О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
У погледу ових, које себе катарима називљу, када прелазе у католичанску и апостолску цркву, свети и велики сабор установљује, да се на њих имају руке положити и тада могу остати у клиру. Али прије свега морају писмено признати, да ће се држати и у свему шљедовати догматима католичанске и апостолске цркве, то јест, да ће бити у опћењу, како са онима који живе у другом браку, тако u са онима који су за гоњења пали, а у погледу којих је одређено и вријеме за кајање и рок за опроштај, и у опће, да ће шљедовати у свему догматима католичанске цркве. Према томе, кад се, било у селима, било у градовима, не нађе других рукоположених, осим њих самих, нека тада остану као што и јесу у клиру и у чину своме. Али ако постоји епископ или презвитер католичанске цркве, а придође и неки између њих, јасно је, да ће епископ католичанске цркве, задржати епископско достојанство, а онај који се код такозваних катара зове епископ, имаће само презвитерску част, осим случаја, ако епископ не нађе за добро допустити му, да ужива част епископског имена. Не усхтје ли ово епископ, нека му тада даде мјесто или хорепископа или презвитера, да се види, да стварно припада клиру, а да нијесу у једноме граду два епископа.
Περὶ τῶν ὀνομαζόντων μὲν ἑαυτοὺς Καθαρούς ποτε, προσερχομένων δὲ τῇ καθολικῇ καὶ ἀποστολικὴ ἐκκλησία, ἔδοξε τῇ ἁγίᾳ καὶ μεγάλῃ συνόδῳ, ὥστε χειροθετουμένους αὐτούς, μένειν οὕτως ἐν τῷ κλήρῳ. Πρὸ πάντων δὲ τοῦτο ὁμολογῆσαι αὐτοὺς ἐγγράφως προσήκει, ὅτι συνθήσονται καὶ ἀκολουθήσουσι τοῖς τῆς καθολικῆς καὶ ἀποστολικῆς ἐκκλησίας δόγμασι· τοὐτέστι καὶ διγάμοις κοινωνεῖν, καὶ τοῖς ἐν τῷ διωγμῷ παραπεπτωκόσιν, ἐφ᾿ ὧν καὶ χρόνος τέτακται, καὶ καιρὸς ὥρισται· ὥστε αὐτοὺς ἀκολουθεῖν ἐν πᾶσι τοῖς δόγμασι τῆς καθολικῆς ἐκκλησίας. Ἔνθα μὲν οὖν πάντες, εἴτε ἐν κώμαις, εἴτε ἐν πόλεσιν, αὐτοὶ μόνοι εὑρίσκοιντο χειροτονηθέντες, οἱ εὑρισκόμενοι ἐν τῷ κλήρῳ, ἔσονται ἐν τῷ αὐτῷ σχήματι. Εἰ δὲ τοῦ τῆς καθολικῆς ἐκκλησίας ἐπισκόπου, ἢ πρεσβυτέρου ὄντος, προσέρχονταί τινες, πρόδηλον, ὡς ὁ μὲν ἐπίσκοπος τῆς ἐκκλησίας ἕξει τὸ ἀξίωμα τοῦ ἐπισκόπου· ὁ δὲ ὀνομαζόμενος παρὰ τοῖς λεγομένοις Καθαροῖς ἐπίσκοπος, τήν τοῦ πρεσβυτέρου τιμὴν ἕξει· πλὴν εἰ μὴ ἄρα δοκοίῃ τῷ ἐπισκόπῳ, τῆς τιμῆς τοῦ ὀνόματος αὐτὸν μετέχειν. Εἰ δὲ τοῦτο αὐτῷ μὴ ἀρέσκοι, ἐπινοήσει τόπον ἢ χωρεπισκόπου, ἢ πρεσβυτέρου, ὑπὲρ τοῦ ἐν τῷ κλήρῳ ὅλως δοκεῖν εἶναι· ἵνα μὴ ἐν τῇ πόλει δύο ἐπίσκοποι ὦσιν.
Ап. 46: Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?
Ап. 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има Крштење, или ако не крсти онога који је од нечестивих (τῶν ἀσεβῶν = јеретика) био оскрнављен (лажним крштењем), нека се свргне; јер исмејава Крст и смрт Господњу и не разликује свештенике од псевдо-свештеникâ .
Ап. 68: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго (= поновно) рукоположење, нека буде свргнут и он и који га је рукоположио; осим ако докаже да је (први пут) имао рукоположење од јеретикâ. Јер који су од таквих (= јеретикâ) крштени или рукоположени, не могу (у таквом стању) бити ни верни(ци) ни клирици.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
VII Вас. 14: Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
Анк. 13: Хороепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а такође ни презвитере за град, ако им (то) писмено не допусти (надлежни) епископ.
