Епигоније епископ рече: На многим Саборима одређено је Свештеним Збором: да мноштва верних (τὰ πλήθη = народ), која се налазе у парикијама (= парохијама) под епископима, а који никад нису имала свога епископа, не могу добити своје (посебне) управитеље, то јест епископе, осим по сагласности епископа под којим су од почетка били. Међутим, пошто неки (епископи), присвојивши насилно власт (над неким местима), кад буду (за то) осуђени уклањају се од општења (κοινωνίας) са браћом, и правдају се као некаквом давно освојеном влашћу. А многи и од презвитера, надувени и неразумни, уздижу вратове против својих епископа, побуњујући народ гозбама и злонамерним саветима да их, неумесном наклоношћу, постављају себи за управитеље. То пак особито имамо да захвалимо твојој Разборитости, највернији брате Аврелије, што си увек, не прихватајући (то), спречавао такве насртаје. Због злих замисли таквих људи и због злих намера и договарања (њихових), ово кажем (= предлажем): народ (τὸ πλῆθoς = мноштво верних),који је у тако названој парокији, потчињен староме епископу, и никада није имао (свог) посебног епископа, не може добити посебног руководиоца. Зато, ако је угодно свему Светоме Сабору, нека се овај мој предлог потврди. Аврелије епископ рече: Предложеноме од брата и саепископа нашег не противим се, него исповедам да сам ово и чинио и чинићу, то јест са једнакомислећима не само с Картагенском Црквом, него и у читавом свештеничком санаслеђу (συγκληρεώσει = consortium = причьтѣ = клиру). Јер има многих који се са својим мноштвом (народа) саглашавају (тј. договарају), које, како је речено, обмањују „чешући их по ушима“ (2Тим. 4, 3) и ласкањима привлачећи себи људе порочнога живота, и већма надимани (= погорђени), одељују себе од овог (свештеног) санаслеђа (συγκληρώσεως), и који, ослањајући се на свој народ (τῷ ἰδίῳ πλήθει), често заједно позивани на Сабор да дођу, одричу се, јер се боје да се не открију њихови преступи. Кажем, дакле, ако је угодно: треба се на сваки начин борити да њима не остану не само те управе (над присвојеним парохијама), него ни њихове Цркве које су им на зло припале, и да се (такви) влашћу (световном) јавно избаце, и да их удаљи овај сâм престо Првенствујућих ( τῇ τῶν πρωτεύοντων καθέδρᾳ = principalibus kathedris — тј. Картагенски Примас). Јер (сви) који су привржени свој осталој браћи и свему Сабору, треба не само да с правом (δικαίως = jure) држе свој престо, него и да стекну такве управе (над парохијама), а они, који сматрају да им је довољно да се држе своје светине (τοὺς ὄχλους = plebes) и презиру братску љубав, треба не само да те управе изгубе, него још, како рекох, да их грађанска власт, као бунтовнике, лиши и њихових (пређашњих) места. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Велика мудрост (προνοίᾳ = provisio = промъıсль) ваше Светости дубоко је погодила мисли свију нас, и сматрамо да одговором свију треба потврдити ваш предлог. Сви епископи рекоше: угодно је, угодно.
