Ако неко плодове (доношене Цркви), раздаје или узима, без епископа, или онога који је постављен за управљање доброчинством (εὐποιίας =милостъıнѧ) , нека је, и који (тако) раздаје и који прима, анатема.
Који дијели или прима плодове (што се цркви приносе) без епископа, или онога, који је постављен да управља приносима, нека је анатема и тај који тако дијели и онај који прима.
Εἴ τις διδοῖ, ἢ λαμβάνοι καρποφορίαν, παρεκτὸς τοῦ ἐπισκόπου ἢ τοῦ ἐπιτεταγμένου είς οἰκονομίαν εὐποιΐας, καὶ ὁ διδοὺς καὶ ὁ λαμβάνων ἀνάθεμα ἔστω.
Ап. 4: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не Жртвенику (=Олтару). А јасно је да ће епископ и презвитери поделити (их) и ђаконима и осталим клирицима.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 39: Презвитери и ђакони без знања (γνώμης = одобрења) епископа нека ништа не предузимају (ἐπιτελείτωσαν), јер је он тај коме је поверен народ Господњи и који ће дати одговор (τὸν λόγον) за њихове душе.
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
IV Вас. 26: Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо: да свака Црква, која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати (οἰκονομοῦντα) Црквеним (добрима) по сагласности свога епископа, тако да управа (τὴν οἰκονομίαν = економисање) Цркве не буде без сведока, и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским канонима.
Трул. 25: Уз све друге обнављамо и канон (Халкидонски 17) који налаже да у „свакој Цркви (= епископији) сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије непроменљиво остану под епископима који их поседују, а особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они, који себе сматрају оштећенима, подигнути о томе поступак пред обласним Сабором“.
VII Вас. 11: Будући да смо обавезни чувати све Божанствене каноне, дужни смо свакако чувати неповређеним и онај (= Халкидонски 26), који говори да у свакој Цркви буду економи. И ако сваки митрополит постави економа у својој Цркви, добро је; ако ли не, имаће дозволу Цариградски епископ својом влашћу да постави економа у његовој Цркви. Тако ће исто (учинити) и митрополити, ако потчињени им епископи не буду хтели постављати економе у својим Црквама. А ово исто нека се држи и у манастирима.
VII Вас. 12: Који се епископ или игуман затече да својинска имања Епископије, или Манастира, продаје световној власти, или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно канону Светих Апостола (канон 33), који каже: „Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима и нека њима управља, (тако) јер Бог (све) надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је Црквено“. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати (то) место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се (притом) послуже злим лукавством, те (локални) начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се (њива) поврати Епископији или Манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна: епископ из Епископије, а игуман из Манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Мт. 12, 30).
Анк. 15: О стварима што припадају Цркви (τῷ Κυριακῷ = Храму Божјем), које су, док није било епископа, презвитери продали, нека Црква то тражи назад. А на епископу је да просуди да ли треба (купцима) повратити цену, или не треба, јер је често приход од проданих ствари донео њима више од (плаћене) цене.
Гангр. 7: Ако ко хоће да узима црквене плодове (καρποφορίας ἐκκλησιαστικάς = плодоносиѧ црквьнаѧ = првине плодова доношене Цркви), или да их раздаје ван Цркве, без сагласности епископа или онога коме је то поверено (= Црквеног економа), и неће да поступа по сагласности његовој, нека је анатема.
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Картаг. 26: Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Картаг. 33: Такође би угодно (одредити): да презвитери, без сагласности својих епископа, не продају ствар (= добро) Цркве у којој су посвећени; тако исто и епископима није допуштено да продају имања Цркве, без знања Сабора, или њихових презвитера. Дакле, без нужде није дозвољено ни епископу да (зло)употребљава (καταχρήσασθαι = usurpare = приѩти = узурпира) ствар која је у црквену матрицу уведена, [нити презвитеру да ствар (Цркве) присваја своме звању].
Прводруги 7: Видимо да многе епископије опадају, и да су у опасности да сасвим пропадну, јер њихови предстојатељи (προεστηκότες = епископи) бригу и старање о њима трошећи на подизање нових Манастира, и њих (= епископије) растрзавајући и вешто смишљајући како да присвоје приходе (од тих Манастирâ), труде се само о њиховом повећавању. Зато Свети Сабор одреди: да ниједан епископ не може новоподизати себи (ἴδιον = свој) Манастир на штету своје епископије. Ако се, пак, неки затече да се на то усудио, нека се он подвргне одговарајућој епитимији, а новоподигнуто од њега, пошто није добило ни почетак права Манастира, нека се потврди као својина епископије. Јер ништа од онога што је незаконито и неуредно настало, не може добити предност над оним што је канонски установљено.
Теоф. Алек. 10: Да се са сагласношћу свега свештенства постави други економ, за којег пристане и епископ Аполон, како би се добро Цркве трошило у што треба.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Зонара: И это правило имеет равную силу с предыдущим.
Аристен: Если кто дает, или принимает плодоприношения без епископа, или лица поставленного заведовать благотворениями; то – и дающий, и принимающий да будет анафема.