Неокес. 14: А хороепископи су (постављени) по обрасцу Седамдесеторице (Апостола), па као саслужитељи (епископа), због њиховог старања о сиромасима, почаствовани су да приносе (Литургију и у граду).
Антиох. 8: Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Антиох. 10: Свети Сабор одлучи (ἔδοξε = изволи, нађе за добро – ДАп. 15, 28) да они (предстојници) у селима или мањим местима, или такозвани хороепископи, ако су и добили хиротонију епископа, треба да знају своје мере и управљају (само) подручним им Црквама, и задовољавају се старањем и управом истих, да постављају чтеце и ипођаконе и заклињаче, и задовољавају се њиховим произвођењем; а да се не усуђују рукополагати ни презвитера ни ђакона без епископа града коме је потчињен и он (= хороепископ) и његово место. Ако ли се неки усуди преступити ову одредбу, да се лиши и оне части коју ужива. Хороепископа пак постављаће епископ града, којему је потчињен.
Сард. 6: Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области у којој има много епископâ, изостане један епископ и неће због неке небриге да дође на Сабор и да се сагласи са постављањем епископа, а међутим сакупљено мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, (тада) треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области – велим за епископа митрополије — да народ захтева да му се даде пастир, и сматрам да је добро њега сачекати докле не дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити пак отпише (писмом), тада треба удовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије, треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мали град, у коме је довољан и један презвитер; јер није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт (αὐθεντία) епископа. Него, као што већ рекох, обласни епископи треба да постављају епископе у оне градове где су и пре бивали епископи. А ако се нађе неки град, који се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним и епископије, нека (га) добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: угодно је.
Картаг. 47: Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
Картаг. 57: Зато, пошто се ваша једнодушност заједно са мном сећа да је на пређашњем Сабору (= 1. Сабор 401. г. - в. канон 47) одређено: да деца крштена код Донатистâ, која још нису могла знати погубност њихове заблуде, пошто достигоше доба способно за мишљење (λoγισμoῦ rationis = помъıсла) , и познавши Истину, узгнушали су се њихове покварености, такви да се примају у распрострањену по свему свету Католичанску (= Православну) Божју Цркву, по староме чину кроз полагање руку (на њих); те назив пређашње заблуде не треба да спречава да се она приме у ред клира, када приступајући с вером признају за своју Истиниту Цркву (Православну), и у њој, поверовавши Христу, примише Свештене Тајне Свете Тројице (τῆς Τριάδος τὰ ἁγιάσματα = Trinitatis sacramenta = Троицѣ освѧщенъıѩ), које су све очевидно истините, и свете, и божанствене, и у њима се налази сва нада душе. И мада претходна дрскост јеретика особито настојаше да под именом истине пружа нека супротна схватања, ове Тајне, пошто су сасвим једноставне, као што учи Свети Апостол, говорећи: „Један Бог, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4, 5), те оно што треба само једном давати, не треба (изнова) понављати; него кад они анатемишу само име заблуде, треба их полагањем руке примити у Једину Цркву, која је, као што је речено, Голубица (чиста) (Пес. 2, 10) и једина Мајка хришћана, у којој се спасоносно примају вечне и животворне Свете Тајне (τα ἁγιάσματα = sacramenta), које упорно остајућима у јереси наносе велику казну осуде, тако да оно што им је било светлије, да су хтели следити у Истини ка вечном животу, то њима, док су у заблуди, бива мрачније и већма за осуду. Од овога су неки избегли и познали правилност (τὰ εὐθύτατα = ubera / = плодтст, богатство/) Католичанске Матере Цркве, и у све ове Свете Тајне, љубављу према Истини, поверовали и примили их. Такви, дакле, када провереним добрим животом приступе (Цркви), могу несумњивоиу клир додатно бити примљени за службу Светима (προς ύπουργίαν των άγίων = ad oficum clericatus = на слѣждениѥ /=слоужениѥ/ сватъıихъ); а нарочито при толикој нужди ствари (тј. стањâ) нема га који то неће допустити. Ако ли неки клирици те догме (= Донатиста) зажеле да са својим народом и својим почастима (= чиновима) дођу к нама, који из љубав ка части (= почасти свога чина) саветују (народ) за живот и руководе га ка спасењу, сматрам да ово треба препустити већем разумевању, да одлуче гореспоменута браћа (у Риму и Милану), да они својим разборитијим саветом спознају разлог нашег предлога, и удостоје да нас потврде (= увере): да на корист (нашу) о овој ствари ми одредимо. А само се задовољавамо, односно крштених у детињству, да, ако им је угодно, сагласе се са нашим извољењем да се такви хиротонишу (у клир). Све, дакле, што смо претходно закључили са најсветијим епископима, нека ваше часно Братство са мном заједно пресуди да треба чинити.