Ἐπιγόνιος ἐπίσκοπος εἶπεν· ᾽Εν πολλαῖς συνόδοις ὥρισται συνεδρίῳ ἱερατικῷ, ἵνα τὰ πλήθη τὰ ἐν ταῖς παροικίαις ἀπὸ τῶν ἐπισκόπων κατεχόμενα, τὰ ἴδιον ἐπίσκοπον μηδέποτε ἐσχηκότα, εἰ μὴ κατὰ συναίνεσιν τοῦ ἐπισκόπου, παρ' οὗ ἐξ ἀρχῆς κατέχονται, μὴ λαμβάνοιεν ἰθυντὰς ἰδίους, τουτέστιν ἐπισκόπους. Ἐπειδή τινες δηλαδή, τυραννίδος τινὸς ἐπιτετυχηκότες, τὴν τῶν αδελφῶν κοινωνίαν ἀποστρέφονται καὶ ὅταν ἀποφαυλισθῶσιν, ὡσανεί τινι παλαιᾷ τυραννίδι δεσποτείας ἑαυτοῖς ἐκδικοῦσι. Πολλοὶ δὲ καὶ ἐκ τῶν πρεσβυτέρων φυσιούμενοι καὶ μωροὶ τοὺς αὐχένας ἐπανιστῶσι κατὰ τῶν οἰκείων ἐπισκόπων, τὸ πλῆθος συμποσίοις καὶ κακοθελέσι συμβουλίοις διεγείροντες, ὡς ἀτάκτῳ εὐνοίᾳ τούτους ἑαυτοῖς ἰθυντὰς καθιστάνειν. Τοῦτο δὲ ἐπισήμως εὐκταῖον παρὰ τῆς ὑμετέρας κατέχομεν διανοίας, πιστότατε ἀδελφὲ Αὐρήλιε, ὅτι πολλάκις τὰς τοιαύτας ὁρμὰς μὴ προσδεχόμενος ἐκώλυσας. Διὰ δὲ τὰς τῶν τοιούτων κακοθελεῖς ἐννοίας καὶ τὰ φαύλως συμφρονούμενα βουλεύματα τοῦτο λέγω· μὴ ὀφείλειν ἰδιον καθηγητὴν δέξασθαι τὸ πλῆθος τὸ ἐν τῇ λεγομένῃ παροικίᾳ ὑποκείμενον ἀρχαίῳ ἐπισκόπῳ καὶ μηδέποτε ἴδιον ἐπίσκοπον ἐσχηκώς. Διό, ἐὰν συμπάσῃ τῇ ἁγιωτάτῃ συνόδῳ ἀρέσκῃ τὸ παρ' ἐμοῦ, βεβαιωθῇ. Αὐρήλιος ἐπίσκοπος εἶπε· Τοῦ ἀδελφοῦ καὶ συνεπισκόπου ἡμῶν τῇ ἐξακολουθήσει οὐκ ἀνθίσταμαι, ἀλλὰ τοῦτο ἐμὲ καὶ πεποιηκότα καὶ ποιήσοντα ὁμολογῶ, δηλαδὴ περὶ τοὺς ὁμονοοῦντας, οὐ μόνον τῇ ἐν Καρχηδόνι ἐκκλησίᾳ, ἀλλὰ καὶ ἐν πάσῃ τῇ ἱερατικῇ συγκληρώσει. Εἰσὶ γὰρ πλεῖστοι συμπνέοντες τοῖς οἰκείοις πλήθεσιν, ἅτινα, ὡς λέλεκται, ἀπατῶσι κνήθοντες τὰς ἀκοὰς αὐτῶν καὶ κολακεύοντες πρὸς ἑαυτοὺς ἀνθρώπους κατεγνωσμένου βίου· μᾶλλον δὲ φυσιούμενοι καὶ ἐκ τῆς συγκληρώσεως ταύτης ἑαυτοὺς χωρίζοντες, οἵτινες τῷ ἰδίῳ πλήθει ἐπερειδόμενοι, πολλάκις συγκληθέντες ἐλθεῖν εἰς σύνοδον παραιτοῦνται, ὡς φοβούμενοι μήπως τὰ τούτων ἀτοπήματα φανερωθῶσι. Λέγω οὖν, ἐὰν δοκῇ, ὀφείλομεν παντὶ τρόπῳ ἀγωνίσασθαι, τούτοις μὴ μόνον τὰς τοιαύτας διοικήσεις μὴ φυλάττεσθαι, ἀλλὰ μηδὲ τὰς οἰκείας ἐκκλησίας τὰς κακῶς εἰς αὐτοὺς περιελθούσας, καί ἵνα αὐθεντικῶς δημοσίᾳ ἐκβάλλωνται, καὶ αὐτῇ τῇ τῶν πρωτευόντων καθέδρᾳ ἀποκινῶνται. Χρὴ γὰρ τοὺς σύμπασι τοῖς ἀδελφοῖς καὶ ὅλῃ τῇ συνόδῳ προσκολλωμένους μὴ μόνον τὴν οἰκείαν κατέχειν δικαίως καθέδραν, ἀλλ' ἔτι μὴν τὰς τοιαύτας διοικήσεις κεκτῆσθαι, τοὺς δὲ δοκοῦντας τοῖς ἰδίοις ὄχλοις ἀρκεῖσθαι καὶ τῆς ἀδελφικῆς ἀγάπης καταφρονοῦντας, μὴ μόνον τὰς διοικήσεις ἀπολλύειν, ἀλλ' ἔτι μήν, ὡς εἶπον, καὶ τῶν οἰκείων τόπων ἀρχοντικῇ στερεῖσθαι ὡς ἀντάρτας δυναστείᾳ. Ὀνωράτος καὶ Οὐρβανὸς ἐπίσκοποι εἶπον· Ἡ μεγίστη πρόνοια τῆς ὑμετέρας ἁγιωσύνης ταῖς πάντων διανοίαις ἐνεκαθέσθη καὶ λογιζόμεθα ὀφείλειν τῇ πάντων ἀποκρίσει βεβαιωθῆναι τὴν ὑμετέραν ἐξακολούθησιν. Σύμπαντες οἱ ἐπίσκοποι εἶπον· Ἀρέσκει, ἀρέσκει.
