Опет би угодно (одредити): да пошто не треба за дуго (времена) пренебрегавати то што је Хипонска Црква остављена без управитеља, и пошто тамошње Цркве држе они који се одрекоше незаконитог општења са Еквитијем, треба послати са овога Сабора епископе: Ригина, Алипија, Августина (Светог), Матерна, Теасија, Еводија, Плакијана, Урбана, Валерија, Амбивија, Фортуната, Кводвултдеја, Хонората, Јануарија, Апта, Хонората, Ампелија, Викторијана, Евангела и Рогацијана, па кад, окупљени, исправе оне који рђавим упорством сматрају да треба чекати повратак одбеглог Еквитија, нека им се, молитвом свију, епископ постави. Ако ли они не хтедну прихватити мир, нека не спречавају избор председника (τοῦ πρoέδρoυ = praeposito =епископа Ипонског) да буде хиротонисан на корист Цркве, која је толико времена била запуштена.
Πάλιν ἤρεσεν, ἵνα, ἐπειδὴ τῆς ἐκκλησίας τῶν ἐν Ἱππῶνι φροντιστῶν ἡ ἐγκατάλειψις οὐκ ὀφείλει ἐπὶ πολὺ ἀμεληθῆναι, καὶ επειδὴ αἱ ἐκεῖ ἐκκλησίαι κατέχονται παρὰ τῶν τὴν ἄτυπον τοῦ Αἰκυτίου κοινωνίαν παραιτησαμένων, πεμφθέντων ἐκ τῆς παρούσης συνόδου ἐπισκόπων Ῥηγίνου, Ἀλυπίου, Αὐγουστίνου, Ματέρνου, Θεασίου, Εὐοδίου, Πλακιανοῦ, Οὐρβανοῦ, Βαλερίου, Ἀμβιβίου, Φουρτουνάτου, Κουοδβουλτδέου, Ὁνωράτου, Ἰαννουαρίου, Ἄπτου, Ὁνωράτου, Ἀμπελίου, Βικτοριανοῦ, Εὐαγγέλου καὶ Ῥογατιανοῦ, καὶ συναχθέντων καὶ διορθωθέντων τῶν ἐπιψόγῳ μονοτονίᾳ τὴν φυγὴν τοῦ αὐτοῦ Αἰκυτίου προσδοκητέαν λογισαμένων, μετὰ τῆς πάντων εὐχῆς, επίσκοπος τούτοις χειροτονηθῇ. Ἐὰν δὲ μὴ θελήσωσιν ἐκεῖνοι τὴν εἰρήνην κατανοῆσαι, μὴ ἐμποδίσωσι τῇ ἐπιλογῇ τοῦ προέδρου πρὸς τὸ χειροτονηθῆναι εἰς χρησιμότητα τῆς ἐπὶ τοσοῦτον χρόνον ἐγκαταλειφθείσης ἐκκλησίας.
Ап. 58: Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их Благочешћу (τὴν εὐσέβειαν = Правој вери и побожности), нека буде одлучен; ако и даље остане у немару и лењости, нека буде свргнут.
IV Вас. 25: Пошто неки митрополити, као што чусмо, пренебрегавају поверена им стада и одлажу постављања (τὰς χειροτονίας) епископа, Свети Сабор одређује: да хиротоније (τὰς χειροτονίας) епископа буду у току три месеца, осим ако нека неопходна потреба не учини да се продужи одлагано време. А ако то не учини (митрополит), нека подлегне Црквеној епитимији. Иметак пак удове Цркве нека буде неокрњено очуван од економа исте Цркве.
