Још би угодно (одредити): да изасланици Викентије и Фортунатијан, који ће отићи у име свих области, затраже од најславнијих царева да дају дозволу да се поставе учени екдици (ἐκδίκους σχολαστικούς = defensores scholasticos =способни адвокати), којима ће сама служба бити: да се занимају одбраном (Црквених) предмета, и да, као и сами свештеници дотичне области, а који су примили одбрану Цркава, могу лакше, кад год потреба захтева, за ствари Цркве улазити у судске дворане да одбију нападе и изнесу што је потребно.
Би угодно (одредити): да имају самовласно местобљуститељство (= заступништво) ови изабрани местобљуститељи који су послани у Двор (царски).
Уз то је још познато је да су Мавританци-Цезаријани својим писмима засведочили да је, посредством властодржаца Тигавенског града, Примос био позван да дође на Сабор, да би, сходно царским наредбама, потпуно се пред Сабором представио. И као што требаше, тражен је исти Примос, и није нађен, као што су ђакони јавили. Па пошто су исти Мавританци тражили да се од свега Сабора пошаљу (о томе) писма достојнопоштованоме брату, старцу Инокентију, би угодно послати (њему писма), да зна да је Примос био тражен од Сабора и није нигде нађен.
Ἤρεσεν ἔτι μήν, ἵνα ἐξ ὀνόματος πασῶν τῶν ἐπαρχιῶν οἱ πορευθησόμενοι πρεσβευταὶ Βικέντιος καὶ Φορτουνατιανός, αἰτήσωσιν ἀπὸ τῶν ἐνδοξοτάτων βασιλέων, ὥστε δοθῆναι ἄδειαν τοῦ καταστῆσαι ἐκδίκους σχολαστικούς, οἵτινες αὐτὸ τοῦτο τὸ λειτούργημα, τοῦ ἐκδικεῖν τὰ πράγματα, ἐπιτήδευμα ἔχουσι· καὶ ἵνα ὡς ἱερεῖς τοῖς τῆς ἐπαρχίας οἱ αὐτοί, οἵ τὴν ἐκδίκησιν τῶν ἐκκλησιῶν ἀναδεξάμενοι, εὐχερῶς δυνηθῶσιν ὑπὲρ τῶν τῆς ἐκκλησίας πραγμάτων, ὁσάκις ἀνάγκη ἀπαιτήσει, πρὸς τὸ ἀντιστῆναι τοῖς ἀνακύπτουσι καὶ ἀναφέρειν τὰ αναγκαῖα καὶ εἰς τὰ σήκρητα τῶν δικαστηρίων εἰσιέναι. Ἤρεσεν, ὥστε αὐτεξούσιον τὴν τοποτηρησίαν ἔχειν τοὺς ἐπὶ τὸ κομιτάτον πεμφθέντας ἐπιλέκτους τοποτηρητάς. Προσεπιτούτοις δῆλόν ἐστι, προμαρτυρουμένους εἶναι γράμμασιν ἰδίοις τοὺς Μαυριτανοὺς Καισαρειανούς, Πρίμοσον διὰ τῶν ἐξεχόντων τῆς Θιγαβενσίας πόλεως περὶ τοῦ συνελθεῖν, ἵνα κατὰ τὰς βασιλικὰς διατυπώσεις ἐντελῶς παράσχῃ τὴν ἑαυτοῦ παρουσίαν. Καὶ ὡς ἐχρῆν, ἀναζητηθείς ὁ αὐτὸς Πρίμοσος οὐχ εὑρέθη, ὡς οἱ διάκονοι ἀνήγγειλαν, ἀλλ' ἐπειδὴ ᾔτησαν οι αὐτοὶ Μαῦροι ἐκ πάσης τῆς συνόδου ὀφείλειν γράμματα ἀποσταλῆναι τῷ προσκυνητῷ ἀδελφῷ γέροντι Ἰννοκεντίῳ, ἤρεσε πεμφθῆναι, ἵνα γνῷ ζητηθέντα τὸν Πρίμοσον ἐν τῇ συνόδῳ, καί μηδαμῶς εὑρεθέντα.
IV Вас. 2: Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Картаг. 75: Сви сматрамо за добро: тражити од царева да се, због злостављања сиромашних, који (зато) непрестано узнемирују Цркву својим жалбама, изаберу за њих екдици (defensores = браниоци), који ће их, уз старање епископа, штитити од тираније богаташа.
Картаг. 93: Подсетник браћи Теасију и Еводију, посланим изасланицима (πρεσβευταῖς = legatis) са Сабора у Картагени (26. јуна 404. г.) ка најславнијим и најблагочестивијим императорима.
