Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
Због многих смутња и раздора што бивају, нашло се за добро са свијем уништити обичај, који се противу апостолскога правила у појединим мјестима укоријенио, те установити, да никакав епископ, ни презвитер, ни ђакон не смије прелазити из једнога града у други. А ако и послије ове наредбе светог и великог сабора, неко предузме тако што, посао тај нека са свијем ништа не вриједи и дотични нека опет повраћен буде цркви, за коју је постављен био као епископ, или презвитер.
Διὰ τὸν πολὺν τάραχον, καὶ τὰς στάσεις τὰς γινομένας, ἔδοξε παντάπασι περιαιρεθῆναι τὴν συνήθειαν, τὴν παρὰ τὸν ἀποοτολικὸν κανόνα εὑρεθεῖσαν ἔν τισι μέρεσιν, ὥστε ἀπὸ πόλεως εἰς πόλιν μὴ μεταβαίνειν, μήτε ἐπίσκοπον, μήτε πρεσβύτερον, μήτε διάκονον. Εἰ δέ τις, μετὰ τὸν τῆς ἁγίας καὶ μεγάλης συνόδου ὅρόν, τοιούτῳ τινὶ ἐπιχειρήσειεν, ἢ ἐπιδοίη ἑαυτὸν πράγματι τοιούτῳ, ἀκυρωθήσεται ἐξ ἅπαντος τὸ κατασκεύασμα, καὶ ἀποκατασταθήσεται τῇ ἐκκλησίᾳ, ἐν ᾗ ὁ ἐπίσκοπος, ἢ ὁ πρεσβύτερος ἐχειροτονήθη.
Ап. 14: Епископ не сме, оставивши своју епархију (παροικίαν = епископију), прелазити (ἐπιπηδᾶν) у другу, макар био од многих на то наговаран (ἀναγκάζηται = принуђиван), осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности (εὐσεβείας) допринети тамошњима; али и ово он не може учинити сâм од себе, него одлуком многих епископа (= на Сабору) и многим умољавањем.
Ап. 15: Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
II Вас. 4: О Максиму Кинику и о нереду њиме проузрокованом у Цариграду (проглашујемо): да Максим нити је био, нити је епископ, нити су од њега рукоположени – у било којем степену клира; јер је све, са њиме и од њега учињено, поништено.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
IV Вас. 6: Без назначења (ἀπολελυμένως = нераспоређено) не треба рукополагати никога, ни презвитера, ни ђакона, нити уопште кога у Црквеном реду, него рукополагани да је посебно назначен за Цркву градску или сеоску, или за Мученички храм, или за Манастир. За оне пак који бивају рукоположени без назначења, одређује Свети Сабор: да такво полагање руку буде ништавно, и да уопште не могу дејствовати (ἐνεργεῆν =вршити службу), на срамоту онога ко (их) је рукоположио.
IV Вас. 10: Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
IV Вас. 20: Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
Трул. 18: Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
Антиох. 3: Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
Антиох. 13: Ниједан епископ не сме се усуђивати да прелази из једне области у другу да хиротонише неке (клирике) у Цркви за вршење свештене службе (λειτουργίας), ни када има уза се друге (епископе), осим ако је позван граматом митрополита и са њиме епископâ, у којих област он долази. Ако га нико није позвао, и он мимо поретка дође ради рукополагања неких (лица), и ради уређивања неприпадајућих му Црквених ствари (= питања), нека је ништавно све што он учини, а он нека поднесе заслужену казни за свој незаконит поступак и нерасудни подухват, будући већ од сада (ἐντεῦθεν) свргнут од Светог Сабора.
Антиох. 16: Ако неки епископ, без епископије (σχολάζων = незапослен) пође у удову (σχολάζουσαν = упражњену) епископију и присвоји (епископски) престо без (одлуке) потпуног Сабора, такав ће бити одбачен, макар да га је, приграбљени од њега, сав народ изабрао. А потпуни је онај Сабор на коме је био присутан и митрополит.