Картаг. 66: После тога, размотривши и просудивши све што се чини да доприноси Црквеној потреби, саизволењем и надахнућем Духа Божијега, изабрасмо да благо и мирољубиво (εἰρηνικῶς = мирно), поступимо са гореспоменутим људима (Донатистима), мада се они (својим) бунтовничким расколом (διχονοία = раздором) отцепљују од јединства Тела Господњег (= Цркве), да би, колико је до нас (= нашим односом), постало сасвим јасно свима, који су у свим областима Африке уловљени у њихово општење и дружбу, каквом су бедном заблудом свезани. Можда, како каже Апостол, кад будемо кротошћу сабирали оне који разне ствари мисле, да ће им Бог дати покајање за познање Истине, и да ће се ослободити из замке ђавола, поробљени њему да чине вољу Његову (2Тим 2, 25–26).
Картаг. 69: Затим би угодно (одредити): да се, кад ово учинимо, из нашег броја пошаљу местобљуститељи (= представници) истим Донатистима, било епископима које имају, било лаицима, да проповедају мир и јединство, без којег није могуће остварити спасење хришћана. Кроз те местобљуститеље (= представнике) нека свима буде познато како они ништа разложно (εὔλoγoν = juste = оправдано) немају да кажу против Католичанске (= Православне) Цркве, а особито ради вернијег осведочења о томе да свима буде јавно (= познато) из грађанских деловодникâ (= записникâ) како су сами они учинили са својим расколницима Максимијанистима. Ту им је од Бога показано, ако хоће да виде, да су се они тада такође неоправдано отцепили од Црквенога јединства, као што кукају да су се сада неоправдано од њих отцепили Максимијанисти. А из броја оних, које су они јавно, влашћу свога збора осудили, после тога су неке примили у њиховим почастима (= чиновима), као и крштење, које су обавили од њих осуђени и свргнути, — да би се показало како се неразумним срцем супротстављају миру Цркве, која је по свему свету распрострањена. Тако поступајући у корист Донатове странке, и не говорећи да се оскврњују општењем са онима које су тако, из нужде мира, себи примили, а са нама се свађају, то јест са Католичанском Црквом, која се простире чак и до последњих крајева земље, и неће да себе критикују због прљавог општења са онима које су сви они претходно осуђивали.
Картаг. 99: Да и они, наиме, народи (= верници) који се враћају од Донатистâ, и који су, без сагласности Сабора, стекли своје епископе, несумњиво требају бити удостојени да их (и даље) имају. А који народи (= верници) имађаху епископа, и по његовој смрти не хтедоше (више) свога епископа имати, него (хтедоше) да се придруже и припадну управи неког другог (Православног) епископа, то им не треба одрећи. Уз то још и ово је изнето; да епископи (Донатисти), који су, пре но што је донет царски закон о јединству, обратили Католичанској Цркви народе (= вернике) које су имали, такви (их) требају задржати (под собом); а после закона о сједињењу и надаље, све Цркве и управе њихове, и ако можда имају права која правно припадају тим Црквама, треба да припадну Католичанским (= Православним) епископа оних места у којима су их поседовали јеретици, било да су се исти после повратили Католичанској Цркви или нису. А ако су неки (од њих), после царскога закона, нешто себи присвојили, то треба да буде враћено (Цркви).
Вас. Вел. 1: Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
Теоф. Алек. 12: Благочестије ме твоје известило да неки који себе називају Катарима желе приступити Цркви. Пошто је, пак, Велики Сабор који је био у Никеји од Блажених Отаца наших, одредио (канон 8) да се рукополажу који (од Катара) прилазе (Цркви), изволи по овом обрасцу рукополагати оне који хоће да приступе Цркви, ако је живот њихов правилан, и ништа их (друго) не спречава.
Зонара: Чистыми называются наватиане; а Нават был пресвитер римской церкви, который не принимал кающихся из падших во время гонения и не вступал в общение с двубрачными. Посему, хотя погрешал не в отношении к вере, но за немилосердие и братоненавидение собором, бывшим в Риме при Корнилии, папе римском, в царствование Декия, он был отлучен и предан анафеме, как повествует Евсевий Памфил. Итак, сие правило определяет, чтобы приверженцы его ереси, когда обращаются к церкви, были приемлемы с письменным исповеданием, что будут соблюдать догматы кафолической церкви и будут принимать отвергшихся Христа по необходимости, и будут устроять их по временам определенным для покаяния падших (ибо такое значение имеют слова: «для которых и время покаяния установлено, и срок прощения назначен»), и что будут в общении с двубрачными. Если они рукоположены в епископов, или пресвитеров, или диаконов; то присоединяемые из них к церкви остаются в клире, в своих степенях, если в церквах, в которых рукоположены они, нет других. Как они погрешали не уклонением от веры, а братоненавидением и недопущением покаяния для падших и обращающихся; то поэтому собор принял и рукоположение их, и определил, чтобы они оставались в их степенях, если не будет епископа в кафолической церкви того города. А если они находятся в такой церкви, где есть епископ, или пресвитер; то сей епископ должен иметь достоинство и имя епископства, а наименованный епископом у Чистых должен иметь честь или пресвитера, или даже хорепископа, дабы он числился вместе в списке клира и не был исключен из него, разве только епископ кафолической церкви, по снисхождению, захочет, чтобы он имел имя и честь епископа; но и при сем он не должен действовать, как епископ, дабы в одном и том же городе не было двух епископов.