Трул. 19: Предстојници (= епископи) Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње (ἐν ταῖς Κυριακαῖς = у Недеље), да уче сав клир и народ речима Благочешћа (τσὺς τῆς εὐσεβείας λόγους = науци Православља), изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (ὅρους) или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (= Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају (εὐδοκιμείτωσαν = добро напредују), него ли да састављају своје науке (λόγους = беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлинâ, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Картаг. 65: Аврелије епископ рече: Још и ствар Еквитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископâ осуђен, не мислим да посланство (наше) треба да превиди, да, ако га случајно нађу у оним местима (у Италији), нека се сам овај наш брат (изасланик) постара за Црквено благостање, да како треба, и где је могуће, поступи противу њега. Сви епископи рекоше: Врло (нам) је угодан и овај предлог, тим више што је овај Еквитије одавно осуђен, и зато његово бесрамно бунтовништво (ἀνησυχία = рушење мира) треба, зарад благостања и спасења Цркве, свуда све више сузбијати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Картаг. 71: И опет би угодно (одредити): да ниједан епископ не сме, оставивши своју главну (τῆς αὐθεντικῆς= властну) катедру, прелазити у другу постојећу Цркву у области, нити се о својој (личној) ствари више но што је потребно бавити, пренебрегавајући старање и стално држање (συνεχείας = frequentationeme = съдьрждниѩ) своје катедре.
Картаг. 74: Исто тако би одређено: да ниједан (епископ) администратор не може заузети ону катедру (= епископију) којој је дат (као) администратор (μεσίτης = intercessor = ходатаи), због било којег старања о народу или настале распре, него да се стара да се њима за годину постави (προνοεῖσθαι = provideat) епископ; ако пак ово занемари, нека се, по истеку године, одреди други администратор.
Картаг. 93: Подсетник браћи Теасију и Еводију, посланим изасланицима (πρεσβευταῖς = legatis) са Сабора у Картагени (26. јуна 404. г.) ка најславнијим и најблагочестивијим императорима.
„Када с Божијом помоћи приступе најблагочестивијим царевима, нека им покажу на који начин су, савршеном смелошћу, у време Сабора прошле године (403. г.) прваци Донатистâ, посредством градских аката, били подстакнути да се састану (с нама), па ако имају поуздања да бране своје учење, да изаберу из свога броја неколико способних да с нама мирољубиво расправљају, и с хришћанском кротошћу без колебања да покажу, ако нешто истине имају, те да се тиме Католичанска (= Православна = Саборна) искреност, која је одувек светлела ранијим временима, и сада слично познаје кроз незнање и једностраност противника. Но пошто су обузети непоузданошћу, готово ништа нису смели да одговоре. Зато, пошто је епископски и мирољубиви поредак поступања према њима испуњен, а они, не могући да одговоре Истини, окренуше се у грдна насиља, тако да су многе епископе и многе клирике, да о лаицима и не спомињемо, ухватили у заседе, и још су неке Цркве заузели, и друге су, такође, покушали да заузму. Дакле се њихово (= царско) човекољубље мора постарати да Католичанска Црква, која их је у својој благочестивој утроби [латин.: у Христу — in Christo] родила и чврстином вере васпитала, буде још више њиховим старањем заштићена, да не би у њихова благочестива времена дрски људи неким страхом (= претњом) тиранисали (= насиловали) слаби народ, пошто их не могоше убеђивањем навести на зло. Јер познато је, а често је и законима (јавно) проглашено, шта чини проклета маса парацрквено окупљаних (Донатистâ), што је и много пута било осуђено декретима гореспоменутих најблагочестивијих императора. Дакле, противу маније њихове можемо добити Божанску помоћ (од царева), која није необична, нити је по Светоме Писму страна, (на пример) када је Апостол Павле, као што показују истинита Дела Апостолска, војничком помоћу одвратио заверу бунтовникâ (ДАп. 21, 31–36). Ми, зато, ово тражимо: да се неодложно пружи заштита Католичанским редовима (τάξεσι = ordinum = чиновима) Цркава по сваком граду и по разним местима појединих суседних поседа. Уједно и то треба тражити (од царева), да задрже закон издат од њиховог блажене успомене оца Теодосија (Великог: 