Антиох. 21: Епископ да се не премешта из једне епископије (παροικίας) у другу, нити да се самовољно намеће, нити да га народ присиљава, нити да га епископи принуђују, него да остаје у Цркви за коју је од почетка од Бога изабран, и не прелази (= премешта се) из ње, сходно раније донетој о томе одлуци (Апостолски 14).
Сард. 1: Осија епископ града Кордуве, рече: Треба не толико зли обичај, колико више из самих темеља искоренити најштетније растројство ствари (Црквених): да ниједан од епископа не може прелазити (= премештати се) из малога града у други град. Јер је очит изговор узрока због кога се то чини. Јер се никада није могао наћи ниједан епископ, који би настојао да пређе из већег града у мањи град. Отуда се показује да су такви распаљени ватреном страшћу грамзивости, и већма робују гордости да добију наизглед већу власт. Ако ли је свима то угодно (онда): да се овакво зло строжије казни, јер мислим да, зато, такви не треба да имају ни општење лаичко (μηδὲ λαϊκῶν κοινωνίαν = нити да опште као лаици са лаицима). Сви епископи рекоше: угодно је свима.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 12: Осија епископ рече: Пошто не треба ништа изоставити, нека се и ово одреди: Неки од браће саепископа по градовима, у којима су постављени за епископе, изгледа да имају врло мало својих имања, док у другим (= туђим) местима (имају) велике поседе, од којих могу помагати и сиромасима. Сматрам, зато, да им треба допустити, да, ако хоће да пођу на своје поседе и да сабирају плодове, да три недеље дана, то јест три седмице, остају на својим поседима, и да у оближњој Цркви, у којој презвитер држи Сабрање (= Литургију), ту и он (= епископ), да не изгледа да бива без Саборовања (у Цркви), сабира се и литургише (συνέρχεσθαι καὶ λειτουργείν = съходитисѧ и слоужити), те да не бива често у граду где је епископ. Јер оваквим начином и његови послови (у Цркви) неће претрпети никакву штету због његова одсуства, а (уједно) избегнуће прекор за гордост и таштину. Сви епископи рекоше: Угодан је и овај (канонски) исказ.
Сард. 16: Аеције епископ (Солунски) рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пак пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким временом боравка, остају (ту) и све време онде проводе; или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим Црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене и за епископе, нека важе и за ова лица.
Картаг. 48: Оно пак износимо што нам је наређено, а што је и на Сабору у Капуи (З91. г.) одређено: да не може бити поновног крштења, или поновног рукоположења, или премештаја епископâ (с једног места на друго). Али, Кресконије, епископ села Рекенсис, презревши свој народ, заузео је Цркву Тубикенску, и до данас, мада је више пута према одредби (= канону) опомињан, није хтео оставити ту Цркву коју је заузео. А о овоме (сада) саопштеном, чули смо као сигурном; и молимо, по заповеђеном нам, да се удостојите дати нам слободу да можемо, јер је таква нужда, да начелнику области, по наредбама славних царева, приступимо против њега, да, кад није хтео покорити се кроткој опомени ваше Светости и поправити ово недопустиво (= недело), буде одмах спречен начелниковом (= светском) влашћу. Аврелије епископ рече: Пошто је сачуван образац поретка ( τοῦ τύπου τῆς καταστάσεω = forma discipline), не сматрати (њега - Кресконија) да је (у надлежности суда) Сабора, ако је, кротко умољаван од ваше Љубави да се уклони, одбио то, пошто је својим презиром и упорношћу потпао под државну власт. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Је ли ово свима угодно? Сви епископи одговорише: Праведно је и угодно.