Ап. 31: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
III Вас. 3: Ако ли су неки од клирикâ у било ком граду или селу били, од Несторија или оних што су са њиме, стављени под забрану свештенства због тога што су право мислили (= православно веровали), пресудисмо да они опет заузму свој степен. И уопште наређујемо да клирици, који мисле исто са Православним и Васељенским Сабором, никако не требају ни на који начин бити потчињени епископима који су отпали или се одмећу (од Цркве).
III Вас. 8: Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
IV Вас. 17: У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
IV Вас. 18: Преступ завере и групашење (συνωμοσίας καὶ φρατρίας), сасвим је забрањено спољним (= грађанским) законима, а тим више је потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима, или (својим) саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свога чина.
Трул. 25: Уз све друге обнављамо и канон (Халкидонски 17) који налаже да у „свакој Цркви (= епископији) сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије непроменљиво остану под епископима који их поседују, а особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они, који себе сматрају оштећенима, подигнути о томе поступак пред обласним Сабором“.
Трул. 31: Клирици који служе Литургију [или крштавају] у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут.
Трул. 34: Пошто Свештени Канон (Халкидонски 18) јасно заповеда и то да: „преступ завере или групашења, и спољним законима сасвим је забрањено, тим већма је потребно забранити да то буде у Божјој Цркви“; и ми се старамо да се то држи: да, „ако се који клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке против епископа или (својих) саклирика (= саслужитеља), нека (такви) буду сасвим свргнути из свога чина“.
Трул. 38: Канон који поставише Оци наши (= Халкидонски 17) и ми држимо, који овако заповеда: „Ако је царском влашћу основан нови град, или ће се ускоро основати, нека државним и грађанским обрасцима (τύποις = облицима управе) следи и поредак Црквених ствари (и послова)“.
Анк. 13: Хороепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а такође ни презвитере за град, ако им (то) писмено не допусти (надлежни) епископ.
Неокес. 14: А хороепископи су (постављени) по обрасцу Седамдесеторице (Апостола), па као саслужитељи (епископа), због њиховог старања о сиромасима, почаствовани су да приносе (Литургију и у граду).
Гангр. 6: Ако неко мимо Цркве насамо окупља друге (за „црквену“ службу), те презирући Цркву, хоће да ради оно што припада Цркви, без присуства презвитера који има сагласност епископа, нека је анатема.
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
Антиох. 8: Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Антиох. 10: Свети Сабор одлучи (ἔδοξε = изволи, нађе за добро – ДАп. 15, 28) да они (предстојници) у селима или мањим местима, или такозвани хороепископи, ако су и добили хиротонију епископа, треба да знају своје мере и управљају (само) подручним им Црквама, и задовољавају се старањем и управом истих, да постављају чтеце и ипођаконе и заклињаче, и задовољавају се њиховим произвођењем; а да се не усуђују рукополагати ни презвитера ни ђакона без епископа града коме је потчињен и он (= хороепископ) и његово место. Ако ли се неки усуди преступити ову одредбу, да се лиши и оне части коју ужива. Хороепископа пак постављаће епископ града, којему је потчињен.
Сард. 6: Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области у којој има много епископâ, изостане један епископ и неће због неке небриге да дође на Сабор и да се сагласи са постављањем епископа, а међутим сакупљено мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, (тада) треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области – велим за епископа митрополије — да народ захтева да му се даде пастир, и сматрам да је добро њега сачекати докле не дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити пак отпише (писмом), тада треба удовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије, треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мали град, у коме је довољан и један презвитер; јер није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт (αὐθεντία) епископа. Него, као што већ рекох, обласни епископи треба да постављају епископе у оне градове где су и пре бивали епископи. А ако се нађе неки град, који се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним и епископије, нека (га) добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: угодно је.
