Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут.
Епископ или презвитер, или ђакон нека не узимље на себе свјетовних послова; иначе нека се свргне.
Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, κοσμικάς φροντίδας μὴ ἀναλαμβανέτω· εἰ δὲ μή, καθαιρείσθω.
Ап. 20: Клирик који (из користи, за новац) даје јемство за некога, нека буде свргнут.
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Ап. 83: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт (ἀρχήν) и свештеничку управу (διοίκησιν), нека буде свргнут. Јер, „што је царево — Цару, а што је Божије — Богу“ (Мт. 22, 21).
IV Вас. 3: Дознао је Свети Сабор да неки чланови клира, због срамне добити, узнајмљују туђа имања и подухватају се световних послова, и занемарујући службу божију (τῆς τοῦ Θεοῦ λειτουργίας), обилазе куће световњакâ и из среброљубља прихватају се управљања (њиховим) имањима. Зато одређује Свети и Велики Сабор: да надаље нико, ни епископ, ни клирик, ни монах, не узима под најам имања или ствари (= послове), нити узима да води световне управе, осим ако је законом позван на неопходно старање о малолетнима, или му епископ града наложи старање о Црквеним пословима, или о незбринутим сиротама, или удовицама, или о лицима која нарочито потребују Црквену помоћ, страха ради Божијега. А ако неко убудуће покуша преступити ову одредбу, нека подлегне Црквеним епитимијама.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Прводруги 11: Презвитере или ђаконе, који узимају на себе световне власти (= положаје) или послове, или такозвана старатељства (κουρατωρείας = curationes) у кућама (светских) началникâ, Божанствени и Свети Канони подвргавају свргнућу. То и ми потврђујући, и за остале уврштене у клир одређујемо: да, ако неко од њих преузима световне службе (власти), или прима такозвана старатељства у кућама или предграђима (световних) началника, такав да буде искључен из свога клира. Јер, по најистинитијој и од Самога Христа, Истинитога Бога нашег, исказаној речи, „нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Зонара: Исчисленным в правиле лицам запрещено вдаваться в мирские дела; ибо правило хочет, чтобы они свободно занимались божественным служением, и не дозволяли себе вмешательства в мирския дела и народныя смятения; а если не исполнют сего, повелевает извергать их. Тоже заповедуют и различныя правила соборов. И гражданские законы запрещают посвященным вдаваться в (мирския) дела и дозврляют заниматься только управлением детей сирот, если они призываютя к сему по закону.
Аристен: Священник, принимающий на себя мирския попечения, лишается священства. Не дозволено епископу, или пресвитеру, или диакону принимать на себя мирския попечения для приобретения постыдной прибыли себе, исключая того, если кто законами призывается к управлению делами несовершеннолетних, или иным каким образом вызывается принять на себя попечение о вдовицах, сиротах и больных. Если же получив напоминание оставив мирския дела, не слушает, а продолжает заниматься ими, извергается.
Валсамон: О священнослужителях, занимающихся мирскими службами, мы довольнл писали в 13 главе 8-го титула настоящаго собрания [1]. Но как это апостольское правило говорит, что клирик, поступающий таким образом, извергается, а 81 апостольское правило и другия правила говорят: или да престанет, или да извержется, то иной может спросить: чему мы должны следовать? И я думаю тому, что более человеколюбиво; потому что святый синод и пречестнаго онаго великаго эконома Аристена в течении тридцати дней чрез троекратное напоминание приглашал удержаться от светской, судейской должности.