Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
Клирик нека се у напријед не назначује за двије цркве, јер то приличи трговању и гадној похлепи за добитком, и противно је црквеноме обичају. А ми смо чули из саме ријечи Господње, да: нико не може два господара служити: јер, или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или једноме вољети, а за другога не марити (Мт 6, 24). Ради тога сваки, по апостолској ријечи: у чему је позван, у томе нека остане (1Кор 7, 20), и нека једну цркву пази. Јер све што бива у црквеним пословима из гадне похлепе за добитком, то је противно Богу; а да се задовољи потребама овога живота, постоје различите радње, пак средством тих радња, који жели, нека заслужи што му је потребито за тијело; јер апостол каже: потребама мојима и оних, који су са мном били, послужише ове исте руке (Дап 20, 34). И ово овако нека буде у овом Богом очуваном граду; у другим пак мјестима због недостатка људи, може се допустити изнимка.
Κληρικὸς ἀπὸ τοῦ παρόντος μὴ καταταττέσθω ἐν δυσὶν ἐκκλησίαις· ἐμπορίας γὰρ καὶ αἰσχροκερδείας τούτου ἴδιον, καὶ ἀλλότριον ἐκκλησιαστικῆς συνηθείας. Ἠκούσαμεν γὰρ ἐξ αὐτῆς τῆς Κυριακῆς φωνῆς, ὅτι, Οὐ δύναταί τις δυσὶ κυρίοις δουλεύειν· ἢ γὰρ τὸν ἕνα μισήσει, καὶ τὸν ἕτερον ἀγαπήσει, ἢ τοῦ ἑνὸς ἀνθέξεται, καὶ τοῦ ἑτέρου καταφρονήσει. Ἕκαστος οὖν, κατὰ τὴν ἀποστολικὴν φωνήν, ἐν ᾧ ἐκλήθη, ἐν τούτῳ ὀφείλει μένειν, καὶ προσεδρεύειν ἐν μιᾷ ἐκκλησίᾳ. Τὰ γὰρ δι᾿ αἰσχροκέρδειαν γινόμενα ἐπὶ τῶν ἐκκλησιαστικῶν πραγμάτων, ἀλλότρια τοῦ Θεοῦ καθεστήκασι. Πρὸς δὲ τὴν τοῦ βίου τοῦτου χρείαν, ἐπιτηδεύματά εἰσι διάφορα. Ἐξ αὐτῶν οὖν, εἴτις βούλοιτο, τὰ χρειώδη τοῦ σώματος ποριζέσθω· ἔφη γὰρ ὁ Ἀπόστολος, Ταῖς χρείαις μου, καὶ τοῖς οὖσι μετ´ἐμοῦ, ὑπηρέτησαν αἱ χεῖραις αὖται. Καὶ ταῦτα μὲν ἐν ταύτῃ τῇ θεοφυλάκτω πόλει· ἐν δὲ τοῖς ἔξω χωρίοις, διὰ τὴν ἔλλειψιν τῶν ἀνθρώπων, παραχωρείσθω.
Ап. 14: Епископ не сме, оставивши своју епархију (παροικίαν = епископију), прелазити (ἐπιπηδᾶν) у другу, макар био од многих на то наговаран (ἀναγκάζηται = принуђиван), осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности (εὐσεβείας) допринети тамошњима; али и ово он не може учинити сâм од себе, него одлуком многих епископа (= на Сабору) и многим умољавањем.
Ап. 15: Ако који презвитер, или ђакон, или други који из каталога клирикâ, остави своју епархију (παροικίαν = парохију) и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани (διατρίβοι = борави) у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме литургисати (λειτουργείν = свештенослужити); нарочито ако буде позиван од (свога) епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у (том) нереду, нека тамо (= у тој епархији) општи (κοινωνείτω) само као лаик.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
IV Вас. 10: Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
IV Вас. 20: Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Трул. 18: Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
Трул. 31: Клирици који служе Литургију [или крштавају] у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
Антиох. 3: Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
Сард. 15: Осија епископ рече: И ово сви да одредимо: да, ако који епископ захтедне да из друге парикије (= епархије) постави на неки степен (клира) туђег (црквено)служитеља, без сагласности његовог епископа, нека такав чин буде сматран ништавним и неважећим. А ако су неки то себи допустили, требају бити опоменути и исправљени од браће и саепископа наших. Сви рекоше: И ова одредба нека буде утврђена.