Картаг. 54: Епигоније епископ рече: На многим је Саборима ово одређено, и сада још, најблаженија браћо, вашом разборитошћу потврђено: да ниједан епископ не присваја себи туђег клирика, без одлуке његовог претходног епископа. А наводим Јулијана, који се незахвално понео према толиким Божијим доброчинствима, која су њему допала кроз моју маленкост, и тако је лакоумно и дрско поступио да је једнога, кога сам ја у детињем узрасту крстио и кога ми је он, због великог сиромаштва, предао, те сам га много година хранио и одгајао, и који је, како рекох, у мојој Цркви руком моје смерности крштен, и за чтеца јавно у Мапалитској парохији постављен, и тамо током две године читао (у Цркви), — њега, не знам с каквим презрењем моје смерности, отео је овај исти Јулијан, говорећи да је он грађанин Базаританског места, које њему припада, и без моје сагласности њиме располаже, јер га је и за ђакона рукоположио. Ако је ово могуће, нека ми се од вас обзнани таква дозвола (њему), најблаженија браћо; ако ли није, нека се таква дрскост спречи, да се споменути Јулијан не меша у туђе послове. Нумидије епископ рече: Ако се покаже да је Јулијан то учинио без питања и без тражења од твога Достојанства, сви пресуђујемо да је то неправедно и недостојно учињено. Зато, ако исти Јулијан не исправи своју погрешку, и са задовољењем вашем народу не поврати истог клирика, кога се усудио хиротонисати, чинећи против Саборских одлука, нека, одлучен (χωρισθείς) од нас, поднесе осуду за своју упорност. Епигоније епископ рече: Отац (нам), по годинама и по времену постављења најстарији и муж достохвални, брат и саслужитељ наш Виктор, жели да се овај општи захтев изврши (= распространи) над свима.
Картаг. 65: Аврелије епископ рече: Још и ствар Еквитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископâ осуђен, не мислим да посланство (наше) треба да превиди, да, ако га случајно нађу у оним местима (у Италији), нека се сам овај наш брат (изасланик) постара за Црквено благостање, да како треба, и где је могуће, поступи противу њега. Сви епископи рекоше: Врло (нам) је угодан и овај предлог, тим више што је овај Еквитије одавно осуђен, и зато његово бесрамно бунтовништво (ἀνησυχία = рушење мира) треба, зарад благостања и спасења Цркве, свуда све више сузбијати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Картаг. 71: И опет би угодно (одредити): да ниједан епископ не сме, оставивши своју главну (τῆς αὐθεντικῆς= властну) катедру, прелазити у другу постојећу Цркву у области, нити се о својој (личној) ствари више но што је потребно бавити, пренебрегавајући старање и стално држање (συνεχείας = frequentationeme = съдьрждниѩ) своје катедре.
Картаг. 90: Такође би угодно (одредити): да који год је макар и једанпут читао (у једној Цркви), не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Зонара: Чтобы не переходили из одной церкви в другую ни пресвитер, ни диакон, это установлено и у священных Апостолов. Но это постановление, не соблюдаемое и оставшееся в небрежении, сей святый собор возобновил, определяя, что, хотя бы покусился перейти из одного города в другой епископ, или пресвитер, или диакон, хотя бы перешел и привел в действие свое покушение, - это действие его не имеет силы, и он возвращается в тот город, в который он наименован при рукоположении. Ибо другое правило предписывает никого не рукополагать без назначения, то есть, без именования (места), но в такую-то именно епископию, или церковь, или монастырь.
Аристен: Ни епископ, ни пресвитер, ни диакон не должен переходить из города в город; поелику они опять должны быть отданы тем церквам, к которым рукоположены. Это правило не только совсем уничтожает перемещения епископов, но и пресвитеров и диаконов; а тех, которые предприняли сделать что нибудь такое, опять возвращает церквам, к которым они рукоположены. Между тем первое и второе правила сардикийского собора наказывают сих строже, подвергая епитимии лишения общения.
Валсамон: Апостольское 15-е правило говорит: да не служит более клирик, без воли своего епископа переместившийся из города в город. А настоящее правило, тоже самое определяя и об епископах, говорит, что не имеет силы то, что может быть сделано не согласно с ним.