Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт (ἀρχήν) и свештеничку управу (διοίκησιν), нека буде свргнут. Јер, „што је царево — Цару, а што је Божије — Богу“ (Мт. 22, 21).
Епископ, или презвитер, или ђакон, који се бави војничким пословима, и хоће да задржи и једно и друго, то јест, и римско поглаварство и свештеничку службу, нека буде свргнут. Јер, што је царево цару, а што је божје Богу (Мат. 22, 21).
Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, στρατείᾳ σχολάζων καὶ βουλόμενος ἀμφότερα κατέχειν, Ῥωμαϊκὴν ἀρχὴν καὶ ἱερατικὴν διοίκησιν, καθαιρείσθω. Τὰ γὰρ Καίσαρος, Καίσαρι· καὶ τὰ τοῦ Θεοῦ, τῷ Θεῷ.
Ап. 6: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут.
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
IV Вас. 3: Дознао је Свети Сабор да неки чланови клира, због срамне добити, узнајмљују туђа имања и подухватају се световних послова, и занемарујући службу божију (τῆς τοῦ Θεοῦ λειτουργίας), обилазе куће световњакâ и из среброљубља прихватају се управљања (њиховим) имањима. Зато одређује Свети и Велики Сабор: да надаље нико, ни епископ, ни клирик, ни монах, не узима под најам имања или ствари (= послове), нити узима да води световне управе, осим ако је законом позван на неопходно старање о малолетнима, или му епископ града наложи старање о Црквеним пословима, или о незбринутим сиротама, или удовицама, или о лицима која нарочито потребују Црквену помоћ, страха ради Божијега. А ако неко убудуће покуша преступити ову одредбу, нека подлегне Црквеним епитимијама.
IV Вас. 7: Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Прводруги 11: Презвитере или ђаконе, који узимају на себе световне власти (= положаје) или послове, или такозвана старатељства (κουρατωρείας = curationes) у кућама (светских) началникâ, Божанствени и Свети Канони подвргавају свргнућу. То и ми потврђујући, и за остале уврштене у клир одређујемо: да, ако неко од њих преузима световне службе (власти), или прима такозвана старатељства у кућама или предграђима (световних) началника, такав да буде искључен из свога клира. Јер, по најистинитијој и од Самога Христа, Истинитога Бога нашег, исказаној речи, „нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Вас. Вел. 55: Који се сукобе с разбојницима (и убију), ако су изван (службе, тј. лаици), одлучују се од заједништва у Добру (= од Причешћа); а ако су клирици, свргавају се са (свога) степена. „Јер сваки, казано је, који се маши за нож, од ножа ће погинути“ (Мт 26, 52).
Зонара: Думаю, что здесь воинским делом правило называет не ношение и действование оружием, или начальство над войнами; но распоряжение воинским имуществом, например, раздачу воинского жалования, или выдачу определенного воинам провианта, или набор в войска, или другие какие нибудь должности, которые и в гражданских законах называются воинскими. Итак, посвященные лица, занимающиеся сими делами, по правилу, подвергаются извержению, конечно, если не оставят сего. Ибо не должно смешивать не смешиваемое, то есть, Кесарево и Божие. А седьмое правило халкидонского собора определяет таковых предавать анафеме, если не раскаются.
Аристен: Священник, начальствующий в воинском деле, не есть священник; ибо Кесарево Кесарю, а Божие Богу. Желающий удержать и римское воинское дело и священническое служение, должен быть извержен, ибо Кесарево Кесарю, а Божие Богу.
Валсамон: Различные Апостольские правила возбранили посвященным лицам заниматься общенародными делами. А настоящее правило постановляет, чтобы упражняющиеся в воинском деле, то есть заведывающие воинским жалованием, имуществом и наборами в войска были извергаемы. Ибо, по моему предположению, такое воинское дело должно разуметь здесь, а не с употреблением оружия, так как последнее совершенно запрещено. Читай и 7-е правило халкидонского собора, которым предаются анафеме таковые, если не раскаются. Но может быть кто спросит: не будет ли иметь места и здесь условие: «или да перестанет», «или да извержется», как мы видели это в 81-м правиле? Или и прежде вразумлений упражняющийся в воинском деле посвященный за это должен быть извергнут? Решение. Думаю, что и здесь занимающийся воинским делом должен подлежать извержению, если после вразумления не перестанет; ибо все мирские дела имеют одну и ту же причину. Читай и 32-ю главу 9-го титула настоящего собрания, и что в ней написано.