Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
Ако који презвитер, или ђакон, или други који из именика клирика, остави своју епархију и пође у другу, те премјестивши се са свијем, настани се у другој епархији без знања свог епископа, заповиједамо, да такав не смије више обављати свету службу; нарочито пак, ако буде позиван од свога епископа да се поврати, и не послуша, него остане упоран у томе нереду, нека има тамо опћење само као свјетовњак.
Εἴ τις πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, ἢ ὅλως τοῦ καταλόγου τῶν κληρικῶν, ἀπολείψας τὴν ἑαυτοῦ παροικίαν, εἰς ἑτέραν ἀπέλθῃ, καὶ παντελῶς μεταστὰς διατρίβῃ ἐν ἄλλῃ παροικίᾳ, παρὰ γνώμην τοῦ ἰδίου ἐπισκόπου, τοῦτον κελεύομεν μηκέτι λειτουργεῖν, εἰ μάλιστα προσκαλουμένου αὐτὸν τοῦ ἐπισκόπου αὐτοῦ ἐπανελθεῖν, οὐχ ὑπήκουσεν, ἐπιμένων τῇ ἀταξίᾳ· ὡς λαϊκὸς μέντοι ἐκεῖσε κοινωνείτω.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
IV Вас. 10: Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
IV Вас. 20: Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Трул. 18: Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
Антиох. 3: Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
Сард. 15: Осија епископ рече: И ово сви да одредимо: да, ако који епископ захтедне да из друге парикије (= епархије) постави на неки степен (клира) туђег (црквено)служитеља, без сагласности његовог епископа, нека такав чин буде сматран ништавним и неважећим. А ако су неки то себи допустили, требају бити опоменути и исправљени од браће и саепископа наших. Сви рекоше: И ова одредба нека буде утврђена.
Сард. 16: Аеције епископ (Солунски) рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пак пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким временом боравка, остају (ту) и све време онде проводе; или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим Црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене и за епископе, нека важе и за ова лица.
Картаг. 54: Епигоније епископ рече: На многим је Саборима ово одређено, и сада још, најблаженија браћо, вашом разборитошћу потврђено: да ниједан епископ не присваја себи туђег клирика, без одлуке његовог претходног епископа. А наводим Јулијана, који се незахвално понео према толиким Божијим доброчинствима, која су њему допала кроз моју маленкост, и тако је лакоумно и дрско поступио да је једнога, кога сам ја у детињем узрасту крстио и кога ми је он, због великог сиромаштва, предао, те сам га много година хранио и одгајао, и који је, како рекох, у мојој Цркви руком моје смерности крштен, и за чтеца јавно у Мапалитској парохији постављен, и тамо током две године читао (у Цркви), — њега, не знам с каквим презрењем моје смерности, отео је овај исти Јулијан, говорећи да је он грађанин Базаританског места, које њему припада, и без моје сагласности њиме располаже, јер га је и за ђакона рукоположио. Ако је ово могуће, нека ми се од вас обзнани таква дозвола (њему), најблаженија браћо; ако ли није, нека се таква дрскост спречи, да се споменути Јулијан не меша у туђе послове. Нумидије епископ рече: Ако се покаже да је Јулијан то учинио без питања и без тражења од твога Достојанства, сви пресуђујемо да је то неправедно и недостојно учињено. Зато, ако исти Јулијан не исправи своју погрешку, и са задовољењем вашем народу не поврати истог клирика, кога се усудио хиротонисати, чинећи против Саборских одлука, нека, одлучен (χωρισθείς) од нас, поднесе осуду за своју упорност. Епигоније епископ рече: Отац (нам), по годинама и по времену постављења најстарији и муж достохвални, брат и саслужитељ наш Виктор, жели да се овај општи захтев изврши (= распространи) над свима.
Картаг. 90: Такође би угодно (одредити): да који год је макар и једанпут читао (у једној Цркви), не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Зонара: Шестое правило халкидонскаго собора предписывает не рукополагать никого без назначения, но в епископии, или в какую нибудь церковь, или в монастырь. Следовательно рукоположенному таким образом, если оставит церковь, клириком который наименован и уйдет в другую, это правило запрещает священнослужение и особенно если будучи презываем, не возвратится. Но приобщатся ему, как мирянину позволено. И 16-е правило преваго собора и 5-е четвертаго говорят тоже.
Аристен: Всякий клирик, ушедший из своей области и живущий в чужой, если будет убеждаем от епископа но не возвратится, должен быть лишен общения. Если кто бы то ни было из клира, оставив свою область, ушел в другую и не возвращается и притом даже призываемый своим епископом, таковой не должен служить. А если продолжает упорствовать в таком безчинии, должен быть извержен. Впрочем он должен иметь там общение как мирянин. Ищи еще третье правило антиохийскаго собора.
Валсамон: Шестое правило халкидонскаго собора предписывает рукополагать клириков не без назначения, но в епископию, или в церкви, или в монастырь. И без ведома начальствующаго над ними не могут они уходить в другую епархию и исполнять там свои обязаности в качестве клириков. Того, кто делает что нибудь такое, правило подвергает отлучению; а особенно если призывают, а он не хочет возвратится в прежнюю его область. Впрочем жить таковому в другом городе, как мирянину, правило не запрещает. Ищи еще 16-е правило 1-го собора и 5-е правило 4-го. Итак заметь, что для клирика, желающего жить в другом пределе и действовать в качестве клирика необходимо не только предствительное письмо, но и увольнительное письмо от епископа, которым он причтен к клиру. Ели же он не представит таковаго письма, то ему должно быть запрещено служение. Ищи еще 17-е правило трулльскаго собора.