Сард. 14: Осија епископ рече: Оно што ме свагда узнемирује не треба да прећутим. Ако се нађе неки епископ гневљив, што у понашању таквог човека не треба бити, и нагло се раздражи на презвитера или ђакона, и хтедне га искључити из Цркве, треба се старати да такав (презвитер/ђакон) не буде одмах осуђен и лишен општења. Сви епископи рекоше: Који бива изагнан, нек има право прибећи (= обратити се) епископу митрополије исте те области, а ако је митрополит одсутан, нека се обрати најближем (митрополиту) и тражи да се тачно испита његова ствар, јер не треба затварати уши од молитеља. А онај епископ, који је тога праведно или неправедно искључио, треба великодушно да поднесе да се спроведе испитивање те ствари, те да се његова одлука или потврди, или исправи. Али, пре но што се марљиво и верно све по реду не испита, одлучени од општења не може, пре разрешења те ствари, сам себи присвајати општење. Ако пак неки окупљени клирици опазе у томе (= одлученоме) охолост и презривост, као да (му) не приличи трпети увреду или неправедни прекор, дужни су да га строжијим и јачим речима опомињу, да тиме послуже и послушају онога који долично заповеда. Јер, као што епископ треба да показује искрену љубав и наклоност према служитељима, на исти су начин и потчињени дужни искрено извршавати службе епископима.
Лаод. 57: Да не треба у селима и малим местима постављати епископе, него периодевте (= путујуће свештенослужитеље). Они пак који су (тамо) већ постављени, не могу ништа чинити без сагласности епископа који је у граду; исто тако и презвитери не могу ништа чинити без сагласности епископа.
Картаг. 10: Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
Картаг. 11: Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер осуђен због свога владања, такав треба да (то) пријави суседним епископима, да они саслушају ствар, и да се преко њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него — не било тога! — надувен гордошћу, одвоји себе од општења (κοινωνίας) са својим епископом; и стварајући раскол још са некима, принесе Богу Светињу (= Евхаристију), такав нека се сматра анатема, и нека буде лишен свога места, пошто (претходно) размотре (епископи): да ли он можда нема оправдану тужба на епископа.
Картаг. 56: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Чули смо одредбу да се (неке) парохије не могу удостојити да добију (посебне) епископе, осим по сагласности оног (епископа) под којом се налазе. Али, у нашој области, по допуштењу епископа који од почетка има управљање, неки епископи, постављени (= хиротонисани) у те парохије, траже за себе још и друге. Ово судом ваше Љубави треба спречити, и за будуће укинути. Епигоније епископ рече: За сваког епископа очувано је долично (право): да се из поседа парикијâ (тј. од парохијâ) ништа не може одвојити да би добило свога епископа, осим по сагласности онога који има власт (тог места). Ако он допусти да једна (парикија = мања област) добије свога епископа, нека се постављени не простире на управе других, јер је само једна, одељена од тела многих (других), удостојена да добије част свога епископства (ἐπισκοπῆς = episkopatus). Аврелије епископ рече: Не сумњам да је Љубави свију вас угодно да епископ, који је сагласношћу пређашњег епископа постављен у (једној) области, држи (= управља) само онај народ за који је хиротонисан. А пошто сматрам да је све расправљено (= решено), ако је све (ово) сагласно са вашом мишљу, потврдите све (то) вашим одобрењем. Сви епископи рекоше: Свима нам је ово угодно, и нашим потписом ево потврђујемо. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком (τῷ δεκρέτῳ = decreto), и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Прводруги 13: Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер, који је постављен (= увршћен) у чин презвитера а присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуђује, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако буду неки од свештеника, да и они буду лишени своје части; а ако су монаси, или лаици (= верници), нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу.
Прводруги 14: Ако неки епископ, изговарајући се (неким) преступом против свога митрополита, пре Саборског разматрања (и пресуде), одвоји се од општења са њиме (τῆς πρὸς αὐτὸν κοινωνίας) и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), — за таквога Свети Сабор одреди: да буде рашчињен, ако само, одступивши од свога митрополита, створи раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога епископа, нити епископ свога митрополита.
Прводруги 15: Оно што је одређено за презвитере и епископе и митрополите, још више приличи и за Патријархе. Тако, ако неки презвитер или епископ, или митрополит, усуди се да одступи од општења (τῆς κοινωνίας) са својим Патријархом, и не спомиње, као што је одређено и установљено, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), и пре Саборске одлуке и коначне осуде његове, створи раскол, за таквога Свети Сабор одреди: да је сасвим туђ сваког свештенства, ако се само докаже да је тако безаконо поступио. И ово је, пак, одређено и потврђено за оне који под изговором неких преступâ одступају од својих Предстојникâ и стварају расколе и руше јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας). Јер они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (δι’ αἵρεσίν τινα... κατεγνωσμένην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (= неприкривено) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од општења са (тако) названим епископом, него ће бити удостојени части достојне Православних. Јер нису осудили епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας), него су постарали се да Цркву избаве од раскола и раздељења.