Пошто се, уз то, спомиње о уздржавању неких клирика од својих жена, би угодно (одредити): да се епископи, и презвитери, и ђакони уздржавају још од својих жена у одређена времена (поста и молитве - 1Кор 7, 5 - канон 25). Ако ли то не учине, нека се смене са Црквеног положаја (= степена). Други клирици нека се на то не принуђују, него треба у томе држати обичај сваке Цркве.
Πρὸς ἐπὶ τούτοις ἐν τῷ περὶ ἐγκρατείας τῆς περὶ τὰς οἰκείας γαμετάς τινων μνημονεύεσθαι κληρικῶν ἤρεσεν, ὥστε τοὺς ἐπισκόπους καὶ πρεσβυτέρους καὶ διακόνους, κατὰ τοὺς ἰδίους ὅρους, καὶ ἐκ τῶν ἰδίων ἔτι μὴν ἀπέχεσθαι γαμετῶν. ῞Οπερ εἰ μὴ ποιήσαιεν, ἀπὸ τῆς ἐκκλησιαστικῆς ἀποκινηθῶσι τάξεως· τοὺς δὲ λοιποὺς κληρικοὺς πρὸς τοῦτο μὴ ἀναγκάζεσθαι, ἀλλ' ὀφείλειν κατὰ τὴν ἑκάστης ἐκκλησίας συνήθειαν παραφυλάττεσθαι.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Ап. 17: Који је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, нити уопште у свештеничком каталогу (= у клиру).
Ап. 26: Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу (потом) женити, ако хоће, само чтеци и појци.
Ап. 51: Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из свештеничког каталога (= клира), уздржава од брака, и меса, и вина, не ради подвижништва (δι’ ἄσκησιν = ради вежбања у добру - ср. 1Кор. 7, 5), него из гнушања, заборављајући да је све (створено) „врло добро“ и да је Бог „створио човека мушко и женско“ (Пост. 1, 27. 31), него хулећи осуђују творевину (Божију) — такав или нека се исправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто тако и лаик (= монах и световњак).
I Вас. 3: Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему.
IV Вас. 14: Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди: да нико од њих не може узети жену неправославну. Они пак који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво (τῇ κοινωνίᾳ = општење) Католичанске (= Саборне) Цркве; а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином (= незнабошцем), осим ако лице које се сједињује (браком) са Православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, Нека подлегне канонској епитимији.
Трул. 5: Нико од убројаних у свештенички чин, нека не држи код себе женско или служавку, изузев особа слободних од подозрења и које су означене у канону (1. Никејски), чувајући тиме себе беспрекорним. Ако неко преступи ово од нас одређено, нека се свргне. Ово исто нека држе и евнуси, старајући се о својој беспрекорности; преступе ли ово, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
Трул. 6: Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
Трул. 12: Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно (συνεικεῖν) са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стадâ, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је Апостолски раније установљено (Апостолски 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народâ (Цркве), и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него (корист) многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор. 10, 31–32; 11, 1). А за кога се дозна да тако нешто чини, нека буде свргнут.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 30: Желећи да се све чини за изграђивање Цркве (1Кор. 14, 26), закључили смо да снисходимо (οἰκονομείν) и оним свештеницима који су у Црквама код варвара, тако да, ако сматрају да морају поступати преко Апостолског (5) канона – који наређује да се „под изговором побожности не прогања (своја) жена“ – и чинити више но што је одређено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, одређујемо да они ни на који начин више не живе заједно са њима (= женама), тако да нам тиме пруже потпуни доказ свога обећања. А притом им ово допуштамо не ради чега другога, него због њиховог малодушног схватања и отуђених и неутврђених обичаја.
VII Вас. 18: „Не будите на саблазан ни онима споља“ (1Кор. 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту (код њих) заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Неокес. 1: Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Неокес. 8: Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
Гангр. 4: Ако ко прави разлику односно ожењеног презвитера: да не треба, кад он врши Литургију, примати Причешће од њега, нека је анатема.