379–395. г.), о тражењу десет литри злата од јеретика који рукополажу и који се рукополажу, и још исто и од поседникâ (= власникâ зграде) код којих се затече њихов збор. Затим, да нареде да такав закон буде потврђен, тако да важи и против оних чије су заседе посведочењем доказали позваници Католичанске Цркве, да би макар и тим страхом престали од стварања расколâ и од јеретичке покварености они који, и поред сазнања вечне казне (своје), избегавају да се очисте и исправе (од зла јереси). Треба још и то тражити: да се благочестијем њиховим (тј. царева) понови досадашњи закон, који лишава јеретике права да, било по наследству, било завештањем, могу нешто добијати или остављати (тестаментом); и просто речено, да се лише права, било да нешто остављају било да примају, сви који су заслепљени манијом своје пизме, и који желе остати упорни у заблуди Донатистâ. Који пак, разумевањем (Црквеног) јединства и мира, желе себе да исправе, нека им се, без укидања тога закона, отвори могућност добијања наследства, макар им оно било додељено од поклона или наследства још док су били у јеретичкој заблуди, изузимајући, наравно, оне који, кад их позваше на суд, (тек) тада одлучише да треба да се обрате у Католичанску Цркву. Јер о таквима (пре) треба веровати да су, не из страха Небеског суда, него из лакомства за земаљском коришћу, зажелели Католичанско (= Црквено) јединство. У свему овоме потребна је помоћ од власти сваке дотичне области. И друго било шта, ако местобљуститељство (= заступништво) схвати да може допринети Црквеној користи, дајемо им пуномоћје да (то) слободно предузму и изведу“.
И уз ово би угодно (одредити): да се са нашег Сабора пошаљу писма најславнијим царевима и властима које владају, којима се они извештавају да смо ове местобљуститеље од нас послали високом Двору сагласношћу свију нас. Но пошто је временски касно да се сви ми под тим писмима потпишемо, да се не би иста писма оптеретила потписима свакога од нас, то молимо, брате Аврелије, да твоја Љубав изволи потписати се на њима у име свију нас.
И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали потписаше.
Треба још, такође, послати писма и (обласним) начелницима, да, док Господ не удостоји да нам поврати местобљуститеље (= заступнике), доделе заштиту Католичанској Цркви преко градских поглавара и управитељâ насељâ.
Још треба придодати и за Еквитија: да се дрскост његова изагна у оним управним местима, у којима он својата за себе свештеничко право од старатеља Цркве Хипонске. А и епископу Римске Цркве треба послати писма, препоручујући му местобљуститеље (= изасланике); а и другим (епископима) где се цар налази. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. И остали тако исто потписаше.
Картаг. 121: Тако исто би угодно (одредити): да било који занемарују па придобију за Католичанско јединство места која припадају њиховом престолу, имају бити опоменути од трудољубивих суседних епископа да не пропусте то учинити; зато, ако такви ништа не учине у року од шест месеци, од дана кад се о томе договарало, нека се надаље та места уступе ономе који ће моћи да их придобије. Но ипак, ако онај коме та места припадају намерно, због неке икономије, изгледа да ово запушта (= пренебрегава), јер то можда траже само јеретици да би их могао без буке обратити, а међутим његово мудро поступање од другога буде предухитрено или нечим пренагљено, те исте јеретике само већма раздражи, нека се то разбере судом епископâ, те та места нека остану његовом престолу. А епископи који ће судити, будући из разних области, онај Први епископ, у чијој се области налази место о коме је спор назначиће судије. Ако ли пак буду бирали заједничким договором судије између суседа, нека се бира или један, или три; и ако се изаберу три, нека следе одлуци или свију, или двојице.
Картаг. 123: Ако епископ, обзиром на матице, то јест обзиром на престоле, буде немаран наспрам јеретикâ, нека га вредни суседни епископи опомену и нека му укажу на његову немарност да нема изговора. Ако се од дана кад је опоменут, у току шест месеци, боравећи у истој епархији, не постара о онима који се требају повратити Католичанском јединству с таквима не треба општити док то не испуни (= не уради). Ако ли пак није дошао у она места дотични извршилац, нека се то епископу не упише (у кривицу).