Аристен: Так называемые Чистые, присоединяющиеся (к церкви), прежде должны исповедать, что они будут повиноваться установлениям церкви, и будут иметь общение с двубрачными, и будут иметь снисхождение к падшим. И таким образом оказавшиеся рукоположенными должны оставаться в своем чине, то есть, истинный (то есть православный) епископ должен быть епископом, а епископ у Чистых должен быть или хорепископм, или пусть пользуется честию – или пресвитера или епископа, ибо в одной церкви не должны быть два епископа. Из приходящих к святой, Божией, соборной и Апостольской церкви, одни крещаются, другие помазуются миром, а иные только предают анафеме свою и всякую другую ересь. Обольщенные Наватом и названные им Чистыми, как не принимающие покаяния согрешивших и запрещающие второй брак, если придут к церкви и исповедают, что будут принимать и двубрачных, и оказывать снисхождение согрешившим, но покаявшимся, и вообще следовать всем церковным догматам и предадут анафеме свою ересь и другие, - должны быть приемлемы и помазуемы одним святым миром. И если некоторые из них суть или епископы, или хорепископы, опять остаются в том же достоинстве, если где в том же городе нет другого епископа кафолической церкви, рукоположенного прежде обращения их. Ибо преимущественную честь должен иметь сей изначала правильный епископ, и он один должен занимать епископский престол; потому что не должно быть двум епископам в одном городе; а именуемый епископом у Чистых должен иметь честь пресвитерскую, или, если угодно епископу, пусть будет иметь и имя епископа, но не должен действовать ни одним епископским правом.
Валсамон: Этот Нават был пресвитер римской церкви, как повествует Евсевий Памфил. Когда было гонение и многие пали по страху смерти, но потом покаялись, он, надмеваемый демоном, не хотел принимать их, и не имел общения с двубрачными, ревнуя будто бы о целомудрии. Те, которые мыслили согласно с ним, называются наватианами, и в насмешку Чистыми. На соборе, бывшем в Риме при Корнилии, папе римской церкви, в царствование Декия, Нават предан был анафеме, а также и держащиеся его ереси. Посему правило говорит, что если кто из них с чистым раскаянием оставит прежнее зло, и обяжется сохранять догматы кафолической церкви, тот должен быть принят. И если это – клирики, то они должны непременно сохранить свои степени, ибо погрешают не в отношении к вере, а осуждаются за братоненавидение. Если они имеют епископское достоинство, а в той стране, в которой они были отлучены, находятся другие (православные) епископы, они не должны действовать ничего епископского, но на попечении епископа (православного) будет лежать, иметь ли им одно имя епископа, или называться другим именем; а когда нет местных епископов, они должны исправлять и епископские дела. Выражение: «для которых и время покаяния установлено и срок прощения назначен», употреблено о падших во время гонения и о двубрачных. И клирики, после принятия в церковь, могут быть сопричислены к клиру, к которому были прежде рукоположены, но только тогда, когда на место их не определены другие клирики; а если где имеются таковые, то с ними должно поступить так же, как написано выше о епископах. – Может быть, кто спросит: если некоторые из них пожелают быть возведенными на высшую степень, будет ли этому препятствовать настоящее правило, которое в начале говорит: «благоугодно святому собору, да по возложении на них рук пребывают они в клире», или беспрепятственно могут получить высшие степени? Решение. В 80-м Апостольском правиле и во 2-м правиле настоящего собора постановлено, что и совсем неверные получают степени священства. Итак, почему же не могут получать высших степеней наватиане, именуемые и Чистыми, в отношении к вере, как сказано, не имеющие заблуждений, а осуждаемые за несострадательность? А чтобы пребывали в клире, мне думается, это определено в особенности об них. Ибо, вероятно, некоторые говорили, что принять их должно, но только быть им в качестве простых мирян и не действовать правами, принадлежащими их прежним степеням. Это собором не принято, а положено восстановлять их в их степенях. С именем восстановления соединяется и правило возведения на высшие степени.