Картаг. 3: Аврелије епископ рече: Када се на претходном Сабору разматрало о начину уздржања и чистоти (живота), угодно би (одредити): да ова три степена, који су посвећењем спојени неком везом чистоте, кажем за епископе, презвитере и ђаконе, како приличи светим епископима и свештеницима Божијим и левитима (= ђаконима) и служитељима Божанских Тајни (divinissacrifisiis - θείοις καθιερώμασιν), да буду у свему уздржљиви, ди би могли добити оно што од Бога једноставно моле, да бисмо и ми једнако чували оно што је и кроз Апостоле предано, и што је од саме древности држано.
Картаг. 4: Фавстин, Епископ Пикена, области Потентинске, местобљуститељ Римске Цркве, рече: Угодно је (одредити): да се епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се дотичу Светињâ, чувари целомудрености, уздржавају („у своје /договорено/ време“ – канон 25) од жена. Сви епископи рекоше: Угодно је (одредити): да сви који предстоје Жртвенику, то јест који служе, чувају целомудреност.
Картаг. 25: Аврелије епископ рече: Придодајем уз ово, најчеснија браћо, пошто је реч о уздржавању од својих жена неких клирика, осим чтецâ, оно што је на разним Саборима утврђено (в. канон 4): да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, али и епископи, уздржавају се у своја (договорена) времена (поста и молитве – 1.Кор. 7, 5 — канон 70) од супругâ (својих), и буду (тада) као да их немају 1.Кор. 7, 29); што ако не учине, нека се уклоне са Црквене службе. Остали пак клирици да се не принуђују на то, осим кад су у старим годинама. Сав сабор рече: Потврђујемо што је ваша Светост правилно уредила, јер је то свето и богоугодно.
Дион. Алек. 3: А супружници су довољни да треба себи да буду судије, јер су чули Павла (Апостола) да пише: да треба да се једно од другог уздржавају по договору, привремено, да би се предали молитви, па опет да буду (у постељи) заједно (1Кор 7, 5).
Вас. Вел. 12: Другобрачне је канон (= Апостолски 17) сасвим искључио из службе (свештеничке).
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Вас. Вел. 88: Прочитао сам твоје писмо са свим дуготрпљењем, и зачудио сам се, како си, могући да кратко и лако одговориш (= одбраниш се) самим стварима, пристао да будеш упоран у ономе зашто си оптужен, и многим (=дугим) речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, узаконили да женскиње не станују заједно са мушкарцима; него прочитај канон донет од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (= 3. канон), који изрично забрањује да нема уведених женских (συνεισάκτους). А безбрачност у томе има уважење (=честитост) што се раздваја од живљења са женскињем, тако да који називом обећава (= речју се заветује), а на делу чини што и они који бораве са женама, очито је да такав настоји да честитост девичанства држи (само) по назвању, не удаљујући се од неприличности насладе. А толико већма требаше да си следовао нашем захтеву, колико сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер не верујем ни да седамдесетогодишњак живи страсно са женом, нити смо одредили оно што смо одредили као за неко учињено неумесно дело. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицање или саблазан (Рим 14, 13), а знамо да нешто, што код појединих бива здраво (=чисто), другима бива повод за грех, ради тога смо и наредили, следујући заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од те женске. Зашто окривљујеш хороепископа, и спомињеш старо непријатељство? Зашто нас оптужујеш, као да имамо олако ухо да слушамо клевете, а себе не подносиш да одступиш од навикнутости са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у Манастир. Нека она буде са девственицама, а тебе нека служе мушкарци, „да се Име Божије не хули због вас“ (Рим 2, 24). А док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни миријаде (= десетине хиљада) ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи (ἀργῶν = свештеник под забраном), и даћеш пред Господом реч за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши себе, да вршиш свештенослужење, бићеш анатема свему народу, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве.