубив.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Зонара: И это правило всю власть над церковным имением возлагает на епископа, а раздачу бедным повелевает производить через пресвитеров и диаконов, дабы епископ мог соблюсти себя вне всякого подозрения. Ибо должно доброе помышлять пред Богом и пред человеки, как говорит божественный Павел (2 Кор. 8, 21). И самому епископу правило дозволяет пользоваться имуществом церкви, только на необходимые нужды; не на что нибудь излишнее, не на предметы роскоши и изнеженности он может брать оттуда, но только на то, чем поддерживается жизнь, каковы, по слову великого Апостола, суть пища и одеяние, и сим довольствоваться (1 Тим. 6, 8), дабы, таким образом, и сам мог питаться, и ни в чем не терпели недостатка призываемые у него странные братия. Итак, видишь, что епископу подобает быть и страннолюбивым, как заповедал Апостол в посланиях к Тимофею и к Титу. То же самое предписывает и 25-е правило собора Антиохийского и великий Кирилл в послании к Домну.
Аристен: Да обладает епископ церковным имуществом, как и душами, и да управляет как Богу угодно. Ясно. Вальсамон. Настоящее правило изъяснено в толковании 38-го правила, в котором говорится о том же. Здесь же правило присовокупляет, что архиерей должен быть нищелюбив, и что раздаяние бедным должно совершаться через пресвитеров и диаконов его, если он хощет соблюсти себя выше всякого подозрения. Прочти 24-е правило Антиохийского собора и послание святого Кирилла к Домну.