Сард. 16: Аеције епископ (Солунски) рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пак пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким временом боравка, остају (ту) и све време онде проводе; или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим Црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене и за епископе, нека важе и за ова лица.
Картаг. 45: Да болесници, који не могу за себе одговарати, тада се крштавају када, њиховом слободном вољом, други за њих даду сведочанство на своју одговорност. Да глумцима, лакрдијашима и сличним таквим особама, или отпадницима (ἀποστάταις = apostaticis =отъстоупьникомъ), када се кају и Богу враћају, не треба одрицати благодат и помирење (са Црквом).
Картаг. 90: Такође би угодно (одредити): да који год је макар и једанпут читао (у једној Цркви), не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Зонара: Это правило запрещает одному и тому же клирику определяться к двум церквам, называя это низким своекорыстием и торговлею, - ибо никто не может двема господинома работати (Мф. 6, 24), и: кийждо, по Апостолу, в звании, в нем же призван бысть, в том да пребывает (1 Кор. 7, 20), - и повелевает пребывать в той церкви, в клир которой кто определен сначала. Ибо все, что в церковных делах бывает для низкой корысти, отчуждает от Бога. А определение к двум церквам бывает затем, конечно, чтобы от обеих получать содержание, что свойственно низкому своекорыстию. Но чтобы не возразил кто: как же будут жить вступившие в клир, когда недостаточно того, что дается им от одной церкви? Составители сего правила противопоставляют, что для удовлетворения потребностей жизни существуют различные занятия; и клирики пусть обращаются к какому-нибудь из них, дабы чрез них добывать себе потребное; и приводят изречение из Апостола, который сказал: требованию моему и сущим со мною послужисте руце мои сии, как написано в Деяниях (20, 34). Но этому, говорят, заповедуем быть в сем царствующем граде по причине великого множества клириков живущих в нем; а в прочих местах, где есть недостаток в людях, пусть будет допущено, чтобы один определялся к двум церквам.
Аристен: Впредь клирик не должен определяться к двум церквам в Константинополе; а вне его да будет допущено изъятие по причине недостатка в людях. Никто же может двема господинома работати; ибо либо единого возненавидит, по слову Господа, а другого возлюбит; или единого держится, о другом же вознерадит (Мф. 6, 24). Поэтому сей собор и отвергает, как чуждое Богу то, что бывает в церковных делах по низкому своекорыстию; и не позволяет в Константинополе, где существует множество посвященных лиц, одному клирику определяться к двум церквам, но обратится при единой церкви. А если не довольствуется тем, что ему дается на житейские потребности, то определяется, чтобы таковой обращался к какому либо другому занятию и от него приобретал потребное для тела; ибо и Апостол так поступил, как сам говорит: требованию моему и сущим со мною послужисте руце сии (Деян. 20, 34).
Валсамон: Это правило ясно; ибо определяет, чтобы никакой клирик не определялся к двум церквам, потому что это есть низкое своекорыстие и торговля. А если бы кто сказал: откуда же клирики будут иметь безбедно средства к жизни? – таковому отцы говорят, что существуют многие и различные занятия – свободные и непредосудительные; пусть чрез них и приобретают потребное. В пользу этого они привели и изречения из Деяний Апостольских и Евангельские. Впрочем для мест вне сего царствующего града, где есть недостаток в людях, знающих грамоте, они допустили и к двум церквам определяться иному клирику. А ныне бывает наоборот; ибо вне царствующего града, по причине императором данных священникам привилегий, клириков более, чем церквей; и потому никто не определяется к двум церквам; а в царствующем граде многие определяются не только к двум, но и к трем церквам. Пренебрегаются предписания настоящего правила потому, как кажется, что в нем не подвергаются наказанию нарушители его; или по причине множества церквей и недостатка достойных людей и средств содержания. Те, которые говорят будто правило рассуждает о желающих определяться в клир двух городов, говорят несправедливо; ибо это подвергли строгой каре и другие различные правила.