„Када с Божијом помоћи приступе најблагочестивијим царевима, нека им покажу на који начин су, савршеном смелошћу, у време Сабора прошле године (403. г.) прваци Донатистâ, посредством градских аката, били подстакнути да се састану (с нама), па ако имају поуздања да бране своје учење, да изаберу из свога броја неколико способних да с нама мирољубиво расправљају, и с хришћанском кротошћу без колебања да покажу, ако нешто истине имају, те да се тиме Католичанска (= Православна = Саборна) искреност, која је одувек светлела ранијим временима, и сада слично познаје кроз незнање и једностраност противника. Но пошто су обузети непоузданошћу, готово ништа нису смели да одговоре. Зато, пошто је епископски и мирољубиви поредак поступања према њима испуњен, а они, не могући да одговоре Истини, окренуше се у грдна насиља, тако да су многе епископе и многе клирике, да о лаицима и не спомињемо, ухватили у заседе, и још су неке Цркве заузели, и друге су, такође, покушали да заузму. Дакле се њихово (= царско) човекољубље мора постарати да Католичанска Црква, која их је у својој благочестивој утроби [латин.: у Христу — in Christo] родила и чврстином вере васпитала, буде још више њиховим старањем заштићена, да не би у њихова благочестива времена дрски људи неким страхом (= претњом) тиранисали (= насиловали) слаби народ, пошто их не могоше убеђивањем навести на зло. Јер познато је, а често је и законима (јавно) проглашено, шта чини проклета маса парацрквено окупљаних (Донатистâ), што је и много пута било осуђено декретима гореспоменутих најблагочестивијих императора. Дакле, противу маније њихове можемо добити Божанску помоћ (од царева), која није необична, нити је по Светоме Писму страна, (на пример) када је Апостол Павле, као што показују истинита Дела Апостолска, војничком помоћу одвратио заверу бунтовникâ (ДАп. 21, 31–36). Ми, зато, ово тражимо: да се неодложно пружи заштита Католичанским редовима (τάξεσι = ordinum = чиновима) Цркава по сваком граду и по разним местима појединих суседних поседа. Уједно и то треба тражити (од царева), да задрже закон издат од њиховог блажене успомене оца Теодосија (Великог: 379–395. г.), о тражењу десет литри злата од јеретика који рукополажу и који се рукополажу, и још исто и од поседникâ (= власникâ зграде) код којих се затече њихов збор. Затим, да нареде да такав закон буде потврђен, тако да важи и против оних чије су заседе посведочењем доказали позваници Католичанске Цркве, да би макар и тим страхом престали од стварања расколâ и од јеретичке покварености они који, и поред сазнања вечне казне (своје), избегавају да се очисте и исправе (од зла јереси). Треба још и то тражити: да се благочестијем њиховим (тј. царева) понови досадашњи закон, који лишава јеретике права да, било по наследству, било завештањем, могу нешто добијати или остављати (тестаментом); и просто речено, да се лише права, било да нешто остављају било да примају, сви који су заслепљени манијом своје пизме, и који желе остати упорни у заблуди Донатистâ. Који пак, разумевањем (Црквеног) јединства и мира, желе себе да исправе, нека им се, без укидања тога закона, отвори могућност добијања наследства, макар им оно било додељено од поклона или наследства још док су били у јеретичкој заблуди, изузимајући, наравно, оне који, кад их позваше на суд, (тек) тада одлучише да треба да се обрате у Католичанску Цркву. Јер о таквима (пре) треба веровати да су, не из страха Небеског суда, него из лакомства за земаљском коришћу, зажелели Католичанско (= Црквено) јединство. У свему овоме потребна је помоћ од власти сваке дотичне области. И друго било шта, ако местобљуститељство (= заступништво) схвати да може допринети Црквеној користи, дајемо им пуномоћје да (то) слободно предузму и изведу“.
И уз ово би угодно (одредити): да се са нашег Сабора пошаљу писма најславнијим царевима и властима које владају, којима се они извештавају да смо ове местобљуститеље од нас послали високом Двору сагласношћу свију нас. Но пошто је временски касно да се сви ми под тим писмима потпишемо, да се не би иста писма оптеретила потписима свакога од нас, то молимо, брате Аврелије, да твоја Љубав изволи потписати се на њима у име свију нас.
И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали потписаше.
Треба још, такође, послати писма и (обласним) начелницима, да, док Господ не удостоји да нам поврати местобљуститеље (= заступнике), доделе заштиту Католичанској Цркви преко градских поглавара и управитељâ насељâ.
Још треба придодати и за Еквитија: да се дрскост његова изагна у оним управним местима, у којима он својата за себе свештеничко право од старатеља Цркве Хипонске. А и епископу Римске Цркве треба послати писма, препоручујући му местобљуститеље (= изасланике); а и другим (епископима) где се цар налази. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. И остали тако исто потписаше.